Dr Velimir Abramović

 

.

ETAR I TESLINA ETARSKA TEHNOLOGIJA

Nikola Tesla i etar kao paradigma iz koje se radja nova Teslina nauka i buduća tehnologija etra.

.

Nikola Tesla je otkrio i koristio fundamentalni zakon koji pobudjuje potencijalne delove etra, i.e. zakon koji struktuira originalno beskonačan i kompaktan (apsolutno homogen) etar. Radi se o principu osamostaljivanja delova u beskonačnoj celini jedinstevenog fizičkog continuum-a (u današnjoj naučnoj upotrebi je više pojmova koji svi znače istu fizičku pojavu: nula, kontinum, kontinuitet, etar, beskonačnost, celina, Elejsko Biće, Euklidova  tačka, vakum, itd.).

Delovi kontinum-a nastaju po posebnom algoritmu koji ih izdvaja tako da ne napuštaju celinu, tj. beskraj, i oni su to što nazivamo elektromagnetnim entitetima ili klasično – svetlost.

Iz pretpostavke kontinualnosti etera, osnovnog kosmičkog medijuma, sledi ne samo da je centar kosmosa svuda, tj. neodredjen već sledi i to da zakon njegovog struktuiranja mora biti podudaran sa zakonom koji definiše relacije tačaka na homocentričnim sferama. (Ovde nije moguće ulaziti u dublju analizu tog zakona čija suština zahteva upotrebu jezika filozofske ontologije i matematike. Nije poznato da je Tesla svoju teoriju dovršio i iskazao u ovom obliku, ali je ostavio nekoliko aparata koji rade na savremenoj fizici potpuno nedokučivim principima. Reč je o etarskom generatoru, tj. elektromagnetskoj kugli na uvek istom elektro-potencijalu bez obzira na izvod, tj. odliv energije, zatim o asinhronom motoru koji radi na gravitacione talase planeta sunčevog sistema (motor sam počinje sa radom u izvesno doba godine, reagujući na odredjenu konstelaciju planeta i isto tako staje kada mu istekne rezonantni interval vremena). Osim ovoga, Tesla je ostavio i “lebdilicu”, metalni disk sa antigravitacionim svojstvima, koji levitira na visini koja zavisi od jačine gravitacije na datom terenu.)

Etarski medijum beskonačan je u svim pravcima, ima jednu jedinu karakteristiku – r (radius) koji (po sfernom zakonu) useca sferne delove u kontinuum, delove čije su površine diskontinualne, odnosno punktualne.

Delovi struktuiranog etera mogu biti sinhroni, odnosno rezonantni, i asinhroni. U prvom slučaju dolazi do kondenzovanja subatomskih čestica kao što su elektroni, protoni i neutroni. Ove čestice nastaju rezonantnom sintezom fotona po istim principima po kojima se i sami fotoni osamostaljuju kao posebni entiteti u eteru. Asinhroni delovi etera, dakle, nerezonantni, jesu prostor u kome rezonantni fotoni grade materiju.

Teslin Toranj Varadenklif bio je pitagorejski oscilator. Matematika njegovog emitovanja kompleksa elektromagnetskih talasa specijalnih karakteristika bila je identična sa tajnom stvaralačkom matematikom Pitagorejaca. Simboli koje je Tesla pisao u svojim jednačinama imali su jednoznačnu fizičku interpretaciju. Principi Tesline etarske tehnologije pripadaju nivou kosmičke egzistencije sa koga se vlada prostorom i vremenom. Ne sama Kula, nego princip rezonantnog i harmonijskog oscilovanja etera je tako moćan da se njegovim shvatanjem i primenom bez sumnje rešavaju svi ključni problemi savremene fizike i posebno konverzije energije.

Pomoću svoje takozvane otvorene vakumske cevi Tesla je proizvodio protone, elektrone i neutrone direktno iz fizičkog kcontinum-a, stvarajući ih na bilo kojoj udaljenostei. Umesto da pusti da protonski snop putuje prostorom do odredjenog mesta, on je obrazovao uslove za trenutno nastajanje proizvoljnog broja čestica na bilo kojoj zadatoj distanci. Veličina elektrona, protona i neutrona takodje ničim nije bila ograničena. Upravo razlika u njihovoj veličini, s obzirom da su one gradivne jedinice svakog sveta u Kosmosu, jeste razlog vremenskog pomeranja medju paralelnim svetovima, koji inače svi pripadaju istom osnovnom continuum-u.

