Starac Pajsije Svetogorac

* * *

Početak je škole. Ovaj divan tekst posvećujemo osnovcima i srednjoškolcima koji danas kreću u školu i svim vrednim osobama rodjenim 1 septembra. Jer, za sve nas važi isti credo: „Rad stvara Čoveka“ – primedba Redakcije.

 

Нова поколења.   Нестаде духа жртве.

 

Многи људи данас нису осетили радост жртве и не љубе труд. Лењост и небрига су ушли, доносећи многа кварења. Нестало је марљивости и жртве. Успехом сматрају када нешто постигну без труда, без марљивости. Не радују се, ако нешто није постигнуто без прегора. С друге стране, ако ствари сагледамо духовно, требало би да се радују онда када морају да се труде, јер им то даје прилику за борбу.

Сви сада, и мали и велики, гледају на лакоћу. Духовни људи гледају како да се што мање труде. Светски, пак, како да згрну што више новца, а да не раде. Млади, како да прођу испит, без учења, како да добију диплому, а да не излазе из кафића. И ако би било могуће, да телефонирају из кафића, и да им дају дипломе! Да, то траже! Многи младићи долазе у Коливију и кажу ми: „Помоли се да прођем испит.“

Не уче, а кажу: „Бог може да ми помогне“.

„Учи“, кажем му, „и помоли се“.

„Зашто“, каже, „Бог не може да ми помогне“.

Да Бог, дакле, благослови његову лењост? То не иде. Ако учи, али му не иде, онда ће му Бог помоћи. Има млдих који имају тешкоће са памћењем или са разумевањем, али који покушавају да то савладају. Овима ће Бог помоћи да постану мудри.

Срећом да постоје испити. Један мали са Халкидикија је дао испит у три школе и у свима је прошао, у једној је био први у другој други, али је он више волео да нађе посао и да тако олакша свом оцу који је радио као металски радник. Тако није отишао да студира него се одмах прихватио тешког посла. Ова душа је за мене лек. Због такве омладине бих умро, постао бих због њих земља. На многе младе је, међутим, утицао дух овога света тако да због тога трпе штету. Научили су да се занимају само за себе саме, и уопште не мисле на своје ближње него само на себе. И што им више помажеш, све више неподопштина праве.

Гледам данас неку неблагодарну децу. Једно осуђују, друго им је тешко, и срце њихово нити се умара нити уопште стари. Да постану монаси, тешко им је, да се ожене плаше се. Долазе и опет долазе на Свету Гору…

„О, тешко је бити монах“, кажу. Стално треба да устајеш у поноћ! Није то један или два дана!… “ Враћају се онда у свет.

„Шта да радим у овом друштву, с ким ћу се уплести ако се оженим? То је безвезе“, кажу, и опет долазе на Свету Гору. Мало остану, и кажу „тешко је…“.

Млади данас личе на нове машине кад им се замрзне уље. Треба да промене уље, да би машина кренула, другачије не иде. У Коливију долази јадна омладина – и то не један или двојица – и питају ме: „Шта да радим, оче? Како да утрошим време? Досадно ми је“.

„Нађи посао, сине“.

„Имам пара“, каже ми. „Што да радим?“

„Апостол Павле каже да „ко неће да ради нека и не једе“. Треба да радиш, да би јео, ако и имаш пара. Рад помаже људима да одледе уље у њиховим машинама. Рад је стварање. Рад доноси радост и одгони стрес и досаду. Тако, дете, да нађеш неки посао који ће ти се мало допадати, и да се покренеш. Пробај да видиш!“

Видиш, неки се умарају, одмарају се и опет су уморни. Долази нова омладина у Коливију, седну и уморе се од седења. Али ме врло приљежно питају: „Шта да за тебе урадимо, шта да ти донесемо?“

Никад ништа не тражим. Увече радим, одем да скупљам дрва да зими наложим две пећи. Многи посетиоци све оставе у нереду, упрљано, смрдљиве чарапе. Дам им танке чарапе које и доносе, а они их после баце. Дам им марамице, не носе их. Три пута сам у свом животу нешто затражио. Једном младићу рекох: „Желим две кутије шибица из Кареје“ – иако сам имао четири упаљача, али сам то учинио да га обрадујем. Отрча радостан, озноји се да их донесе, али га је тај замор одморио, јер је осетио радост жртвовања. А други је седео и од седења се уморио. Они траже да осете радост, али човек треба се жртвује, да би радост дошла. Радост бива од жртве. Заиста, радост долази од истрајности. Тако, ко се држи ревности, буде успех следи! Мука човекова је егоизам, себељубље. То је оно што свакога хвата.

Једном дођоше два официра на Свету Гору и рекоше ми: „Желимо да постанемо монаси“.

„Зашто“, рекох, „желите да постанете монаси? Откуда вам је то дошло?“

„Ето, дошли смо овде на Свету Гору у посету, и онда нешто мислимо да останемо, јер можда ће бити неки рат“.

„Ајде, немојте се срамотити“, рекох.

„Можда ће да буде некаква рат!“

„И како ћете да напустите војску?“

„Наћи ћемо неки разлог“, рекоше ми.

Шта ће да нађу. Да се праве луди… или тако нешто да нађу. „Ако са таквим мислима кренете да постанете монаси, од самог почетка нећете имати успеха“, рекох им.

