Redakcija Bloga
Postoji li elitna škola u Srbiji ili je to samo naziv za samoreklamiranje škola
Šta zahetva savremeno obrazovanje i kako treba da izgled elitna škola
Postoji li elitna škola u Srbiji? Generacije u srednjim godinama su postale vrlo svesne da se obrazovanje njihove dece dramatično promenilo u zadnjih 20 godina, i po njihovom mišljenju, ne u pozitivnom smeru.
Sve je manje discipline po školama, manje se uči, gradivo je manje kompleksno, deca i nastavnici su više orijentisani na igru i relacije u odeljenju bez sukoba nego na rad i podizanje sposobnosti dece, njihove kreativnosti i opšteg znanja.
U proseku, kvalitet školovanja i prosečni rezultati koje naša deca postižu u školama već dve decenije unazad su u padu i stagnaciji. Komercijalizacija školstva je u tranziciji, i sigurno je da u sledećih 10-ak godina nećemo imati elitne privatne škole, jer se u nove privatne škole privlače roditelji koji imaju novca, a u našoj zemlji, ti koji imaju novca, biznismeni, estradni junaci, sportisti, mahom nemaju zahtev da njihova deca budu „mučena“ u školama koje ih pritiskaju na rad i disciplinu. Elitna škola nije trend u Srbiji danas.
Zato u Srbiji nema vrhunskih i elitnih škola, ni privatnih ni državnih. Neko će pomenuti da je od državnih škola Matematičku gimnaziju elitna škola i još par škola koje mogu pretendovati na takvu kvalifikaciju elitne škole kao što su Dr Vladislav Ribnikar u Beogradu, odnosno privatna osnovna i srednja škola Rudjer Bošković iz Beograda, medjutim i pored mnogo boljeg rada u tim ustanovama od proseka, njihova infrastruktura nije na nivou savremenih zahteva elitnih škola.
Nema na primer u Srbiji nijedna hrišćanska elitna škola, što je zapanjujući rezultat, jer u bilo kojoj drugoj zemlji postoje vrhunske obrazovne ustanove pod upravom Crkve. Setite se samo švajcarskih ili francuskih liceja i saomstana, nemačkih, austrijskih ili italijanskih hrišćanskih škola i akademija. A mi imamo Gimnaziju u Sremskim Karlovcima, takozvanu Karlovačku gimnaziju koja je imala izuzetnu istoriju koju samo treba obnoviti.
Nadamo se da će se to promeniti. U medjuvremenu, pogledajte svakako jedan sjajan animirani film na temu savremene edukacije i promene paradigme obrazovanja. Ne morate mnogo znati engleski da bi shvatili film u celosti. Izvanredan je.
. . .
Changing Education Paradigms – Promena paradigme obrazovanja
. . .
Sa Ted konferencije prenosimo vam i govor Ken Robinson-a o toma kako škole ubijaju kreativnost kod dece. Pogledajte i taj snimak na donjem linku.
Imate i prevod na srpski koji možete aktivirati u opciji Subtitle available in: biranjem Srpskog jezika pri gledanju snimka:
https://essays.edubirdie.com/blog/ken-robinson-how-schools-kill-creativity
.
Teško mi je da zauzmem stav prema sledećem: „…Nema na primer u Srbiji nijedna elitna hrišćanska škola, što je zapanjujući rezultat…“ Da nije kontekst ozbiljan poverovao bih da je šala.
Kada se ovakva teza plasira mašta čini svoje i projektuje bezbroj pitanja, na koja najčešće dolaze neverovatni odgovori. I da se odmah ogradim: nijedno pitanje (a samim tim i odgovor) NEMAJU nikakve veze sa moralom i seksualnim opredeljenjem.
Ne mogu da zamislim da u Srbiji postoji bilo kakva, a pogotovu elitna škola pod upravom Srpske pravoslavne crkve na nivou osnovnog, srednjeg ili visokog obrazovanja, koja bi morala svoj sistem nastave da prilagodi zakonskim zahtevima, a da to ne bude hrišćanska pravoslavna orijentacija. Bilo koji nivo obrazovanja obavezan je da sprovodi nastavni plan koji je uglavnom u suprotnosti sa učenjem crkve, što je nespojivo sa njenim interesom.
Ono što je zaista potrebno našem sistemu obrazovanja je normalan odnos na relaciji učenici-profesori, odnos uzajamnog uvažavanja i poštovanja, medjutim samo zbog toga crkva neće praviti škole, iako bi se verovatno pod pretnjom „božije kazne“ i pakla nastava odvijala na zadovoljavajući način.
