Taoizam i pravoslavlje – Lao Ce kao pravoslavni monah

Čini mi se, kao laiku, da pravi pravoslavni vernik provede ceo život u strahu (poruka u tekstu). Strah od milosti, strah od nemilosti. Kakav je to onda život?
A isto tako, čini mi se da je daleko od „saglasja ideja“ citirana pesma sa pravoslavnim „tumačenjem“, jer je pesma odraz života, a pravoslavno tumačenje odraz svega drugog osim života.

Poodavna sam proučavao Taoizam da bih se setio teksta ali čini mi se da je navedni prevod pogrešan.

Ako i prihvatimo da je egzaktan onda stih da milost i nemilost izazivaju strah govore o osobi koja je daleko od produbljenog razumevanja života. Onaj ko živi sa strahom taj je sigurno predaleko od Istine – Boga, nezavisno koju god religiju ili učenja sledi. Imajući u vidu da su danas i Taoizam i Pravoslavlje daleko od istine onda je normalno da pojedinci u njima žive sa strahom.
U suštini, ako neko pozna Istinu taj se nema čega plašiti.

Stih, „Ono što cenimo i čega se plašimo u našem je telu,“
Imati fizičko telo je velika blagodet koju treba umeti sagledati i ceniti budući da je tek sa posedovanjem fizičkog tela čovek u mogućnosti da najbrže duhovno napreduje na svim nivoima.
Mnoga istočnjačka učenja nastoje videti tela i materiju kao veliko zlo što je pogrešno i što ih sputava na putu duhovnog razvitka. Kako negirati ono što je tako dragoceno i tako potrebno. Ono što nije dobro to je samo naše vezivanje sa telesna čula i užitke čime bivamo vezani i prikovani za fizički svet i nismo u mogućnosti duhovno se uzdizati.
Uz to, srce ne može biti podložno „grehu“ budući da svojim srcem težimo samo najvišem duhovnom dostignuću osim ako u Pravoslavlju svoje emocije ne smatraju srcem. Emocije su nešto što je predaleko od srca i njegove čiste božanstvene ljubavi u procesu realizacije.
Telo možemo posmatrati kako god nam je drago i to neće ništa promeniti već će promeniti naše podleganje ili naše vladanje njegovim čulima i nagonima.
Poslednja četiri stiha imaju smisla u prevodu (iako prvi par stihova jeste jednak drugom paru stihova) ali ne i kod njihovog tumačenja u Pravoclavlju.
Zašto?
Zato što Sveti Duh nije Carstvo Nebesko već je Sveti Duh sama Reč Boga preko koje je Bog kreirao sve što je kreirano.
Dobiti mogućnost (otvoriti svoje srce) da kroz njega teče SWveti Duh nije isto što i osvajanje Carstva Božjeg. Jer, to je tek početak aktivnog duhovnog razvitka jedne osobe, koja god da je ta osoba. Sveti Duh će takvu osobu voditi kroz neophodna životna iskustva i polako iznutra pročišćavati osobu.
Čovek kada nauči voleti Boga po prvi put počinje istinski voleti sebe ali čovek time ne dobija da vlada Božjim Carstvom ali ni Svetim Duhom. Čovek (Duša) tada je samo ovladao svim duhovnim Zakonima i živi sa najvećim zakonom, Zakonom Ljubavi. Niko od ljudi ne može vladati Svetim Duhom. Onaj ko bi to pokušao brzo bi se našao na početku svog duhovnog razvitka. Pojedinac može samo služiti Svetom Duhu da se kroz njega uliva u svet oko njega kao što se voda izliva u ovaj svet u samom izvoru.
Da, tačno je da Taoizam u svom kasnijem periodu kao i kasnije Hrišćanstvo imaju mnogo sličnosti koje nisu u znanju i razumevanju već u zabludama.
Najveći broj današnjih religija i učenja samo se deklarativno razlikuju. Suštinski su iste a to je, ne podučavaju istinu.
Mentalno proučavanje istine i traganje za istinom ne donosi pojedincu Istinu.
To može samo čisto srce.