Oslanjajući se na pretpostavku o Teslinom zapanjujućem i u nauci još nedostignutom poznavanju zakona prirode, moramo se zamisliti nad tim kakve je tehničke zadatke i sa kakvim mogućim posledicama Teslina Kula Vordenklif trebalo da izvrši?

1) Da osciluje jonosferu; kako naponska razlika izmedju zemljine površine i jonosfere iznosi oko dve milijarde volti, to bi Kula neprekidno oscilujući višim i nižim harmonicima frekvencije jonosfere, najzad ušla s njom u fazu (rezonanciju) i ispraznila je slično kao što se prazne obični električni kondenzatori. S obzirom da bi se takvo pražnjenje izvršilo trenutno, postojala je realna opasnost uništavanja Njujorka. Jer pražnjenje bi izgledalo ovako: iz jonosfere odjednom bi se sručio visokoenergetski stub plazme velikog prečnika, možda i nekoliko stotina kilometara, i sve na tom prostoru bilo bi dezintegrisano, spaljeno na način kako se u Biblijskim legendama opisuje propast Sodome i Gomore. Naravno, Tesla nije hteo da uništi Njujork, već kratkim intervalima oscilovanja samo da crpi energiju iz jonosfere za pogon svog velikog oscilataora koji je zahtevao minimalni napon od sto miliona volti. Kao aparat za vrlo kratko oscilovanje Tesla je koristio veliki broj ultravioletnih lampi rasporedjenih na vrhu kupole.

2) Da uzima energiju iz etera; oscilovanjem nerezonantnih elektromagnetnih polja moguće je pomeriti vremensku koordinatu i reciklirati energiju iz prošlosti i budućnosti, a da se ne narušava elektromagnetna stabilnost okoline. Svakako, to se mora raditi po strogo kauzalnom matematičkom zakonu koji odnose frekvencija odredjuje sasvim precizno, inače efekti izlaze izvan kontrole i dešava se neprevidjeno dekomponovanje materijalnih objekata ili njhovo trenutno izbacivanje iz segmenta naše realnosti, kao u Filadelfija Eksperimentu.

3) Da otvara vremenske prozore u paralelnim svetovima; kako paralelni svetovi imaju elektromagnentu strukturu talasnih dužina i frekvencija različitih od našeg sveta, moguće je kompleksno-harmoničnim elektromagnetskim oscilovanjem uspostaviti parcijalnu vezu izmedju frekvencije našeg sveta i frekvencija tih drugih svetova, tako da pojedini prizori iz njih postanu vidljivi u našim uslovima na Zemlji, i obrnuto.

4) Da ubrzava mentalnu evoluciju čovečanstva; uspostavljanjem konstantnog polja više frekvencije, harmoničnog kolektivnom elektromagnetnom polju ljudi, vrši se postepeno povećavanje moći percepcije i proširivanje mentalne sposobnosti prijema ideja. Zračenje ovih frekvencija može biti i štetno, ako je neprecizno. Svaka  disharmoničnost polja (nerezonantnost) izaziva u čoveku delimično razdvajanje mentalnog i fizičkog plana što se u blažem vidu manifestuje kao rak, psihoza i druga oboljenja.Potpuno razdvajanje je, naravno, smrt jedinke. (Na istom principu funkcionišu i virusi, bakterije, kao i promena u Kosmosu uopšte.) Važno je napomenuti da su ovi procesi uglavnom tempirani, tj. s odloženim efektima.

Usled nedostatka pravog znanja, ljudi svoju elektromagnetsku okolinu sve više zagadjuju radio-talasima, radarskim mikrotalasnim zračenjem (radari uzrokuju rak i to je eksperimentalno dokazano) i drugim negativno interferirajućim elektromagnetnim zračenjima koja su u disharmoniji sa frekvencijama živih bića i informatičkim poljem našeg Sunčevog sistema.