Ono što ne mogu da dokučim je i pitanje da li bi ekonomista sa elitnog pravoslavnog fakulteta imao prednost pri zapošljavanju i to u osveštanim privatnim firmama ili državnim ustanovama?
Cilj javnog obrazovanja je zvanično da obezbjede znanje za naše mlade naraštaje i probude njihovu inteligenciju… Ništa nije dalje od istine nego ta tvrdnja. Pravi cilj ovakvog trenutnog obrazovnog sistema je da zadrži što više osoba ispod istog bezbjednog nivoa, da hrani i obučava standardizovano građanstvo, da satire neslaganje i originalnost. U 21. vijeku u cijelom svijetu, a ne samo u našoj zemlji, sistem školovanja pokazuje da nije dorastao zadacima koje pred njega postavljaju ubrzane promjene koje karakterišu svaki aspekt društva. Moderne „fabrike znanja“ zaista liče na fabrike, no osnovni proizvod koji masovno produkuju nije znanje. Škole socijalizuju djecu, uče ih poslušnosti, bude u njima takmičarski duh, veličaju autoritete. Škole su tu da očuvaju socijalni mir, širenje znanja je sekundarna komponenta. Tek mali broj pedagoga se bori da se redosled ovih prioriteta promjeni. Medjutim, čak i kad bi uspjeli, ni to ne bi bilo dovoljno. Znanje nije dovoljno. Tempo promjena je suviše brz. I znanje zastarijeva. Više je razloga zašto je danas škola nezdrava. Ako uspješnost škole baždarimo prema prosječnim djacima onda je školstvo zaista palo na ispitu. Ogromna količina nepovezanih, nasumice izabranih (a često i netačnih) činjenica predstavlja isuviše veliki zalogaj za većinu djece, pa i nastavnika.
„Kada jednim okom gledaš na cilj, gledaš samo jednim okom na put do tog cilja.” Ovo je dilema koju učenici svakodnevno susreću u našem obrazovnom sistemu. Toliko su ustremljeni na cilj, bilo da je to polaganje testa, ili maturirati kao najbolji u razredu. Ali na taj način, oni stvarno ne uče. Rade samo ono što je potrebno da postignu njihov prvobitni cilj. Neki od vas će pomisliti: “Pa, ako polože test, ili postanu najbolji u razredu, zar nisu nešto naučili?” Da, jesu, naučili su nešto, ali ne sve ono što su mogli. Možda su naučili samo kako da memorišu imena, mjesta i datume, da bi kasnije sve zaboravili kako bi mogli naučiti nešto novo za sledeći test. Škola nije ono što bi mogla biti. Sad trenutno, ona je mjesto gdje će većina ljudi odlučiti da izađe iz nje što je prije moguće. Ipak, mada živimo u populističkim vremenima, škole se često brane isticanjem rezultata svojih najuspešnijih djaka. Zato postoje takmičenja. Takmičenja ispunjavaju sve želje ambicioznih direktora, nastavnika i roditelja. Nažalost, uspjeh na takmičenjima ima katastrofalno lošu korelaciju sa uspjehom u daljem školovanju. Sve to jako podsjeća na konjske trke na kojima najmanju korist od pobede ima sam konj. Ako ponekad iz ove mašine za mljevenje mesa“ i izadje uspešna mlada osoba to svakako nije dokaz zdravlja sistema školovanja, već sposobnosti, talenta i upornosti (žilavosti) samih tih mladih ljudi.
Svi oni koji postižu taj cilj, dakle diplomiraju, bi trebalo da na to gledaju kao na pozitivno iskustvo, naročito ako je neko najbolji u razredu. Ipak, niko od njih ne može reći da je iole inteligentnija osoba od njihovih vršnjaka. To znači samo da je ta osoba bila najbolja u izvršavanju instrukcija unutar sistema, i trebalo bi da se osjeća ponosnom jer je završila taj period indoktrinacije. U toj zadnjoj fazi dobijamo papirni dokument koji potvrđuje da smo sposobni da radimo. Ali, mi nismo samo radna snaga – mi smo i ljudska bića, mislioci, avanturisti. Radnik je neko ko je zarobljen u ponavljanju – rob davno nekad uspostavljenog sistema. I onda, ta osoba je uspješno dokazala da je ona najbolji rob, da radi do krajnosti ono što joj se kaže. Umjesto da na časovima uče i vježbaju kako bi kasnije postajali veliki umjetnici i majstori svog zanata, učimo ih da na času uzimaju bilješke i postanu odlični polagači testova. Umjesto domaće zadaće koju im nastavnici zadaju mogli bi da čitaju o nečemu od njihovog ineresovanja, ali mi ih učimo da nikad ne propuste kontrolni. Umjesto da ih učimo da stvaraju muziku i pišu poeziju, guramo ih da uzimaju dodatne časove teoretske nastave. I, šta će ispasti od njih? Kada napuste obrazovne ustanove, da li će biti uspješni ili zauvijek izgubljeni? Vrlo vjerovatno je da neće imati predstavu šta žele u njihovim životima, da neće imati nikakvih interesa jer su svaki predmet posmatrali kao posao, i bili su uspješni u svakom predmetu samo zbog svrhe uspjeha, a ne učenja. I veoma često, biće veoma uplašeni.