Ово је само одбрана свејереси екуменизма која се намеће као вера, као оно најбоље из вере јер „кроз дијалог љубави треамо да се сјединимо (…)“ а где – нико не сме ни да помисли!

Екуменизам од свог имена па до свега осталог није ништа друго до обмана. Екумнизам не може да постоји јер он инсистира на „сједињењу ЦРКАВА“ а вера и Свети оци нас уче да постоји „само једна, света и апостолска црква“. ААко би их било више, што је немогуће, онда би било више и „богова“ а нема их ВИШЕ до једног Живог Бога. Наводећи поједина учења екуменисти обмањују тумачећи их на свој начин. Прво кажу да Господ жели да се ујединимо а онда помињу заједничарење са сектама, као овде, са Таоизмом. Возач може бити и најбољи на свету али он мора да вози друмом да би стигао до циља а не кроз ваздух, дрвеће или по води. Тада он није возач, лута и ако не дође на прави пут сигурно је да никада неће стићи до циља.
Да је Лао Це макар и некако могао да буде сврстан међу Христове ученике барем би се једном јавио неком од православних духовника или верника и општио са њим не би ли и тако посведочио себе у Истини – али није. Не само он већ нико ко није ишао за Господом.

Осим тога, он је учио животу „у складу са природом“! (као што и сатанистисти уче сваког новопеченог сатанисту) а није се слагао са Конфучијем који је учио да су у једном друштву најважнији снажна породица и држава што је ближе Хришћанству али је сам Конфучије и више него далеко, морам то да кажем.
Даље, Лао це учи да је „најбољи начин живота не предузимати никакве снажне, противприродне акције“ што дословно значи – нема поста! Ако се предамо природи и нагонима шта ћемо постати – животиње које управо то следе и никада не би смо били у додиру са нашом правом – БОЖАНСКОМ природом која нам је дата по благодати. На тај начин пропадамо, право у царство мука „где је плач и шкргут зуба“ јер „дрво које не рађа (духовне, божанске плодове) сече се и у огањ баца“.

„Једно од главних веровања таоизма је да свака особа треба да следи сопствени Тао или Пут. Таоизам нема једног бога ни пророка оснивача“.Читај пажљиво – ТАОИЗАМ НЕМА БОГА.

Ако би неко хтео да и даље правда Лао Цеа, рецимо „незнањем“ и ту губи већ на почетку. Сетимо се св. Јована Претече који није имао учитеља на Земљи али га Бог посла у пустињу и тамо га научи и прошлости, и будућности. Откри му тајне и наоружа га свим знањем неопходним за праву духовну борбу у јединој Истини. Зашто би оставио Лао Цеа, Марка Марковића, Џенана Фислихазовића или кога год? Не, Господ оставља и цело стадо да би отишао у планину и оно једно јагње пронашао и вратио у Своје стадо. Лао Це је поставио препреку на почетку, и то – себе. Верујући у оно што му је падало на памет он је и друге убеђивао у то а све време ПЉУЈУЋИ ГОСПОДА! Како? Једноставно, главни симбол Таоизма јесу Јинг и Јанг. Оне тачкице у две, наоко сједињење у кругу али и неспојиве црне и беле „сузе“, представљају супротности које кажу да не постоји зло у коме нема нечег доброг нити добра да не садржи макар зрно зла. Шта би одржало или спречило такав систем, без контроле, да временом изазове или апсолутно кочење Васељење или потпуни хаос а у сваком случају би једно или друго довело до – пропасти света! Најскверније у том симболу јсте то да се тврди да је САМ БОГ ДЕЛИМИЧНО ЗАО! За такву хулу на Духа Светога али и на Тројство казну не желим ни да замишљам али нам је речено да се „једино хула на Духа Светога неће никада опростити“. Како један Православац може да „сведочи“ да је Бог и једино Бог савршен и да у исто време са одушевљењем каже да један Таоиста, безбожник, може бити уврстан у стадо Христово?

