Zlatko Šćepanović
* * *
Postoji u Srbiji jedan složen sistem napetog života koji od svojih gradjana stvara svojevrsne robove nesigurnosti i stresa. Manifestuje se sistem na mnogo načina, ali je suština u stvaranju zavisnosti svakog od nas u funkciji samog sistema, čime se postaje stalni rob takvom društvenom sistemu.
Najlakše je primetiti osobine tog sistema kada odete van Srbije. Odjednom je oko vas sve mirno, ljudi su vedri, opušteni i bez napetosti. Čim se vratite u zemlju, anaksioznost vas prosto preplavi i odmah počinje da vam raste unutrašnji naboj. Sve oko vas je u borbenoj spremi.
.
Društveni sistem anaksioznosti i stresa u Srbiji
Dok si mlad ništa ne primećuješ. Život je jednostavan, i sveden na zabavu i malo džeparca. Pouke roditelja i starijih te ne dotiču mnogo. Sve u svoje vreme, misliš. Onda jednog dana počneš da odrastaš, što silom što milom. Završiš školovanje, venčaš se, napustiš roditeljski dom i počneš sam da živiš. Ili ne napustiš roditelje, nego ostaneš kod njih, jer je to nužnost. Ali ups, želje ti postaju sve veće, jer dok si bio mlad bilo je dovoljno da pozajmiš auto od roditelja, sada ti treba sopstveni, hteo bi da putuješ, da imaš veći stan, da pružiš najbolje svojoj deci.
Počinješ da tražiš način kako da dodješ do toga. Prvo shvatiš da vlada besposlica, i da ma koliko si pametan, kreativan i vredan, treba ti »veza«, pomoć patrona. O tome su ti roditelji stalno nešto govorili, ali tek sada shvataš, da ni veza nekad nije dovoljna. Treba ti jaka veza, da dobiješ bilo kakav posao, a ne onaj koji odgovara tvojim kvalitetima. Sve ovo govorimo o običnim ljudima, o njih 80% ove nacije. Drugi put je bežanje u kriminal i »laku zaradu« na drugoj strani zakona. O tome nećemo, jer to nije put za valjana čoveka.
Kada i kad na kraju svih porodičnih, rodjačkih i prijateljskih napora dobiješ posao, dočekujete drugo iznenadjenje o kojem nisi ni sanjao. Našao si se na poslu koji je bremenit lošim medjuljudskim odnosima, nepravdom, prevarama, kradjama, sujetama i izloženosti mobingu – psihičkom nasilju. Shvataš takodje da sve što si učio u školi o ekonomiji, slobodnoj konkurenciji, vrednosti ideja i kreativnosti, slobodi rada i izražavanja, skoro i da ne postoji u stvarnosti ekonomskog života gde je sve drugačije, i manje slobodno. Za taj zadatak te niko nije pripremio. To se ne uči u školi i to se prećutkuje u društvenim ćaskanjima. Čak ni novine ne pišu o tome, to je slučajno nezanimljivo, odnosno postalo je tabu, jer vlada isto psiho emotivno nasilje i u medijima. Idealisti odmah sagore kada se suoče sa tim sistemom, i tražeći pravdu uglavnom ostanu bez posla. Oni »mudriji« prihvate sistem, sa nadom da će makar u tom sistemu vremenom doći na viši nivo, gde će oni biti u situaciji da pozitivnom promenom ukinu sistem, ili da i oni kinje one ispod njih. Skoro niko nije promenio sistem na bolje u tom naporu karijernog probijanja, obično je sistem promenio njih. To se zove socijalni mehanizam.
Oni koji imaju snažnu ambiciju, jaku volju, upornost i sreću da pravda na kraju pobedi, ako ikada uz pomoć fleksibilnosti i socijalne mimikrije i stignu do viših pozicija, tu imaju dva jednostavna izbora:
– prvi, da se stvarno bore za svoje iskrene ideale i pokušaju da poprave svet i društvo, i
– drugi izbor, da se bore po svaku cenu da sačuvaju svoju poziciju i karijeru.
