Alan Ford strip i grupa TNT – Cvećara u kući cveća … 6

Lazar Džamić

 

 

Kako je i zašto Alan Ford strip i grupa TNT postao fenomen u Jugoslaviji – i nigde više!

RAZLOG TREĆI: OPTIMISTIČKI DILETANTIZAM KAO STRATEGIJA PREŽIVLJAVANJA

.

′Nema veze, važno je da radi!′

Ako postoji rečenica u kojoj je sumiran moj život na našim prostorima, od malih nogu do zrelih godina, onda je to ova. Nezaobilazna i perzistentna, ova fraza je bila zvučna i mentalna podloga svemu što sam ikada pokušao da saznam od drugih, sve dok neizdrž da i moje bivstvovanje konačno dodje u kontakt sa nečim lepim – kreiran prevashodno sveprisutnošću profesionalnog dizajna i proizvodnog kvaliteta u svemu što sam ikada video da dolazi iz razvijenog sveta – nije postao previše jak da mu se i dalje odupirem.

Snalaženje.

Naše majčino mleko, naša borilačka veština, naš univerzitet i naše prokletstvo.

Još jedan od razloga za našu kolektivnu identifikaciju sa grupom TNT je i to što su oni isti kao mi u još jednom ključnom aspektu: i njihov život je samo jedan beskrajan hrčkov točak snalaženja. U situaciji u kojoj nema pomoći spolja i gde je red i organizacija samo puka želja, snalaženje je jedini način da se ispliva. Ne fakultetska diploma, ne pristojnost, ne zakon. Samo snalaženje; gde i kako ko ume.

Snalaženje je ono najbolje i najgore što nam se ikada desilo, jer nas permanentno levitira u mrtvom, bezvremenom, nepomičnom medjuprostoru izmedju mogućnosti i propasti. Ni tamo,  ni ovamo. Kao i junake Alan Ford stripa. U svojoj najdirektnijoj identifikaciji sa nama (i obrnuto), Alan Ford strip je, suštinski, jedna vrlo balkanska priča o snalaženju i sitnim zadovoljstvima i uspesima koje društvenim gubitnicima pomažu da nastave sa egzistencijom. Mada to nismo znali, ali smo negde osećali, Alan Ford nam je bio terapija, jer je grupa TNT bila mi. I mi smo bili oni. I više nego Titovi.

Zagor, Blek Stena, Mandrak, Fantom i mnogi drugi super-junaci su bili aspiracija, eskapizam, ono što bismo želeli da budemo u nekom drugom univerzumu, u kome smo u stanju da uradimo sve što poželimo; Alan Ford je bio inspiracija, realizam, vodič kroz život kao što je naš, na načine slične našima i sa sličnim rezultatima: preživljavanje kroz male pobede ili makar kroz izbegavanje velikih poraza.

Moj deda po majci, Stevan, je bio majstor snalaženja. Stolar po struci, svaki problem je za njega bio empirijska platforma za jednostavno – ponekad potpuno ingeniozno – rešenje. Još kao dete je navikao da se snalazi, u negostoljubivim kućama gde je, kao mladi šegrt, morao da se bori za svaku koru hleba. Bukvalno. Da bi pojeo jednu krišku više, morao je da zaobidje gazdaričin lukavi sistem da veknu hleba obeleži malim zarezom, da bi znala da li je neko sekao više, kada ne gleda. Dekodiranje te suptilne šifre je značilo preživljavanje zime sa malo manje šansi da se zakači tuberkuloza.

Deda-Steva je bio sam svoj majstor: stolar, bravar, zidar, obućar, krojač, vinogradar, baštovan… Ništa se nije bacalo: svaki stari šraf, masna krpa, prašnjava gumica ili parče drveta je pažljivo skupljano i odslagano u već pretrpani trezor, Ali Babinu šupu na kraju dvorišta.

