Amy i Norveška tragedija i Satana – neprijatelj čoveka

In memoriam

Monstruozni zločini u Norveškoj Andreasa Brejvika i prerana smrt pevačice Amy Wineohouse imaju jednu zajedničku crtu. Izazvani su Tamnom Silom koju su prihvatili za života, na koju je savremeni čovek skoro zaboravio da postoji.

Iako će se za norveškog ubicu naknadno reći da je bio ludi fanatik a za pevačicu da je bila ovisnik o drogama, oni to nisu postali rodjenjem, već neispravnim životom i otvaranjem ka Nečastivom. Umišljanje, sklonost ka fantazijama, istraživanje paranormalnog, konsipracije, ljubav ka telesnim  zadovoljstvima i narkoticima, opsednutost idejama ili drogama, sve su to gresi koji su samo još više otvarali prostor njihovih bića za ulazak Nečastivog u njih, dok ih „Djavo nije potpuno obuzeo“.

Када човек не изоштрава свој ум Богом, него га изоштрава злобом, прима у себе ђавола. Боље би му било да је изгубио памет, јер би тако барем имао олакшање на дан Суда. (Sveti Pajsije Svetogorac)

Lucifer, Satana, Djavo, Šejtan, Nečastivi, Belzebub, Nepojamnik, Pali andjeo, Crni Andjeo, su sve nazivi pod kojima je poznata Mračna sila koja od postanka sveta obuzima čoveka, tera ga na loše stvari, zlo i nedela, odvajajući ga Boga, smirenja i spasenja duše.

.

 

Satan – Nadzemaljsko biće, anđeo zla, đavo, vođa sila zla, poglavar pakla (u našim prevodima: Sotona i Satana). Sličan mitološki lik može se prepoznati i u drugim religijskim tradicijama: njemu donekle odgovara Am-mut u egipatskoj mitologiji, kao i vavil. Lilitu, pers. Ahriman, te indijski (budist.) Mara. Razvoj predstave o Satanu u jevrejstvu, hrišćanstvu i islamu (gde se pojavljuje pod arapskim imenom hebrejskog porekla šejtan) bio je veoma dug.

Reč satan se u biblijskim knjigama javlja bez određenog člana i sa članom (hasatan), kada je reč o vlastitom imenu. U Starom zavetu ta imenica obično znači „protivnik“ (božji i čovečji), neprijatelj, izdajnik (1 Kr 5.18; 1 Sam 29.4; 2 Sam 19.23), a kao jedan od božjih sinova (anđela) na nebu, Satan je, u knjizi o Jovu, i čovekov tužilac. U ovoj knjizi, kao i u drugim, proročkim knjigama, Satan se nalazi pod božjom vlašću; on protiv čoveka iznosi klevete, pa se otuda u grčkim biblijskim prevodima spominje i kao diabolos (od diaballo – ogovarati, klevetati, opadati). Iz te reči potiče i naša imenica đavo, kao i diable, devil, Teufel u drugim evropskim jezicima.

Još u apokrifnoj književnosti Satana se pojavljuje kao izvor zla i greha na svetu – izvan Boga i čoveka – kao vođa pobunjenih anđela, ponekad pod drugim imenima (u knjizi o Hanohu kao Šamhazaj i Aza(z)el, a u Zaveštanju sinova Jaakovljevih i Kumranskim rukopisima kao Belijaal. Razvoj ideja o vođi sila zla je u Kumranu doveo do dualističkih predstava o tome kako je Bog stvorio dva duha – duha dobra i duha zla, ali i determinističkog verovanja da je čoveku unapred određeno pod čijom vlašću će živeti. U apokrifima je rođena i zamisao o palim anđelima pobunjenicima, među koje spada i Satan sa svim svojim imenima.

Satan se retko spominje u talmudskoj književnosti. U starijim delovima Talmuda i midraša, kao izvršioci božanske kazne se pojavljuju anđeli, ali još ne i Satan. Vremenom, s razvojem predstava o paklu u narodnom predanju, on se nešto češće spominje. Prema nekim povestima, on je stvoren istovremeno s Evom, ume da leti, a pojavljuje se i u raznim likovima – kao ptica, žena, prosjak, a nekad likom podseća i na jarca. Ova predstava je verovatno bila dosta rasprostranjena, pošto u veoma opširnoj interpretaciji jednog stiha iz Levitske knjige (9.3) aramejski prevodilac Targum Jonatana poredi jarca sa Satanom. Po tim najstarijim verovanjima, Satan se plaši zvuka obrednog roga, a na Dan pomirenja (Jom kipur) on gubi svu svoju moć.