Oni još mudriji od »mudrih« odmah uoče još u startu da je prvi izbor loš po njih, i da neće opstati na poziciji ako se prihvate poštenog posla. Jednostavno, iza ili ispod njih je mnogo gladnih, žednih, slavoljubivih i dovoljno primitivnih konkurenata da će upotrebiti sve sile da ih na nepošten način skinu sa pozicije i zamene. Jedino što mudrim-mudrim preostaje je da se onim prvobitnim metodama borbe za opstanak i izbore za očuvanje svoje pozicije. Takva su pravila igre. I takvi su ljudi koji te okružuju. Niko nema milosti. I niko nije solidaran. Ili makar pošten da prizna da ima boljih od njega koji zaslužuju mesta na vrhu. Tomas Hobs bi rekao: „Čovek je čoveku vuk“. A neki su i ovce, magarci i kokoške.
Takodje, niko ili bar mali broj ljudi, prijatelja, rodjaka, će stati na tvoju stranu u borbi za pravdu. Svi su igrači u sistemu koji voli kombinacije koje sve bole i gde pobednik „nosi sve“. Zato su kod nas popularne južnoameričke serije i rijaliti šou programi, jer se u njima stalno prave spletke, ljudi se vredjaju i takmiče ko će koga više da unizi, prevari i iskoristi. I to gledanje, praćenje i uživanje u takvom socijalnom ponašanju samo još više ljude inspiriše i oblikuje da budu još izraženiji šrafovi domaćih mućki. Zato svi ćute, i gledaju svoja posla, smatraju da mora da postoji neka zavera iza, neka kombinacija i neka opasnost za njihove interese, ne očekuju podršku ni od koga, pa je nikome i ne daju. U stvari daju podršku samo onima za koje znaju da mogu da im posle traže kontra uslugu ili kojih se boje. Štap i šargarepa. Tamte za vamte. Ti meni, ja tebi. Pošteno.
Ko održava ovakav društveni sistem u Srbiji
.
Mi sami i naši prijatelji, rodjaci, komšije i kolege sa posla. Zato što su svi beskičmenjaci, svi su savili glavu i nabili je u pesak, svi su u istom položaju, svi su robovi sistema. Sistem koji je kreiran na našim modelima ponašanja, našim sistemima vrednosti, moralu, željama i akcijama. Mračan sistem. Jer zbog te neslobode i potisnutosti, u njemu vladaju agresija, besne strasti i alavost da se pritisak sistema što više »olabavi« a to je moguće samo ako si gore u hijerahiji srpskog društva, a da bi tamo dospeo moraš sistem da hraniš još više nemoralom, siledžijstvom, kriminalom, osvetom, podmuklim zaverama, prevarama. I tako stalno.
I ne zavaravajte se što se neki političari „hrabro“ deru, vredjaju i viču na političke protivnike i pronalaze im mane, slabosti i pljačke. Oni to rade po zadatku, jer u svojoj kući, partiji, organizaciji ne smeju ni da pisnu, jer je svuda strahovlada autoriteta i svesnost izdaje. Kada dobiješ zadatak, onda možeš da laješ na druge, ali ne i na svoje i na sebe, jer to nije dozvoljeno. A kada nema samokritike, nema ni poštenja.
Sistem sam sebe održava, zahvaljujući nama robovima koji ga vrtimo u krug. Skoro pa perpetum mobile. Vrlo mu malo treba energije za održanje. Dovoljno je samo da kažeš da ti se nešto ne svidja, već se sistem pokrenuo. Histerija kreće i frontalni napad neistomišljenika krene na tebe, odnosno strasno saglasje negativnosti. Ili da nekome nešto, iz najbolje namere zameriš, on se odmah sveti gnevom. A kad on tebe kamenom, ti ćeš njega topom, jel da? Ili da pokušaš promenu na bolje? Teško to ide, odmah bi ti rekli; „pa kako se ti usudjuješ bez mandata od vrha da bilo šta menjaš?“. A kada ti sa vrha piramide kažu da nešto menjaš, menjaj to brzo i kuso, samo da se kaže da se radi, jer nikome promena nije u interesu.
I tako sistem u Srbiji funkcioniše decenijama. I neće se promeniti, bez obzira na šarene laže, medijske priče, zakletve političara i školske udžbenike, jer je takvom društvenom sistemu osnovna vrednost kolektivni primitivizam uličnih bandi nasuprot autonomije, kulture i manira slobodnog čoveka. I svuda sistem kroz sve institucije društva promoviše primitivizam kao vodeću i poželjnu kulturu ponašanja elite, a ne kulturu kao meru znanja, manira, ličnog i kolektivnog poštenje i društvene solidarnosti.