Rado bih svoju decu upisao u neku jezuitsku školu (još kad bi bila pravoslavna), nalik onima koje je pohadjao jezuita i naučnik Rudjer Bošković.
Moja prijateljica nije uspela u Švajcarskoj dete sa 3 godine da upiše u jednu prestižnu katoličku školu, jer je lista čekanja 4 godine duga. Uspela je da upiše mladje dete od 2 godine uz depozit od 5,000 švajcaraca da joj sačuvaju mesto za vreme dok dete ne stasa za školu. Inače, škola je vrlo skupa, recimo 30,000 eura po godini, ali garantuje rezultat.
Ona je inače bila skeptična po tom pitanju, dok nije videla kako je škola pozitivno uticala na problematično dete njihovih prijatelja. Sad, onaj ko to razume i ima, on će uvek da plati za takvu hriščansku obrazovnu instituciju.
Dosta sam sticajem okolnosti izučavao problem školovanja kod nas i u svetu i imao razne sagovornike kompetentne za tu temu, iz SAD, Irske, Srednjeg istoka, Britanije, Švajcarske i Italije, i ne mogu se složiti sa prethodna dva komentara.
Vrlo dobro se zna u svetu šta znači vrhunska škola, i mahom je pod okriljem Crkve jer djaci dobijaju bolji korpus znanja (latinski jezik, govorništvo, filosofija, religija) i imaju izgradjenije radne i životne navike, više znanja, upornosti i volje od vršnjaka iz svetovnih škola.
Pretpostavljam da onaj ko toliko plati „školarinu“ detetu i ne želi stvarno da ga obrazuje da od tog obrazovanja živi, odnosno zaradjuje za život. Taj može i da uči latinski, govorništvo, filosofiju i religiju jer će mu verovatno životni cilj biti da sačuva (i uveća) očevinu, a druge, koji su završili manje skupe fakultete, platiće da rade stručno i operativno.
Sve je u rukama države. Ona apsolutno sve radi. Na Zapadu su škole opuštenije, predmeti se biraju, daje se suženije znanje radi konkretnosti, veća sloboda izlaganja ličnih misli svakog učenika, predmeti se biraju, profilišu se učenici za kasniju profesionalnost usmjeravajući sami sebe itd.itd. što sve ima svoje dobre i loše strane. Na Istoku pak, i dalje važi sistem obrazovanja iz SSSR-a (što je prihvatila FNRJ i SFRJ a drži se i danas u 80 odsto sa vrlo malim izmjenama) koji daje previše informacija osnovcima čak i nepotrebnih, ukida im time konkretnost, donosi više bubačenja-robotizaciju u gomili gradiva, manje aktivnosti učenika, profesor samo da to ispredaje itd. itd. što opet ima prednosti i mane, a boga mi više mana, jer se učenici zbog napora u osnovnu školu opuste u srednju, koja čak biva i lakša od osnovne, barem u stručnim školama.