5) Da po volji transponuje planetu Zemlju u paralelne realnosti; da je dovršio svoj sitem od pet emitera i pustio ih u rad, Tesla bi bio u mogućnosti da čitavu Zemlju, kao jedinstven rezonantni sistem, dovede u stanje oscilovanja specifično za neki drugi segment realnosti i tako nas fizički premesti u paralelni svet. Ovim aktom on je verovatno želeo da izvrši mutaciju ljudske vrste, ubrza putovanje civlizacije kroz vreme i na taj način naglo je unapredi tehničkim putem. Ai s obzirom na univerzalnu uskladjenost frekvencija u kosmosu ovo bi bilo veoma opasno. Ulaženje Zemlje u fazu rezonantnog oscilovanja sa paralelnim svetom trajalo bi suviše dugo i dešavale bi se katastrofe poput one iz predanja o Atlantidi.

 

Napustivši fizički plan Tesla nam je ostavio svoj dragoceni naučni putokaz. Njegov rad jasno pokazuje da se iz raznih aspekata, uglova i interpretacija istina nikada ne može potpuno sagledati, kao što se ni continuum ne može sagraditi iz diskretnih delova. Priroda istine takva je da se ona mora spoznati odmah, do kraja, u celini ili nikako. Podsetimo se samo Dekartovog otkrića da beskonačno prethodi konačnom i Spinozine beskrajne supstancije, koja je ono što prirodu ujedinjuje sa Bogom.

Savremeni eksperimentatori treba da imaju na umu da se tajna objašnjenja fizičkog krije u metafizičkom. I dokle god naša nauka bude zaslepljena istraživanjem isključivo materije, dotle ćemo biti u ovom nepodnošljivom stanju iluzorne, podeljene i nesavršene svesti.

Ključni prodor sadašnjeg ljudskog saznanja mora se učiniti, i učiniće se, u fizici. Jer gradju materije, zakone njene kreacije i njenu ulogu u prirodi treba prethodno definitivno razjasniti, da bi se ljudski um oslobodio i osposobio za prava duboka kosmološka istraživanja.

Rukvodioci Filadelfija eksperimenta, ma ko da su bili, otkrili su nam egzistenciju do tada nepoznatih naučnih problema. U smislu fizičkih zakonitosti, za eksperimentatore prirodom, znanje, moć i pravo da u pogon stavljaju njene principe – izjednačeni su. Ali šta biva onda kada usvojimo visoko verovatnu pretpostavku da isti kosmički principi vladaju i naučnicima, kao delovima Kosmosa? Šta ako se sva materija, organska i neorganska, u elementarnom obliku može razviti u takozvane elektromagnetske spektre i iz njih povratno sintetisati po egzaktnim matematičkim zakonima? Zar onda etička pravila ne gube svoj isključivo ljudski karakter i ne zadobijaju univerzalnu matematičku podlogu?

Nije li etika onda samo kosmički princip distribucije energije? U tom smisluona zadobija snagu prirodnog zakona.

Teško ćemo objasniti eventualnim stanovnicima u vremenu pomerenih svetova zašto našim reaktorima i akceleratorima izazivamo katastrofe njihovih galaksija i zvezda i zašto uopšte eksperimentišemo na način koji i nas same nepredvidljivo menja i razara.

Ako je etika u suštini harmonija, a dobrota energetski ekvilibrijum, onda u svetu nužno deluje matematička kosmička etika. A nad matematičkim principima nasilje se ne može vršiti. („Nema kraljevskog puta u geometriji!“ – rekao je Euklid kralju Egipta, dok se mučio da reši jedan geometrijski problem.)

Kosmos je završeni eksperiment na koji razum postavlja pitanja, pametna, ali i glupa, i zato je primenjena nauka, rodjena iz defektne, a nesavitljive teorije, ono čega se pravi filosof i naučnik prvo mora odreći da bi shvatio nešto od rada kosmičkog mehanizma.

Evolucija Teslinih filosofskih stavova od vizionarskih do čisto inženjerskih i od inženjerskih do metafizičkih, kao i Teslin lični život, paradigme su pravog osnivača naučno-tehnološke civilizacije. Njegov odnos prema ljudima kao i prema samom sebi posledica  su dejstva impersonalnog apsoluta u njemu kao čoveku; ni prema sebi, ni prema drugima nije imao lični odnos i zato je tako malo grešio u životu.