Zato i samo zato je sve u Srbiji u raljama nakaradnog društvenog sistema a da nam za to niko ni sa koje strane nije kriv, niti nam je neko kroz zaveru zagorčao život. Sami smo sebi zagorčali život, jer smo nedosledni i nemoralni. Zato sistem tako dobro funkcioniše. On teče i dalje, i on ti dozvoljava da živiš, nije on surov, isključiv, konzervativan, naprotiv. On hoće da se ti sve vreme gušiš, da se bacakaš, da se trošiš, da ti je nos u vodi, pa malo iznad, da vidiš nadu, pa da ti je skloni. I sve oko tebe je oblikovao tako. Pa i samog tebe, koji ovo piše i čita. I onaj ko misli da može da razume metode i metodologiju, i da se izdigne iznad, ni on nije ništa drugo do predvidljivi i sastavni deo celokupnog sistema. I on ima svoje robovsko mesto u sistemu, i njegova reč, bila ona zaludna, vredna, glupa ili proročka, ima funkciju kao i svi ostali, da stvara nemir, uznemirenost i patnju. Vidiš a ne možeš da sprečiš, razumeš a ne možeš da pomogneš. Samo uznemiravaš uspavane umove.
Sistema su se spasili samo oni koji su ga napustili trajno. Svi ostali su robovi sistema. Bilo da su na vrhu ili na dnu. Sve je to karakter ovog sistema.
. . .
Primitivizam u praksi – Sve Provale Srpskih Politicara
httpv://www.youtube.com/watch?v=kPNBzkVx0CE
. . .
Znaci najbolji blog post koji sam procitao u zadnjoj deceniji.
Pitanje: sta sada? Kako dalje? Kako se spasiti bede? kako spasiti sebe i narod od izumiranja, jer demografija pokazuje da su Srbi narod koji izumire i prvi ioi drugi u Evropi po depresivnosti. I drugi u svetu po „brain drain-u“ (iseljavanju najpametnijih)?
@ Sasha
Kako dalje, u bolje? Recimo da postoje dva puta, jedan brži i jedan sporiji.
Prvi i brži put je da nas Nebesa iz nekog razloga pogledaju i da nam brzo daju prosvećenu i angažovanu elitu, koja će zasukati rukave i dovesti narod u red – naučiti, umiti, pružiti primer solidarnosti, morala, ljubavi i posvećenosti bližnjem svom, lokalnoj zajednici i državi. Elitu koja će biti poštenija i težiti pravdi (svima je jasno da je to u politici teško, ali makar da ima stvarnih napora na tom planu).
Drugi i sporiji put je da sam narod postane bolji, sam od sebe. Da kroz niz mukotrpnih malih i sitnih primera čojstva i junaštva, poštenja i držanja morala, ide primer za primerom čestitosti malih pojedinaca, dok to ne razvije stid kod svih ostalih poludivljih sugradjana. Taj napor nas malih će na kraju i Nebesa pogledati i dati nam i opštu prosvećenost.
Taj, drugi put, je spor, mukotrpan i mučan ali je njegovo ishodište najdublje i ima najdugotrajnije posledice, stvara veliku državu i velike pojedince. Problem sa njim je što mali pojedinac mora prvo da pobedi sebe, da se odrekne ustaljenog ponašanja, da smanji agresivnost kod sebe, gnev i rezigniranost, kao i očekivanja od drugih, i da na kraju radi za budućnost pomiren sa tim da će njegova sadašnjost verovatno proći bez nagrade za njegov trud.
