Zlatko Šćepanović
* * *
Naši mogu do medalje na EP u košarci. Verujem da mogu leteti visoko. Samo ako to urade na stari način zlatnih dečaka jugoslovenske košarke
.
Vreme je košarke. To je sport u kome smo dobri, stvarno dobri, decenijama unazad, a i sada. Sve nekadašnje republike SFRJ a sada države Balkana su učesnici završnice Svetskog prvenstva, što je neverovatna stvar. Tako mali prostor a tako puno dobrog basketa.
Ipak, gledam Evropsko prvenstvo u košarci i sve nešto zaključujem da se košarka dosta promenila od mog vremena kada sam je igrao. Bilo je to pre par decenija, kada je u svetu dominirala jugoslovenska košarka u sastavu Dražen Petrović, Jure Zdovc, Vlade Divac, Dino Radja, Toni Kukoč, Žarko Paspalj, Saša Djordjević, Predrag Danilović, i ostali, dok je na drugoj strani Atlantika postojao najbolji svetski košarkaš svih vremena – Majkl Džordan, velikan NBA lige i Čikago Bulsa.
Današnja košarka je igra nerava, taktike, koncentracije i atletskih sposobnosti. Reprezentacije su izjednačene i malo ima istinskih asova koji su nezaustavljivi. Timovi pobedjuju više na izboru taktike i manjku grešaka nego na igračima koji prave „razliku“, kako se to u košarkaškom žargonu kaže.
Svojevremeno mi je takodje naš legendarni Saša Djordjević za tu generaciju rekao, da su protivnici u startu bili u minusu, jer nisu znali na koga da se u odbrani fokusiraju, imali su na parketu pet jugoslovenskih košarkaša svetske klase, koji u startu prave razliku, imaju onaj individualan kvalitet koji nosi sve pred sobom. Danas je drugačije, danas su reprezentacije uz par zvezdi, mahom košarkaša koji igraju u NBA ligi, pre svega sastavljene ot timskih igrača zadataka, specijaliziranih za odbranu, presing, skok ili šut za tri poena.
Stoga ovaj post posvećujem sećanju na jugoslovensku reprezentaciju 90-ih koja je bila neverovatna. Imali smo tada briljantne igrače i nevidjen tim, koji je ubedljivo pobedjivao sve ostale svetske reprezentacije, jer su bili surovo dominantni, pošto smo imali tim od 10 igrača majstora koji čine „razliku“, igrača koji je svaki za sebe bio svetska klasa.
I posvećujem ga naravno nebeskom letaču, Majkl Džordanu, čoveku koji je sa lakoćom igrao i leteo pod i iznad koševa. Posvećeno čoveku koji je celom svetu bio uzor, inspiracija i košarkaška ikona. To je čovek koji mi je i dan danas potpuna enigma u smislu talenta koji je posedovao, brzine, veštine, skoka, preciznosti i kreativnosti da izvede najludje poteze kada je to najpotrebnije.
Tek je Kobi Brajant, sadašnji košarkaš i vodja LA Lejkersa delimično dostigao atletske i manevarske sposobnosti legendarnog Majkla, ali mislim da ne i u potpunosti. Bez obzira na Kobijeve kvalitete, lakoća sa kojom je Majkl Džordan igrao sam protiv svih je nezaboravna. Ćelim da se u danima košarke svega toga setimo sa lepim osećanjima.
Podsetite se crnog momka Majkla koji je sebi na početku karijere košarkaša jednom rekao „Verujem da mogu leteti“ A onda je i stvarno poleteo i svima nama u reklami za Nike jednostavno poručio da to možeš i ti: „Samo to uradi“ – Just do it.
Verujem da naši momci, košarkaška reprezentacija Srbije, mogu leteti do medalje na ovom evropskom prvenstvu. Samo to uradite. Na majstorski način prethodnika. Imali ste dobre uzore.
.
Evropsko prvenstvo u košarci Zagreb 1989
Jugoslavija – Grčka 98:77
httpv://www.youtube.com/watch?v=iz2-d5woRu4&NR=1
.
Svetsko prvenstvo u košarci Argentina 1990 godine
Finale: Jugoslavija – SSSR 90:75
httpv://www.youtube.com/watch?v=PeVypcUvxK0
.
Michael Jordan: „I beleive I can fly“ – the highlights of Michael Jodan
httpv://www.youtube.com/watch?v=gWDmau1Vbxs
.
@“Imali smo tada briljantne igrače i nevidjen tim, koji je ponižavao sve ostale svetske reprezentacije, “
Mislio sam da je sport da se od sebe da najbolje što se ima, može i ume u nadmetanju uz puno poštovanje i uvažavanje suprotnog tima, bilo da je taj tim nadmoćniji ili slabiji.
Voleo bih da znam zašto je u sportu ponižavanje protivnika ako ga pobedimo ili zašto bismo se trebali osećati poniženim kada izgubimo?
@ Louis Krstic
Priznajem, reč „ponižavanje“ nije baš adekvatna i primerena. Promeniću je u tekstu u neku prikladniju formulaciju.
P.S. Iako su se protivnici zaista osećali poniženima, jer su i oni imali osećaj značaja i veličine, a onda bili ubedljivo pobedjeni uz mnogo šou programa za publiku. Emocije se u sportu ne mogu tako kontrolisati :-)