Deda-Steva je bio naš Grunf. Stolice možda nisu bile najlepše na svetu, ali je na njima moglo da se sedi; sudopera je bila malo nakrivo zbog toga što je morala da se ′potkajluje′ drvenim klinom (preostalim od pravljenja nekih merdevina), ali se nije klimala; kanta za djubre se nije bacila kada joj je dno progorelo od vrelog pepela iz šporeta ′smederevca′, već je skraćena za malo, dobila je novo dno od starog lavora i ostala je do dana današnjeg u našem dvorištu, ponosno ispunjavanjući svoju originalnu, višedecenijsku,  funkciju; limeni lavor je imao još jednu, tehnološki napredniju svrhu: kao navodni pojačivač TV signala, montiran na kraju krovne antene. Ni danas ne znam da li je delovalo ili ne, ali znam da je čitav grad isprobao ovu tehnološku inovaciju. Gnezdo za mačke u dedinoj šupi je bila samo gomila ′šuški′ preostalih od raznih rendisanja – jednostavno, ali vrlo efikasno rešenje. Nisam video da su se mačke bunile…

Deda-Steva je samo simbol nebrojenih dedova, stričeva, ujaka i očeva na našim prostorima. Svi su oni naši Grunfovi. Grunf je, takodje, svi oni, samo na kvadrat. Kao i u svakoj satiri, Grunfove ideje i rešenja su većinom preterivanja, naša svakodnevna snalaženja uvećana i farsirana radi jače poruke i preciznijeg iscrtavanja arhetipa: da se za sva tehnološka rešenja treba osloniti na Nemce. Deo jednog drugog arhetipa, koji se takodje vidi u Grunfu, je – kako se i može očekivati od italijanskih umetnika – i sprdanje mediteranskog mentaliteta sa tim istim inženjerskim mitovima i legendama disciplinovane, precizne Nemačke.

U tom smislu, Grunf je Nemac onoliko koliko sam ja Eskim. U svojoj farsičnoj nekompetentnosti, Grunf je svetac zaštitinik svih diletanata, lik koji bi bez problema našao svoje mesto u dvorištu na kraju grada negde u balkanskoj provinciji. Da Grunf ima TV, ubedjen sam da bi bio crno-beli i da bi ispred ekrana imao isto staklo sa šarenim prugama koje je bilo tako popularno na našim prostorima sedamdesetih godina prošlog veka; televizori u boji su se tek pojavili, bili su skupi, i ostatak crno-bele populacije je boju u svoj dom uvodio upotrebom jednog od najludjih izuma koje sam ikada video, diletantskim rešenjem za nedostatak kolor telezivora. To jest, ′najludjih′ do dolaska Miloševićevog vremena, kada su iz njegove Pandorine kutije pokuljale legije vračeva, vidovnjaka, magova i druida koji su iz svojih masnih kaftana izvukli galaktički trivijarijum najbesmislenijih sprava nikada zamišljenih čak ni u Grunfovim najdivljijim snovima!

Grunf bi takodje, kao i većina grupe TNT, bez problema mogao da bude i deo ansambla u Kovačevićevoj farsi ′Ko to tamo peva′. U stvari, Grunf i jeste u filmu – lik koji tumači Bata Stojković je Grunf u svemu sem u izgledu: veliki je ljubitelj Nemaca (kao naroda u kome se zna red), objekte neprestano iscrtava i beleži, u želji da sve prevede iz našeg tužnog stanja u napredniji, malo više germanskiji oblik; ukratko, ima rešenje za sve. Što to uglavnom nije dobro rešenje, manje je važno. Bitno je da se trudi.

Mada ćemo o tome više pričati u poslednjem nastavku ove serije, ′Ko to tamo peva′ je velika oda diletantizmu – sve sa Krstićevskim raspadnutim autobusom iz koga viri čunak od furune: jednim od najautentičnijih Alan Fordovskih objekata ikada kreiranim van stripa. Niko u filmu nije dobar u onome što radi: mlada koja ne zna da se ponaša kao mlada, njen muž koji joj nije dorastao, lovac koji ne zna da barata puškom, prevoznici koji ne znaju za uslužnost, vozač koji ne zna da vozi, pevač koji ne zna da peva… Samo je duet oca i sina, putujućih muzičara, autsajdera, jedini tim profesionalaca u filmu, jedini koji znaju da rade to što rade, okruženi tragikomičnim ljudskim morem diletanata.