Jedan citat:
„Blog „Bašta Balkana“ je nastao spontano kao refleksija na idejno sve jednostavnije medije i samo društvo koje ide u pravcu potpune otvorenosti svim relativnostima. Simbolično je nazvan „Bašta Balkana“, jer je Balkan geografski pojam koji nosi snažnu težinu i poruku ka svetu, a bašta stoga što smo orijentisani na negovanje raznovrsnosti – polje lepih misli.“
Slažem se da u Bašti zvanoj Srbija postoji dosta korova… no, ja više volim „polje lepih misli“ :)
@ Bojan Šćepanović
Vidi prezimenjak! :-)
Slažem se sa tim da je „polje lepih misli“ bolji izbor od razvrstavanja korova. Jedino što baštovan mora stalno da plevi i čupka korov da bi to polje ostalo čisto. Ako ste nekada radili u bašti ili vrtu, razumećete analogiju, i koliko je bitno prepoznati korov i upotrebiti motiku :-)
Smatram da je greska je staviti doktora prof. Vojislava Seselja u isti kos sa Tadicem, Dacicem, Dinkicem, Nikolicem… Mislim na video klip.
Nikola
@ Nikola
Video klip nije moj, uzet je sa You Tube arhive. U tom smislu nije moj izbor likova koji su se našli u klipu, mada ne vidim neku razliku izmedju psovki Šešelja, Nikolića, Ilića, Palme, Mrkonjića.
Čak su im i psovke vrlo slične, isti rečnik, tema, ideja i glasnost.
Što bi narod rekao: „Čemu se budala raduje (da opsuje protivnika), toga se pametan stidi“.
odlican tekst, lijepo opisano… jedino sto se ne bih slozio je komentar na pocetku koji daje lazni utisak kako se sve poggorsa ulaskom na balkan, a tamo na bajnom zapadu cvetaju ruze, sto nije istina – ja od 1992-ge putujem balkanom i svijetom i svuda vidim robove sistema, od Azije do Amerike… prava istina je da smo svi robovi sistema, i na zapadu i na istoku, jer ko smatra da nije neka mi da neki argument zasto misli da nije, pa da ih sve zajedno raskrinkamo? Mozda zato sto neko ima dobro placen posao, misli da nije rob? neka se ne pojavi na poslu nekoliko dana zaredom pa da ga pitamo sta je bilo s polsom? Neko ima dobar privatan biznis pam msili da nije rob – neka se ne pojavi u tom svom biznisu neko vrijeme pa da ga ptiamo sta je bilo sa biznisom? Neko je bio dovoljno „srecan“ da se dobro zaduzi pa da kupi sve te stvari i sada ih otplacuje srledecih 30-ak godina, da li je to neko ekonomsko ropstvo – ako taj misli da nije pitacu ga ako nakon 20 godina redovnih uplata propusti da plati nekoliko, pa kad mu banka oduzme to sto je mukotrpno placao svih tih 20 godina? Znaci vracamo se na sam uzrok tog problema, a to je sam taj sistem – Problemi u ovakvom sadašnjem društvu zasnovanom na profitu će biti riješeni samo ako se može doći do profita rješavanjem ovih problema. Zaključak je da nas prioritet profita stavlja u poziciju „mi protiv njih„, jer unutar monetarnog sistema mora da postoji odnos kupac-prodavac, zaposleni-poslodavac, klijent-vlasnik, imati-nemati. Uzevši sve ovo u obzir, svaka strana je primorana da stvori uslove koji su za nju najprofitabilniji, i samim tim poseže se za krajnjim rješenjima, i bitka između te dvije strane je uvijek u toku. Mi smo u konstantnom ratu jedni sa drugima da bi preživjeli. U ovoj bici ima malo vremena i prostora za održivi ljudski progres, i time se kao rezultat stvara bolesni, zagađeni i poremećeni svet koji nas okružuje. Pohlepa, a ne ljudski boljitak i opstanak, je pokretačka sila monetarnog sistema na kojoj on istrajava. Ljudsko biće se navikava da želi sve „više„ materijalnog bogatstva, jer to „više„ ide do u beskonačnost. Kao rezultat stvara se kultura koja nema smisao za ravnotežu, osećaj za ono što je zaista važno, ili „dovoljno„. Reklamiranje pogoršava sve to svojim neprestanim prikazivanjem „mogućnosti„, primoravajući ljude da preispituju svoju vrijednost zato što nemaju „najbolje stvari u životu„, itd. To postižu marketinškom manipulacijom i tako vas navode na zaduživanje da bi kupili sebi te poznate marke, a sam dug predstavlja vrlo aktivno sredstvo socijalne kontrole. Struktura je uvek hijerarhijska, tako da oni koji su na vrhu piramide uvek imaju veću korist od većine koja se nalazi pri dnu. Za ljude na vrhu je pozitivno