U hrišćanstvu je Satan ostao uzročnik greha, protivnik Isusa Hrista, hrišćana i, razume se, čovečanstva. Prema jevanđeljima, Satan je podmukli provokator i „kušač“ koji, poput zmije iz Edenskog vrta, izaziva i samog Hrista. On je uzročnik moralnog zla u svetu, „zle pomisli“. U  novozavetnim tekstovima Satan ima više naziva i epiteta: evanđelist Luka tako govori o „đavlu“ (diabolos), Matej o „kušaču“ (peirazon) i „nečistom duhu“ (to akatharton pneuma), a Jovan, opet, o „knezu ovoga sveta“ (ho arhon tou kosmou, Arhonti). U Prvoj Jovanovoj poslanici reč je, pak, o „nečastivom“ (poneros), dok je u Otkrivenju Jovanovom (12.7-9) Satan predstavljen kao aždaja koja ima svog saveznika u Antihristu, sedmoglavoj nemani s lavljim čeljustima i deset strašnih rogova. Isus je stoga morao doći „da smrću satre onoga koji ima državu smrti, to jest đavola“ (Jevr 2.14). Satanov poraz je osiguran Hristovim uskrsnućem, ali će njegovo konačno nestajanje uslediti tek nakon premoći Antihrista, u potonje dane, tj. u danima Suda kada će biti „bačen u jezero ognjeno i sumporito“ (Otk 20.10). Pojam pakla je već bio razvijen u vreme nastanka hrišćanstva, i tu je opisan kao određeno mesto boravka i mučenja za grešnike nakon njihove smrti, pa se otuda u hrišćanskom narodnom predanju širi i predstava o Satanu kao poglavaru tog mučilišta, s rogovima, kopitama i sl. Iako hrišćanska mitologija uglavnom preuzima hebrejsku demonologiju, u srednjem veku se među hrišćanima proširilo i shvatanje po kome su paganska božanstva satanskog, tj. đavoljeg porekla. Detaljni ikonografski prikazi Satana i njegovih saveznika, zlih duhova, datiraju u evropskoj umetnosti od devetog veka.

Islam govori o šejtanima, nevernicima i pobunjenicima protiv Boga koji iskušavaju vernike (Kur’an, S. II 17, 102), ali i o Šejtanu što „nema nikakve vlasti nad onima koji veruju“ (Kur’an, S. XVI 335, 98-100). On nije učestvovao u stvaranju sveta, već nadzire čoveka koji ga ne vidi i neprijatelj je njegov još od Adama.

U jevrejskim i hrišćanskim religijskim spisima Satan je poznat i kao:

1.) Belijaal (Belial, Belijar, Velijal) – anđeo tame, greha, koji zapoveda svim silama i duhovima tame što se bore protiv sinova svetla. Ovaj lik pojavljuje se naročito u predstavama i verovanjima pripadnika kumranskog Zajedništva. U Starom zavetu se Belijaal pojavljuje u izrazima kao što su „čovek Belijaalov“, „Belijaalov savetnik“, „Belijaalov svedok“ i dr., najčešće kao personifikacija zla, opaka čoveka, grešnosti, te kao simbol smrti, podzemlja, a u kasnijem razvoju verskih predstava – i pakla. Neki naučnici smatraju da je to ime kovanica od reči b’li („bez“) i ol („jaram“); u prenesenom značenju Belijaal bi, dakle, bio onaj koji je „bez jarma“ (božjeg), onaj koji je odbacio taj jaram. Bez obzira na etimologiju, on se u nekim hebrejskim tekstovima smatra za niskog, ništavnog čoveka.