Znači, dok god se ne napravi pravi pomak u obrazovanju i odbaci sistem od prije 60 godina, stvari neće biti bolje. Svaki udžbenik se u svijetu danas mijenja svake druge godine. Kod nas ne, no svake 15 godine. Da ne pričamo o ostalim nezdravostima po pitanju mladih i starih, kako učenika tako i profesora kakvih sve ima i drže se po 100 godina u jednu istu školu. U Švedskoj se profesori šalju iz škole u školu svake 5 godine, smatrajući to bolje za učenike i profesore kako profesionalno tako i za zdravlje psihe profesora. Naš sistem obrazovanja ušuška nastavnika, pa danas ima profesora još uvjek iz sistema FNRJ koji predaju u tu istu školu decenijama i čude se kako su propili, skrenuli i kako spavaju učenicima na čas pa služe za gađanje. itd.itd. primjera naše lijepe prosvjete, plus savremeni problemi dolaska preko veza, partijskih linija, materijalnog stanja… čega nema na zapadu ni 50 odsto-tamo je pitanje samo jesi li stručan i zdrav u glavu. :)
Dakle, obrazovanje i sve ostalo zavisi od države i oficijalne nauke. Ako je država zdrava, zdravo će biti i obrazovanje. E već oficijalna nauka i nije baš zdrava, i ima dosta manipulacije. Danas se mnogi pitaju ljudi sa fakultetskim obrazovanje, da li da svoje dijete školuju kod kuće a da na kraju svakog polugođa polažu u formalnim institucijama. To je prosto iz straha gledajući učenike, nastavnike, profesore, obrazovnih i ostale sisteme društva kakvih ima na pojedinim djelovima svijeta koji nisu baš zdravi. Ponegdje se, naročito na našim prostorima, moraju stvari mijenjati na bolje. Nisu promjene nikakve ti „reformisani razredi“ i udžbenici na slikovnicama više. Stvari moraju biti još drugačije. Ne može sistem obrazovanja i školstva krenuti na bolje ako se od 100 % promjeni samo 10 do 20 za narednih 15 godina, pa onda opet pomak. Ne! Uzbenici su zastarjeli i svugdje u svijetu se mijenjaju ili dorađuju svake druge godine, a ne svake 15, a o ostalim inovacijama i da ne pričamo, naročito o projektima gdje djeca iskazuju sebe iz svakog predmeta.
Nije dakle odgovor na škole nalik jezuitskim, niti onim robotskim od strane države, nego između. U svemu postoji ravnoteža, a inovacije svake druge godine i sabiranje rezultata svake škole ukazuje na to koliko je obrazovni i školski sistem pokazao dobru stvar i koliko šta treba korigovati i sl.
Kada sam svojevremeno upitao prijatelja bankara iz Čikaga da li da dete pošaljem u vrtić koji radi po Montesori metodi. To je kreativna metoda obrazovanja dece koju je osmislila Dr Marija Montesori iz Italije i koja se proširila po svetu. Sada ima niz vrtića po svim zemljama sveta koji rade po tom programu, pa i u našoj. On mi je rekao da ne propustim to ni u kom slučaju.
Poslušao sam ga i bio fasciniran rezultatima rada sa detetom i njegovim napretkom. Na žalost, sticajem okolnosti nismo mogli da ostanemo sa detetom duže od godinu dana u tom vrtiću.
Tu sam shvatio značaj dobrih obrazovnih ustanova i razlika koje stvaraju i u ponašanju i u obrazovanju deteta. Ima takvih primera puno za koje znam, kada obesno i problematično dete tajkuna pošalju u švajcarski licej i od njega stvore uspešnog mladog čoveka. Prva lekcija koju je mladić naučio tamo je bila da ako zakasni na doručak sa drugovima iz sobe, drugovi će ostati bez doručka jer nemaju kompletan tim a on će za kaznu morati da pliva 20 dužina bazena na otvorenom, na 15 celzijusa. Par takvih kikseva i mladić je shvatio šta znači timski rad, ekipa, odgovornost, disciplina i poštovanje rasporeda i obaveza. Posle nije bilo problema i postao je mnogo bolja osoba nego što su njegovi roditelji mogli da zamisle. Naravno, ova priča je rezervisana samo za bogate, ali govorim o uticaju koji škola može da ostvari kod problematičnih momaka.
Uz to, kada govorimo generalno o školstvu, taj moj prijatelj je rekao još jednu sjajnu stvar: „Obrazovanje je materijalna kategorija, izražava se novcem. Koliko novca uložiš u obrazovanje toliko ćeš pameti dobiti. Amerikanci su to na vreme shvatili i da bi uštedeli na državnom budžetu okrenuli su se uvozu „pameti i mozgova“ iz Evrope, Azije i Indije, jer se na taj način kreditira Američka država.“
Države koje gube svoje dobre studente i talente, gube ujedno i novac. Školovanje prosečnog lekara specijaliste košta pola miliona eura. Srbija je 5000 njih „izvezla“ u zadnjih par godina. Računica je jasna.
Zlatko, obavezno pročitaj knjigu „Slobodna deca Samerhila“ od Aleksandra Nila. Čovjek je bio nastavnik i sa svojim kolegama napravio svoju školu zasnovanoj na slobodi. Knjiga nije fikcija već nešto što je stvarno bilo, pa je autor odlučio da napiše knjigu o iskustvu i rezultatima svoje škole. Jednaka prava imali su i učenici i nastavnici… ma vidjećeš, a škola je pokazala fantastične rezultate. Većina učenika te škole pokazala je super rezultate u srednjim školama i na fakultetima po tome što su prije znala svoje ciljeve, bez ustezanja razgovarali sa starijima, neki su postali odlični umjetnici, neki odlične zanatlije ko nije nastavio dalje školovanje poslije nje, drugi su bili na postdiplomskim studijama… uglavnom svako je našao svoju volju i usmjerio se ka nečemu što voli, razvio kreativnost i kvalitete ličnosti.