ako je ostatak ljudi zadužen jer je tako motivisan da bude zaposlen i da se plaši da će možda i izgubiti taj posao, jer time postaje pokoran. Osoba kojoj je „preko potreban„ posao će vjerovatno prihvatiti nižu platu, i neće praviti probleme na poslu. Jedan od najpouzdanijih načina da se ljudi motivišu da ostanu zaposleni i da budu pokorni jeste da se ti ljudi natjeraju da se zaduže. Osoba koja ima velika dugovanja će vrlo vjerovatno biti mnogo pokornija sistemu od osobe koja nema dugovanja. O mehanizmu „dužničkog ropstva„ se malo govori, zato što većina ljudi i ne razmišlja o tome. Praktično svaki novac koji postoji u opticaju mora da se vrati bankovnom sistemu, a da bi se vratio, on mora biti „zarađen„ od strane onih koji su ga pozajmili, i to uglavnom zarađen kroz formu „nadnice„ ili „profita„, time zahtjevajući ljudski rad/pokornost. Ovaj problem se samo pogoršava time što znamo da uvijek postoji više nenaplaćenog duga nego novca u opticaju (zbog kamate koja se naplaćuje i stalno povećava dug sam po sebi), čineći time bilo kakvo nastojanje javnosti da „poravna„ dugove potpuno uzaludnim, unutar ovakvog sistema. Uvijek će biti još dugova koje treba otplatiti , osiguravajući time masovno ropstvo. Robovi prošlosti nisu brinuli o otkazima, ratama kredita, stanu i hrani, a moderni robovi današnjice sami moraju da brinu o hrani i stanovanju, i sami da plaćaju svoje dugove onima kod kojih su u dužničkom ropstvu.
Znaci za mene su isti i komunisticki istok i kapitalsiticki zapad – robovi su robovi. Jedina pozitivna kritika svih drustvenih sistema sa konekretnim predlogom plana za promjene je data od strane R-evoluciaj Pokreta, citoa sam njihov manifest na fejsbuku – ukratko: zalazu se promjenu sistema,a ne za smejnu vlasti, zalazu se za prelazak iz moentarno-profitne ekonomije u ekonomiju zadruge (Osnova Ekonomije Zadruge je oslanjanje na svoje snage i suverenitet u tri ključna sektora: proizvodnja hrane, energije i ono bez čega ova prethodna dva ne mogu da funkicionišu, a to je lokalni bankarski sektor, podređen potrebama realnog proizvodnog sektora i građana. Lokalni bankarski sektor podređen realnom sektoru je moguće u vrlo kratkom roku formirati, dokapitalizacijom razvojnih banaka, i njihovim pretvaranjem u industrijsko – komercijalne banke, čime bi im bilo omogućavano da daju jeftine kredite proizvodnim firmama i građanima.), zatim zalazu se za promjenu politickog sistema iz ovog trenutnog korporokratskog sistema kojim vladaju partnerstva velikih korporacija i korumpiranih politicara – za promjenu u sistem direktne demokratije sa zakonskim uvodjenjem gde će građani/ke sami moći da odlučuju o pojedinim pitanjima (referendum), da traže donošenje pojedinih odluka, zakona ili održavanje referenduma (narodna inicijativa), odbace pojedine pogrešne odluke predstavnika vlasti (narodni veto) ili da traže ostavke onih za koje smatraju da ne rade dobro svoj posao (narodni opoziv), i zalazu se za radikalnu obrazovnu reformu ejr trenutni obrazovni sistem duplicira robovsku radnu snagu za taj isti sistem – Obrazovanje bi trebalo da bude više nego prezentacija mnogo činjenica koje studenti moraju da zapamte da bi odabrali najbolje polagace testova medju njima i onda ih sve zarobili u monotonim poslovima sledecih 50ak godina… Ima jos nekoliko pokreta koji se bore za promjenu sistema, ali meni se nisu ucinili interesantnim i zato ih ne spominjem , ionako sam previse opsiran ali tema je stvarno super i ponijelo me…
@ CYBER
Ne znam odakle da krenem, zaista opsežan i kvalitetan komentar. I utemeljen. U većini stvari bih se složio, posebno u tome da svi sistemi u svetu stvaraju „robovski sistem“, stim da smatram da je u razvijenijim zemljama to mnogo manje izraženo, kada se pogleda prosečna situacija, jer imaju mnoštvo prilika da se „spasu“. Tamo prosečan gradjanin ulazi u ropski odnos samo zahvaljujući tome što mu apetiti rastu, postane pohlepan, inače ima mnogo manje potreba da se zadužuje – porodično blago, nasledjene nekretnine i infrastruktura, socijalna pomoć, itd.