Други, пак, када је по узрасту био спреман да се ожени, да заснује породицу, дође и каже ми: „Зашто да се оженим? Зар да стварам децу и породицу у ова тешка времена?“

„Добро, рекох. А у време прогона, да ли је живот стао. Зар и тада нису радили, женили се и удавали? Да се ниси ти заморио?“

„Желим да постанем калуђер“, рече ми.

„Ти си уморан! Какав ћеш ти трудољубиви калуђер да будеш?“ Схватате? Ако неко пође да се замонаши па размишља: „Зашто да останем у свету, да стварам породицу, одгајам децу? Отићи ћу у манастир, извршићу неко послушање, одговорности немам, а ако ми нешто кажу сагнућу главу. Зашто бих правио кућу? Тамо ћу имати своју келију, имаћу храну, итд“, такав нека зна да је од почетка осуђен на неуспех. Постоје и такви људи. Знајте, онај ко је вредан, стално се труди. Онај ко је вредан у старању за породицу и као монах ће бити вредан, а вредан монах, да је засновао породицу, и тамо би био вредан.

Један је тако био у неком манастиру као искушеник, и није желео да се замонаши.

„Зашто, дете моје, остајеш овде?“, упитао сам га.

„Зато што ме калуђерска суфија подсећа на кацигу“, чух одговор.

Није желео да постане калуђер, да не би носио калуђерску скуфију. Подсећа га на кацигу! А кад носиш кацигу? Само понекда треба да се носи. Где ће да иде у рат! Подсећа га на кацигу! Па, шта он тражи у монаштву? Кад неко тако почне, какав ће калуђер да буде? Можеш ли да ми кажеш? На крају је постао некаква јадни калуђер, и није носио велику скуфију.

Једном дођоше у Коливију двојица младића са косом до земље. Ја пођем да их ошишам, а они се буне. На крају сам им само направио перчине. Имао сам и једну мачку тамо.

Да је понесем“, пита ме један. „понеси“, кажем му. Ишли смо за Ивирон, око сат времена путем, а он носи мачку у рукама. Поче да киши. Кад смо стигли до манастира, он тражи да га приме са мачком.

„Не може“, рекоше му, и он читаву ноћ остаде напољу на киши. А да му кажеш да причува шкорпију један сат, казаће „не могу“, али да целу ноћ седи напољу са мачком, то може.

Један други, оде у војску па побеже. Дође у Коливију и каже ми:

„Желим да се замонашим“.

„Иди да одслужиш свој војни рок!“, кажем му.

„У војсци није као код куће“, каже ми.

„Добро да си ми то рекао, дете, да то кажем и другима!“

У међувремену су га његови тражили. Након кратког времена вратио се рано ујутро. Била је Томина недеља.

„Тебе тражим“, рече ми.

„Шта хожеш?“, рекох му. Где идеш у цркву?“

„Нигде“, каже ми.

„Данас, на Томину недељу, у Манастиру је свеноћно бденије, а ти не идеш? А хоћеш да будеш монах. Где си био?“

„Био сам у хотелу. Било је тихо. У манастиру је бука!“

„И шта ћеш сада да радиш?“

„Размишљам да одем на Синај јер желим да живим тежим животом“

„Учини једно послушање“, рекох му. Уђох унутра и узех једну земичку коју су ми донели и дадох му. „Узми ову велику земичку, рекох му, да живиш тежим животом, и иди!“ Такви су млади данас. Не знају шта траже, а сметње не отклањају. Где да се после жртвују?

Сећам се, када сам служио војску, како си много пута у случајевима нужде могао да чујеш: „Господине официру, да идем ја уместо овога. Ожењен је има децу. Да му деца не остану на улици“. Молили су официре да дођу на место другог, у прву линију! Радовали су се да сами страдају а да не буде убијен други, ком би деца остала на улици! Где ће данас неко да учини такву жртву! Чудна је то ствар. Једном приликом смо на положају остали без воде. Официр виде на карти да у близини има воде. Међутим, тамо су били непријатељи. „Овде у близини има воде, али је веома опасно. Ко ће да иде на напуни чутуру? Ни светло не сме да се пали“. Један скочи: „Ја ћу да идем, господине официру“, за њим други „ја ћу“, па трећи „ја ћу! Сви су дакле тражили да иду! А ноћу, без светла, страх је велики. „Не можете сви да идете!“, рече официр. Желим да кажем, како нико није мислио на себе. Нису се извлачили, па да неко каже. „Господине официру, мене боли нога“, а други „мене боли глава“ или „уморан сам“. Сви смо желели да идемо, иако је било опасно по живот.

Данас постоји један дух млакости – нема мужевности, нема жртве. Све је преокренуто данашњом штетном логиком. Видиш, некад су радо ишли у војску, а данас узимају потврде да су луди, да не служе војску. Гледају шта да раде, да не иду у војску. Имали смо једног капетана, било му је двадесет три године, али је био јуначан! Једном приликом га позва телефоном отац, који је био војни официр, и рече му како размишља да побегне са првих линија и да оде у позадину. А капетан повика: „Срам те било оче, да кажеш тако нешто! Само преваранти тамо седе“. Био је искрен и частан, веома храбар, тако да је прешао границу и потрчао право. Његова кабаница је била изрешетана од метака, али није погинуо. Када је био демобилисан, узео је кабаницу као успомену.

. . .

Tekst preuzet iz knjige „Duh Božiji i duh ovoga sveta“ – Starac Pajsije Svetogorac