Najinteresantnije je kako je Nil budio volju učenicima. Nekim je dopuštano da ne pogađaju nastavu koliko hoće, po slobodnoj volji, da bi nakon toga dobili želju i bili prisutni i za nastavu koja je bila za starije, sa sve uključivanjima u debate i sl. Izuzetan primjer onog o čemu se pretežno ne razmišlja a može donijeti dobro.
Ne bih se baš složio da je Amerika zbog štednje i budžeta uvela sistem selekcije i „kupovine“ najboljih. To je pametna i racionalna politika zbog kontinuiteta dominacije u naučno-tehničkoj oblasti. Njihov sistem obrazovanja je, kao i u drugim oblastima, prilagodjen potrebama vodjenja globalne politike onih koji su evidentirani na forbsovoj ili nekoj drugoj listi.
Ako bi novac bio preovladjujući faktor onda bi ona prethodna država po tome bila mnogo bogatija od Amerike, pošto je omogućila besplatno školovanje mnogim generacijama, a i stvorila priznate stručnjake u mnogim oblastima. Taj sistem, ma koliko danas osporavan, imao je daleko bolje rezultate od današnjeg tranziciono-demokratskog.
@ Vladimir
Čitao sam tu knjigu, bila mi je obavezna lektira na sociologiji :-)
No, ono što istražujući školstvo i ocenu istog po svetu naučite je da ceo svet na prvo mesto po školstvu stavlja Englesku i njihov old style pristup. Govorim o proseku školovanja.
Takodje, na nivou internacionalnih škola ima puno standarda po kojima se deca školuju, medjutim British curriculum (standard) je najcenjeniji.
Nikada neću zaboraviti poruku roditeljima jedne prestižne aristokratske engleske škole, koja otprilike glasi ovako:
„Mi vam garantujemo (kao škola) da će se vaše dete u našoj sredini naučiti učenju, disciplini i društvenom takmičenju. Biće osposobljeno i kvalifikovano da se upiše na najbolje svetske univerzitete“
@ Aleksandar Zlatar
Objašnjenje plus koje sam dobio oko uvoza mozgova u SAD je bio i sledeća teza da je Američka administracija izračunala da pored baby boom-a koji joj se desio 60-ih godina prošlog veka i svemirske i nuklearne trke nema dovoljno para da finansira vrlo visoko opšte obrazovanje koje su imali do 70-ih godina prošlog veka.
Tada su svesno skresali budžete za opšte školovanje i otišli na stratifikaciju obrazovnih ustanova, gde su izdvojili sloj elitnih i srednjih, a većinu gurnuli u opšte stanje sadašnja američke osrednjosti.
SFRJ je mnogo novca ulagala u školstvo, to se tek sada vidi.
Meni nije bila obavezna na pedagogiji i didaktici, ali sam je uzeo čitati na preporuci. Čak mislim da mogu dokučiti čime je autor bio upoznat i čija je djela poznavao kada se odlučio na onakav koncept škole.
Što se tiče SFRJ naspram današnjeg stanja, i te kako. U nauku se ulagalo, uopšte. Imam samo takva naučna djela iz tog vremena, i pamet mi stane kakve su tada naučne knjige izlazile a kakve danas. Žalosno je vidjeti koliko beletristike ima svaka knjižara danas.
No isto treba promjena još. Gledao sam neke škole u Hrvatskoj, kojih je svega 2-3, gdje djeca imaju ogromnu sobu sa svojim igračkama, crtežima, ma svega i svačega – dobro se izigraju i počinje nastava gdje se okupe oko učiteljice u krug sjedeći na nekim sunđerima i krenu u priču. Gledao sam kada su imali temu Različitosti svega. Eh da si samo vidio kako im misli naviru i kako dječica bistro pričaju – smireni nakon igre a mozak uključen po očima im vidiš. Znači, oduševila me škola, sistem, klinci, sve je u najboljem redu. :) Nikad nisam vidio takvo zadovoljstvo djece i takvu bistrinu, volju i želju da uče kroz pričanje sa učiteljicom nakon igre. :) Kad samo pomislim da takav sistem neko nastavi i prilagođava uzrastu, pa imali bi ljudi seriju generacija budućih prirodnjaka, mislilaca, umjesto robota koji se pretežno štancuju jer je i nastava tradicinalne metode: ispričaj i pitaj reda radi „Ima li pitanja“. :)