A kako se spasti u Srbiji kada ostanete bez posla i upadnete u dugove?
S druge strane, svi sistemi nastaju manje više kao kombinacija spontanosti i planiranja, baziranih pre svega na borbi triju suprostavljenih potreba: države (administracije, elite, vojske), industrije i pojedinca.
Uspešne zemlje i nacije nadju neki kompromis svega toga i obezbede svom stanovništvu koliko toliko miran i predvidljiv život. Doduše u zadnje vreme je toga sve manje.
Problem sa Srbijom je na tom planu dvostruk: nemamo razvijenu ekonomiju i nemamo moral da krenemo da razvijamo ekonomiju kako treba. I mnogo smo napeti, gnevni i puni mržnje prema svemu i svakome, nesolidarni i vrlo socijalno surovi, što priznaćete nije odlika većine drugih zemalja, koje mogu biti ksenofobične prema strancima ali ne toliko i prema sopstvenoj naciji i marginalnim grupama.
Putovao sam po dosta zemalja, i nigde nisam video osim u nekim susednim zemljama, toliko govora mržnje, crnih hronika, kiča, dezinformacija, surovosti i dominacije primitivizma kao u srpskom javnom životu. To je naš autohtoni proizvod, to nam niko nije servirao.
Holivud ili Američka ambasada ne diktiraju RTS-u da pušta mračne i morbidne filmove, da pospešuje primitivno i banalno ponašanje u svojim emisijama, niti da svi mediji pišu i prenose iste informacije o katastrofama, tračevima, crnim hronikama i da danima prepričavaju kako se neko ubio, razveo ili seksirao na javnom mestu.
A to sve opterećuje prosečnog čoveka, čini ga uznemirenim i stvara mu loše navike.
Slazem se sa Zlatkom, kod nas je kolicina mrznje, agresije, netolerancije na vrlo visokom nivou, kao rezultat nase okoline ne samo u zadnjih 20 godina, nego vijekovima unazad… SAmo sam zelio naglasiti da je sistem ipak sistem, a rob ipak rob, cak i ako vozi malo novije auto… Ali slazem se da je nase okruzenje (balkansko) nenormalnije i samim tim stvara brutalne, agresivne ljude… Nije normalno da se ubijamo zato sto navijamo za razlicite klubove ili zato sto boga zovemo drugim imenom, ali kod nas je to normalno, a nenormalno je da nikog ne mrzis, ne osudjujes, ne mislis da smo mi bolji od njih itd… I u takvoj okolini odrastaju te nove generacije i tako dobijamo 16-godisnje klince koji skandiraju „Noz, zica, Srebrenica“, koji nisu bili ni rodjeni tokom tih zadnjih sukoba, ali oni su od rodjenja nauceni da mrze i unistavaju sve sto je narcisoidno slabo razlicito…
Ljudi su onakvi kakvi sami odaberu biti, ne možete ih mijenjati, ali ih itekako možete potaknuti da se sami promjene, svojim primjerom. Jedino na što možemo uticati je naše ponašanje. Pojedinac je osnova društva, on je temelj, početak i kraj. Društvo možemo mijenjati ako promjenimo sebe, jer ako promjenimo sebe tada potičemo sve naše bližnje da se mijenjaju, ne prisilom, već izborom. Pokrećemo lančanu reakciju na nivou čitavog društva, pokrećemo promjenu. Brutalan čovjek stvara brutalno društvo puno nasilja i mržnje, nježan čovjek stvara nježno društvo puno ljubavi i poštovanja…
@ CYBER
Tačno tako. Potpuno sam saglasan sa izrečenim.