Jer, diletantizam jeste, suštinski, tragi-komedija. Kao i farsa, poseduje tu specifičnu bipolarnost pozitivnosti i negativnosti, dobrog u lošeg. U svojim dobrim aspektima, diletantizam je zaslužan za naše preživljavanje: bolje je stvari uraditi nekako, nego nikako. U svojim lošim, na žalost, diletantizam je nedostatak ambicije i kompetencije: ′dovoljno dobro je uvek neprijatelj odličnog′, kako kažu Anglo-Saksonci. U svojoj tamnoj formi, diletantizam je prepreka razvoju.

Diletantizam kao optimizam

U svoju korist, diletantizam može reći da je ipak u pitanju neka vrsta aktivnosti, odredjeni pozitivni doprinos smanjivanju entropije u kosmosu. Kao i kič, diletantizam pokušava da aktivno oblikuje svet oko sebe; nevešto, tačno, ali je ipak u pitanju nekakav trud. Životne potrebe nameću akciju i diletantizam je jedan od odgovora na taj zahtev.

Zbog toga, diletantizam je uvek pomalo optimistički, uvek postoji neko, ma koliko jednostavno i neelegantno, rešenje problema. ′Važno je da radi′… ′Ma lako ćemo′…

Taj mikro-optimizam je istovremeno ono što pomaže da se tvorevine diletantizma lakše progutaju. Diletantizam je nada. Nada kao poslednje sredstvo u borbi protiv haosa, delovanje kao terapija, kao verovanje da sve dok se čovek trudi, stvari nisu izgubljene. Diletantizam je duboka, primalna sila, razlog za prve skulpture, prve pesme i prve slike na pećinskim zidovima, kao refleksna reakcija dva kilograma najsloženijeg mehanizma ikada stvorenog u poznatom univerzumu, koji mi neodgovorno i nesvesno nosimo u našim lobanjama i isto tako nesvesno koristimo da kreiramo makar kakav privid reda i naše korisne uloge u zastrašujućem haosu prirode oko nas.

Diletantizam kao neprofesionalizam

Na žalost, ista mentalno-energetska efikasnost diletantizma – kreiranje nečega sa malo energije – je ono što ga čini tako letalnim preparatom kada se primeni i razvije kao dominantni oblik funkcionisanja u društvu. Zbog svoje uske vizure, zbog svoje interne fokusiranosti, zbog svog zadovoljavanja malim rezultatima, zbog svojih malih očekivanja, zbog svog svaštarenja i neprofesionalizma, diletantizam je groblje aspiracija. Diletantizam ne može i ne želi da menja svet, da menja stvari, da ih neprestano unapredjuje, da rastura staro i da ga zamenjuje novim, naprednijim, bržim, efikasnijim, jeftinijim, čistijim… lepšim.

Diltentizam ne diže revolucije, samo amaterski glumi u predstavama o njoj. Parola diletantizma je ′A, zašto?′ Zašto se mučiti sa svime što zahteva angažman izvan i iznad onoga koji je potreban da nešto funkcioniše dovoljno dobro da reši bazičnu potrebu. Ne elegantno, ne lepo, ne izuzetno pouzdano – samo dovoljno dobro da se ne raspadne odmah. Diletantizam kao ekstremni utilitarizam.

Diletantizmu ne treba nauka, znanje, fakulteti i specijalisti. Diletanti ne putuju mnogo, ne znaju šta radi svet, vidno polje im je usko i samo-referentno. Budžeti su, takodje, mali, ako ih uopšte ima. U diletantizmu nema specijalizacije, svi rade sve – ili se bar trude. Zbog toga, diletantska društva imaju problem sa stručnošću, sa znanjem, ali ih, istovremeno, nije baš mnogo briga za to. Diletantizam je suprotno od profesionalizma. Diletantizam ima ′svog čoveka.′ Grunfa.