Тако да „духовно јединство у светским размерама“ не да постоји „само понекад“ већ не постоји апсолутно никада. Постоји духовно јединство не само у свету већ у свој Васељени и то у Оцу, и Сину, и Светоме Духу и не понекад већ сада, и увек и у векове векова. Амин!

STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
ČUVAJTE DUŠU!
Razgovori sa Starcem Pajsijem Svetogorcem o spasenju u savremenom svetu

MRAČNE SILE – „VARAJUĆI I VARAJUĆI SE“

Povratak Pravoslavlju

Današnji čudni svet nalazi spokojstvo u čudnim stvarima, a ne normalnim. Indiju koja se nalazi na sasvim drugom kraju sveta poznaju po njenoj magiji i odlaze onamo. Svetu Goru, koja je u njihovoj otadžbini, sasvim blizu, sa istinskim tajinskim u Hristu životom, ne poznaju! Jedan student mi je rekao da je otišao u Indiju i da je tamo ostao tri i po godine. Pokušavao je da nađe istinu u vezi sa religijama. Napokon mu reče neki Indus: „Zašto si došao ovamo? Ono što tražiš postoji u pravoslavlju. Tamo je svetlost. Idi na Svetu Goru i naći ćeš ono što tražiš.“[1] Tako se vratio u Grčku i došao na Svetu Goru.

Ako pravoslavni čovek, starče, priđe hinduistima, pa se potom pokaje, da li ponovo može da bude prihvaćen u okrilje pravoslavne Crkve?

– Za to mu je potrebno veliko pokajanje i miropomazanje. Ako poželi da se vrati u pravoslavlje i da ponovo postane član Crkve, po pravilu bi trebalo prvo da potvrdi libelom[2] da se odriče svojih pogrešnih verovanja i da ispoveda pravoslavnu veru, a potom da mu sveštenik očita molitve za povratak u istinsku veru[3] i da ga pomaže Svetim Mirom.

Gledam pojedine mlade Grke koji nisu pročitali ni jedan jedini redak iz Jevanđelja, uzmu da čitaju o bramanizmu, budizmu, čitaju Kuran i tako dalje, ili putuju u Indiju. Posle nemaju mira ni spokoja, pa se vraćaju u pravoslavlje, ali su usput pokupili gomilu mikroba. Već im je naneta šteta, pa im je teško posle da nađu istinu. Čovek mora prvo da upozna Pravoslavlje, pa posle, ako mu se ne dopadne, da ode. Ali neka ga upozna na pravi način, pa potom neka uporedi sa drugim učenjima koje čuje. Jer ako upozna pravoslavlje on može da odvoji zlato od bakra, ili da proceni od Koliko karata je zlato. U tom slučaju ne može lako da se prevari i da misli da je zlato sve što sija. U svakom slučaju, opazio sam da „samo egoističan čovek napušta pravoslavlje, pošto ga upozna. Smireni čovek nikada ga ne napušta.

——————————————————————————–

NAPOMENE:

Poznato je da Bog može da otkrije Svoju volju dobronamernom čoveku na mnogo raznih načina. Primer za to je Vaalamova magarica koja je progovorila da ga odvrati od postupka koji je bio protiv Božije volje. (4 Moj. 22,18-35)
Libela (Xi$i\Xoq 6, od latinske reči libellus – mala knjiga, knjižica) predstavljalo je pisano ispovedanje vere koje se predavalo Sinodu, ili episkopu, ili kralju.
Vidi: Veliki Trebnik.

УХАПШЕН АРХИМАНДРИТ ЈЕФРЕМ ВАТОПЕДСКИ

Грчка полиција је 23. децембра ухапсила архимандрита Јефрема, настојатеља манастира Ватопед на Светој Гори, који је у новембру месецу носио Појас Пресвете Богородице у Русију.

„Архимандрит Јефрем је данас задржан у грчкој полицији, која га оптужује за финансијске малверзације“, – изјавио је 23. децембра за „Интерфакс“ представник манастира Ватопед.