2.) Belzebub (Veelzevul), naziv za đavola, poglavara zloduha. Izvorno baal z’vuv ili baal z’vul, jedan od kanaanskih bogova čije je svetilište bilo u Ekronu (2 Kr 1.1-16). Iako neka tumačenja navode na to da je pravo značenje tog imena „gospodar muva“ (što se dokazuje i uz pomoć arheoloških nalaza nakita u obliku muve), novija istraživanja pokazuju da je pravo ime božanstva bilo baal z’vul – „gospodar knez“, a da su mu Izraelci u znak prezira promenili deo imena u z’vuv, tj. „muva“. Kao što ponekad biva u povesti vera, srušeni bogovi se u predanju nove, pobedničke vere pretvaraju u zloduhe, pa se tako i Belzebub, odn. Veelzevul, pojavljuje u Novom zavetu kao poglavar sila tame i greha (Mt 10.25; 12.24-27; Mk 3.22; Lk 11.15,18-19). Na taj način i on ulazi u hrišćansko predanje i narodna verovanja kao zloduh i đavo.

3.) Lucifer (lat. „svetlonoša“) je u hrišćanskoj tradiciji jedan od naziva za đavola, Satana. Sama reč nastala je na osnovu latinskog prevoda hebrejskog izraza hilel ben šahar (Is 14.12). Tu su uobičajeni prevodi bili: „zvezda Danica“ – u Septuaginti eosforos i sl., ali je u Vulgati izraz preveden kao vlastito ime anđela svetlonoše, pa je u prvim vekovima n. e. ono čak davano i ljudima. Nakon četvrtog veka, kada je neki episkop zvani Lucifer osnovao jeretičku sektu, njegovo ime je u toku javne rasprave o izopštenju iz crkve poistovećeno s đavolom, palim anđelom, vezujući se tako, verovatno, za novozavetni stih: „Ja videh sotonu gde pade s neba kao munja“ (Lk 10.14). Od tada je Lucifer i ušao u evropski folklor kao sinonim za palog anđela, đavola.

4.) Samael – glavni naziv za Satana u jevrejstvu (talmudskoj, midraškoj i apokrifnoj književnosti) od trećeg veka n.e. Etimologijom se ovo ime obično izvodi iz reči „samislep“, a u nekim grčkim apokrifima sačuvan je i oblik Samiel, što bi prema nekim gnosticima značilo „slepi bog“ (napr. u Hipostazi arhonata II, 87) dok će ga mnogo kasnije, u XIII v., španski kabalisti nazivati i Sar suma – „slepi anđeo“. U aramejskom prevodu Starog zaveta (Targum Jonatan) Samael se pojavljuje kao anđeo smrti: „I vide žena Samaela, anđela smrti, i uplaši se od njega“ (Post 3.6). Samael se u apokaliptičkoj književnosti još poistovećuje i s Belijaalom i Satanom, pa se tu on najčešće naziva „grešnim Samaelom, poglavarom zloduha“. U predanju o nebeskoj pobuni, on je, pre pada, imao dvanaest krila i njegovo je mesto bilo više od „svetih bića“ (hebr. hajot) i Serafa, a po brojčanoj vrednosti ime mu je isto kao i ofan – 131. U kabalističkom predanju pridružuje im se i Lilit, uz čiju pomoć oni vladaju grešnim svetom. Prema Zoharu, glavnoj knjizi kabale, Samael jaše zmiju Lilit i s njom polno opšti, a opisan je kao razroko, crno biće s rogovima. Znameniti kabalist Isak Lurija (XVI v.) je preporučio da se Satanovo ime ne izgovara, pa je od tada nastao obavezan običaj da se umesto izgovora bilo kog đavolovog imena kaže samo Sameh – mem (od s – sameh i m – mem u hebrejskom alef-betu). To je, u stvari, skraćeno Samaelovo ime, iako u folkloru Jevreja tu ima još nekih naziva, kao što su: baal-davar (u jidišu baldover) što podseća na Satanovu sposobnost govora pri optuživanju, ogovaranju i iskušavanju ljudi.

. . .

Preuzeto iz knjige: BOŽANSTVA I MITSKE LIČNOSTI SVETA (Rečnik neklasičnih mitova)

Priredili: Aleksandar Bošković, Zoran Jovanović, Milan Vukomanović i Tibor Živković

. . .

Za sve one koji se mogu uplašiti od ovog teksta i verovanja da mogu pasti pod uticaj nečastivog, upućujemo na veru, smirenost i molitvu.

. . .