Deo problema za tamnom stranom diletantizma, posebno u našim društvima, je i to što je često pomešan sa fatalizmom. Stvari su takve kakve su i ne mogu da se menjaju; ljudi su samo slamke u istorijskoj oluji i sve što mogu da rade je da prežive na bilo koji način; vlast je van domašaja običnog čoveka i nikada nije podnosila račune. Ćutanje je često najbolja politika. ′Ne isticati se′ je i dalje jedan od glavnih porodičnih i društvenih motiva (i jedna od prvih stvari koje su mi bake rekle kada su me pratile u vojsku: ′čuvaj se i nemoj mnogo da se ističeš′). Duga istorija represije nas je naučila da svaki put kada podignemo glavu iznad parapeta postoji šansa da zakačimo neki zalutali metak, o onim namernim ni da govorimo! Obzirom da su očekivanja mala, a život je težak, bolje je, dakle, imati makar nekakvo rešenje, nego ostati i bez njega. Diletantizam cveta u sredinama gde su potrebe i dalje jače od želja, gde ne može da se bira; gde nema ni ponude, ni konkurencije, gde je profesionalizacija društva i dalje u povoju.

U duhu iskrene balansiranosti, i da bi se izbegla optužba o ideološkoj zaslepljenosti, na ovom mestu treba pomenuti i sledeće: postoji jedna situacija, jedan društveni sistem, gde – po mom ličnom iskustvu – profesionalizacija donosi skoro više štete nego koristi. U Anglo-Saksonskim zemljama liberalne demokratije, gde je ponuda svega preobilna, gde problem nije imati dovoljno, nego uvek imati više od komšije, na suprotnom polu od diletantizma nije profesionalizam nego konzumerizam. Duboka profesionalizacija ovog tipa prozvodi dva efekta na ljude: svaka njihova želja sada može da bude zadovoljena fanatičnim radom profesionalaca u bezbrojnim naučnim, proizvodnim i komercijalnim organizacijama, a ako i jeste, profesionalci u industrijama ubedjivanja će se pobrinuti da se kreiraju nove želje, čineći ljude večno nezadovoljnima i na taj način gurajući planetu u ekološki pakao ′u kolicima od samoposluge′. Sa druge strane, svako je takodje profesionalac u svojoj profesiji i od njega se očekuju visoki standardi poslovanja i neprestano usavršavanje. Nema se vremena za gubljenje, za igru. Diletantizam je postao vrlo cenjeni luksuz. U razvijenom svetu, diletantizam se zove ′hobi′.

No, nazad Alanu Fordu. I tako smo mi prepoznali još nešto u grupi TNT, još nešto naše: bandu benignih i disfunkcionalnih diletanata, neznalica koje se bore za preživljavanje u surovom modernom svetu, neko za koga možemo (i treba, moralno) da navijamo jer probleme rešava kao i mi; u lakonskom ali preciznom opisu mog prijatelja: ′pola na pamet, pola na bes.′ I pola na sreću…

Alan Fordovci krpe sve: svoja odela, svoja transportna sredstva, svoje antikvarno oružje, svoja rešenja situacija. Sve je samo beskrajni krpež, proizašao iz nedostatka izbora i mlitavog osećanja misije (ili, tačnije, prinude Broja 1). Svaki muškarac u bivšoj Jugoslaviji koji je išao u vojsku (a to znači svi) u Fordovcima je video rodjenu braću. Još jedan od razloga, možda, da je strip bio mnogo popularniji medju momcima nego devojkama?

Sticajem neverovatnih istorijskih okolnosti i dešavanja u svetu u proteklih 40 godina, Alan Ford je dobio i potpuno nove antropološke uglove, nešto što Magnusu i Bunkeru nije bilo ni na kraj pameti kada su kreirali strip. Iz današnje perspektive, iz luksuza 20-20 optike žitelja 21-og veka postignute raspadom Sovjetskog Saveza, usponom post-modernista i kritičkih teoretičara (ne da se njima nešto mnogo slažem), globalizacije i univerzalne pretnje klimatskog kolapsa, Alan Ford se može tumačiti u isto vreme i kao reakcionaran i kao napredan.