По његовом мишљењу, „ово хапшење има искључиво политички карактер“. „Пре мање од месец дана, појас Пресвете Богородице, који се чува у манастиру Ватопед, ношен је у Русију, и ја не искључујем да је овај корак грчких власти повезан управо са тим“, – рекао је саговорних агенције.

„Интерфакс“ још увек не располаже званичном реакцијом грчких власти поводом хапшења игумана Јефрема.

+++

Коментар Уредништва „Борбе за веру“:

Подсећамо цењене посетиоце „Борбе за веру“ да смо 16. децембра на сајту објавили вест под насловом „Искушења игумана Јефрема Ватопедског“, из које се јасно види, а о чему неки грчки медији отворено говоре, да „случај“ игумана Јефрема није ништа друго до монтирани скандал иза ког стоје грчке власти и Американци. Како пише лист „Акропољ“, „…реч је о завери против манастира Ватопед и посебно против Цркве“. Хапшење игумана Јефрема и притисак на манастир Ватопед, само су део мистичке Армагедонске битке која је у току (што је увод у реалну о којој говори Откривење). Да је то тако, говори и недавно прокламовани приоритет спољне политике САД – содомизација читавог света. О чему се заправо ради? Сатанисти знају да се „тајна безакоња“ не може зацарити док се не уклони онај који сад задржава (ср. 2.Сол. 2,7). Они то знају, и зато све чине да човечанство суноврате у каљугу и бездан греховни. Њихов је циљ да из људског ума нестане макар и помисао на Бога.

А ко сад задржава зацарење „тајне безакоња“? – Благодат Божија. Зато је потребно, дакле, свет претворити у глобални Содом и Гомор, како би се Благодат Божија повукла са Земље. На тај начин би злу била широм отворена врата. Тек би се тада могао зацарити „син погибли“ – Антихрист, што не дао Господ да се догоди!

И док се пожар мистичке Армагедонске битке разбуктава, шта чини игуман Јефрем? Он носи појас Пресвете Богородице у Русију, који опојасава читаву ову православну земљу, правећи око ње штит неупоредиво снажнији од сваког антинуклеарног штита! Ово дело светски сатанисти нису опростили архимандриту Јефрему.

У данима најтежих искушења са којима се СССР суочавао у Другом светском рату, крута идеологија и партијски атеизам повукли су се пред чудотворном иконом Казанске Мајке Божије. Она је изнета из Владимирске саборне цркве и пронета у литији око тадашњег Лењинграда. Град је био спасен. Испред ње је служен молебан у Москви. Непријатељ је заустављен. Затим је однета у Стаљинград. Славна Стаљинградска битка, битка свих битака у Другом светском рату, отпочела је молебаном испред Казанске иконе. Тек по завршетку молебана даван је сигнал за напад на Немце и њихове савезнике. Икона је преношена на најтеже делове фронта, у најкритичније ситуације. Победе су се низале једна за другом. Ето, таква је сила православних светиња.

Појас Пресвете Богородице је однет у Русију у кључном тренутку. То се види и по шкргуту зуба и адском пламену који из својих уста бљују светски сатанисти говорећи о „изборној крађи“ и „диктатури“ у Русији. Претрпели су пораз. Њихов план да се у Русији изазове револуционарни хаос је пропао. Захваљујући чему? Захваљујући појасу Пресвете Богородице и игуману Јефрему, који је појас донео у Русију. Овај догађај је био од „стратешког“ значаја за читаво Православље у мистичкој Армагедонској бици која је у току. То се већ показало, и показаће се!

Зато, не заборавимо игумана Јефрема. Поменимо га у својим молитвама.

Господе, Ти Који ниси презрео молитву блуднице која Ти се молила, већ си по Њеним молитвама васкрсао сина јединца матери његовој, не презри ни молитве наше. Не ради нас грешних и недостојних, већ ради вечне милости Твоје, Господе, спаси и помилуј слугу Твога Јефрема!