U savremenoj nauci Tesla se sve više citira. Počeli su da ga proučavaju i naučnici koji do sada nisu poimali teškoće elektromagnetske teorije zasnovane isključivo na Maksvelu, posebno oni koji se muče ujedinjenjem elektromagnetizma, gravitacije i jake i slabe nuklearne sile. Da li je materija beskonačno deljiva ili nije? Je li prostor beskonačno deljiv? Najzad, šta je sa ulogom vremena u fizičkim procesima, njegovom jednoznačnom i ontološki zasnovanom definicijom kao i njegovim dejstvom? Naravno, bez definicije vremena ne može se dati nikakva hipoteza o njemu kao aktivnom faktoru fizičke realnosti. Ili je vreme samo mera, neka vrsta ljudske fikcije, obična kordinata, kako se danas prećutno uzima u fizičkim teorijama, postavljenim na relativizmu i kvantnoj mehanici…

Ljudsko neznanje je neizmerno i odbacivanje Tesliniih ideja o etru kao osnovnom medijumu koji strukturno ujedinjuje prostor i materiju dovelo je do zaustavljanja mišljenja u fizici, do kruženja u koncepcijama, do neprestanog vraćanja na stare, već ispitane i prevazidjene ideje. Reč je, pre svega, o Ajnštajnovoj neadekvatnoj matematici (množenje negativnom dužinom u specijalnoj teoriji relativnosti, iz čega proističu vremenska nesaglasnost opažaja u translatornim sistemima i skraćivanje dužine tela u pravcu rasprostiranja, zatim, množenje nulom u opštoj teoriji relataivnosti, iz čije korekcije je proizišla najveća besmislica moderne kosmologije: big-bang teorija, tj. naizmenično eksplodiranje i sažimanje kosmosa).

U pravim naučnim krugovima, koji svesno preuzimaju na sebe rizik  obrazovanja “nove fizike”, Tesline koncepcije sve više se proučavaju i uvažavaju. U ovom trenutku su u toku eksperimenti  sa ekstra niskim i ekstra visokim frekvencijama specifičniih modulacija, (HARP projekt), kojim se zrači jonosfera. Sve posledice tih dejstava se još ne znaju. Medju njima su i upravljanje metereološkim pojavama, naročito uraganima i atmosferskim pritiskom, kao i utiskivanje misli i emocija  subjektima spolja, elektromagnetskim putem, tj. rezonancijom sa elektromagnetskim emiterima. Pokazalo se da je tehnološki sasvim moguće imitirati elektromagnetsku osnovu ljudskih misaonih radnji, tako da subjekat ima utisak da je to njegova originalna misao ili odluka njegove slobodne volje. Upravo to je i  glavni stav Tesline kibernetike: „Čovek je automat kosmičkih sila“ ističe on u više članaka i predavanja.

Još lakše je, kažu eksperimentatori, izazvati masovne emocije ili imputirati nameru velikom broju ljudi adekvatnim osciliranjem jonosfere, koja je samo kompleksna mreža  nižih harmonika kolektivno nesvesnog čitavog čovečanstva. Jonosfera je ključ za upravljanje masovnim osećanjima i mislima. A svega ovoga Tesla je bio svestan još daleke 1899. Godine, u Koloradu.

Univerzitetska nauka, posebno srpska naučna zajednica, je protiv Tesle i njegovih ideja pre svega zato što ih ne razume. Drugi jak razlog je u Teslinom suprotstavljanju nuklearnoj fizici i njegovoj proceni da će njena primena u tehnologiji trajati kratko i da kvantna mehanika nema ozbiljnu naučnu budućnost. Zar akceleratori nisu već prevazidjene stare mašine, dobre još samo za Muzej nauke i tehnike?

Tesla – kosmolog imao je svoju filosofsku i religijsku poziciju:

„Aristotel je učio da u vasioni postoji nepokretna entelehija koja sve pokreće i misao je njen glavni atribut. Isto tako ja sam uveren da je ceo kosmos objedinjen kako u materijalnom tako i u duhovnom pogledu. Postoji u vasioni neko jezgro otkuda mi dobijamo svu snagu, sva nadahnuća, ono nas večno privlači, ja osećam njegovu moć i vrednosti koje ono emituje celoj vasioni i time je održava u skladu. Ja nisam prodro u tajnu toga jezgra, ali znam da postoji i kada hoću da mu pridam kakav materijalni atribut, onda mislim da je to SVETLOST, a kada pokušavam da ga shvatim duhovno onda je to LEPOTA i SAMILOST. Onaj koji nosi u sebi tu veru oseća se snažan, rad mu čini radost jer se i sam oseća jednim tonom u sveopštoj harmoniji“.

. . .

Nastavak u sledećem tekstu . . . Perspektiva Tesline nauke

. . .