S jedne strane, u pitanju je skoro anti-moderna priča, ne samo zbog otvorenog animoziteta prema razvijenom Zapadu kakav je izgledao u to vreme, već i zbog neobičnog pakovanja mita o ′plemenitom divljaku′ (noble savage). Mit se bazira na romantičnoj ideji o ′prvobitnoj vrlini′ (kao suprotnosti prvobitnom grehu), o povratku sebi i svojim sposobnostima, povratku prirodi i svemu naturalnom i nedotaknutom električnom rukom tehnologije, u svom malom vajatu isključenom iz planetarnih dešavanja, oslanjajući se samo na sopstvenu pamet, na tradiciju i na naše najbliže saplemenike. ′Mi′ protiv opasnog sveta, bez želje da se prihvate njegova znanja, iskustva, veštine, modeli, tehnologije… Mi sa našim šamanima, prorocima, naslednim poglavicama, ritualima, infekcijama bez penicilina i operacijama stolarskim alatom. Naš jedinstveni način, naš treći put… Naša nebeska sudbina… Nesvrstanost?… Severna Koreja?… Priznajem da i sam imam ukus špekulacije u ustima dok ovo pišem, ali ostaje kao vrlo hipotetička mogućnost da je Alan Ford i ovde rezonirao sa našim stanjem u tom specifičnom istorijskom periodu.

Sa druge strane, globalizacija i prihvatanje kapitalističkih metoda upravljanja makar delom pojedinih velikih država, uspavanih džinova kineskog i indijskog tipa, doveo je ne samo do nezapamćenog porasta životnog standarda tih zemalja, u proseku, već i do mogućnosti da razviju i primene jedinstvene lokalne metode inovacija. Do te mere, da se neki od tih trendova sada izvoze na Zapad. Grunf kao izvozni proizvod. Vrlo dobar primer je takozvana ′štedljiva inovacija′ (frugal innovation), ogromna industrija proizvoda i usluga namenjenih dnu društvene i materijalne piramide, siromašnim slojevima koji ne mogu da plate ni ono što se u razvijenom svetu smatra jeftinim.

Kompjuteri za manje od sto dolara, operacije srca za iste pare, automobili za manje od hiljadu, banke na mobilnim telefonima… Novi industrijski procesi, tehnologije i metodi razvijeni za pravljenje velike zarade sa vrlo malim cenama (zbog enormne baze potrošača) iznenada su postali popularni i u razvijenim zemljama, pogodjenim ekonomskom krizom. Siromašni Amerikanci nemaju problem da kupuju medicinske usluge od indijske firme, jer su cene domaćih van njihovog domašaja. Štedljiva inovacija pokazuje da globalizacija ide u dva smera: razmena ideja je uzajamna i obe strane, i ona bogata i ona siromašna, imaju šta da nauče jedna od druge.

Snalaženje + tehnologija = novi biznis modeli. Grunf + kompjuter = profit. Mi bi imali mnogo da naučimo iz ovih jednačina.

U tom smislu je Alan Ford strip potencijalna avangarda štedljive inovacije u oblasti tajne agenture. Rezultati su vidljivi, dok sredstva za njihovo postizanje nisu. Jer ih, uglavnom, nema. Snalaženje je za Fordovce, kao i za nas, glavni resurs. Uprkos svemu što se desilo u svetu u poslednjih pola veka, ili upravo zbog toga, snalaženje je ponovo postalo ′in′. Grupa TNT je, zahvaljujući snalaženju, Grunfu – i kompjuteru – opet pobedila.

(U sledećem nastavku, četvrti razlog: Kreativna dramaturgija, prevod i hrvatski dijalekat)

. . .

Prethodni i naredni vezani tekstovi:

Cvećara u Kući Cveća …1: Uvod

Cvećara u Kući Cveća …2: Nadrealna farsa kao naš način života (prvi deo)

Cvećara u Kući Cveća …3: Nadrealna farsa kao naš način života (drugi deo)

Cvećara u Kući Cveća …4: Satirična kritika kapitalizma i komunizma (prvi deo)

Cvećara u Kući Cveća …5: Satirična kritika kapitalizma i komunizma (drugi deo)

Cvećara u Kući Cveća …6: Razlog treći: Optimistički dilentatizam kao strategija preživljavanja 

Cvećara u Kući Cveća …7: Zaključak

. . .