Džejmi Oliver (Jamie Oliver)


 

Naučiti svako dete sve bitno o hrani – Food revolution (revolucija (is)hrane)

 

Na žalost, u narednih 18 minuta dok ja pričam četvoro Amerikanaca koji su živi umreće od hrane koju jedu.

Moje ime je Džejmi Oliver (Jamie Oliver). Imam 34 godine. Iz Eseksa sam, u Engleskoj i poslednjih sedam godina prilično naporno radim na tome da spasem živote na svoj način. Nisam lekar. Kuvar sam; nemam skupu opremu ili lekove. Koristim informacije, obrazovanje.

Duboko verujem da je moć hrane na prvom mestu u našim domovima što nas vezuje za najbolje delove naših života. Živimo u užasnoj, užasnoj stvarnosti trenutno. Ameriko, vi ste na vrhuncu. Ovo je jedna od najnezdravijih zemalja na svetu.

Mogu li, molim vas, da dignu ruke oni od vas koji imaju decu? Molim vas podignite ruke. Tetke, ujaci, nastavite… Podignite ruke. Tetke i teče, takođe. Većina. OK. Mi, odrasli iz poslednje četiri generacije podarili smo svojoj deci sudbinu da imaju kraći životni vek nego njihovi roditelji. Vaše dete će živeti život deset godina kraći nego vi zbog slike o hrani koju smo izgradili oko njih. Dve trećine ljudi iz ove prostorije, danas u Americi, ima prekomernu težinu ili je gojazno. Vi ste u redu, ali doći ćemo i do vas, ne brinite.

Ok? Statistika lošeg zdravlja je jasna, veoma jasna. Provodimo život isparanoisani od smrti, ubistava, svačega. To je na naslovnim stranama svih novina, CNN-a. Pogledajte ubistvo je na dnu, zaboga. Zar ne?

Svaka od ovih crvenih je bolest povezana sa ishranom. Bilo koji doktor, specijalista će vam to reći. Činjenica. Bolesti koje su u vezi sa ishranom su najveći ubica u Sjedinjenim Državama, ovog momenta, danas. To je globalni problem. To je katastrofa. To satire svet. Engleska je odmah iza vas, po običaju.

Znao sam da su blizu, ali ne tako blizu. Potrebna nam je revolucija. Meksiko, Australija, Nemačka, Indija, Kina, sve imaju ogroman problem sa gojaznošću i lošim zdravljem. Razmislite o pušenju. Ono danas košta mnogo manje nego gojaznost. Gojaznost košta vas Amerikance 10% vašeg zdravstvenog osiguranja. 150 milijardi dolara godišnje. Za 10 godina će se udvostručiti. 300 milijardi dolara godišnje. I budimo iskreni, ljudi, nemate vi te pare.

Došao sam ovamo da započnem revoluciju hrane u koju tako duboko verujem. Ona nam je potrebna. Sada je trenutak. Nalazimo se na prekretnici. Radim ovo sedam godina. U Americi pokušavam sedam godina. Sada je momenat kada je zrelo – zrelo za berbu. Išao sam u centar zbivanja. Otišao sam u Zapadnu Virdžiniju, najnezdraviju državu u Americi. To je bila prošle godine. Ove godine imamo novu, ali na tome ćemo raditi sledeće sezone.

Hantington, Zapadna Virdžinija. Prelep grad. Želeo sam da ljudi, srcem i dušom, vaša javnost, shvate statistiku na koju smo toliko navikli. Želim da vam predstavim neke ljude do kojih mi je stalo. Vaše ljude. Vašu decu. Želim da vam pokažem sliku moje prijateljice Britani. Ona ima 16 godina. Ostalo joj je 6 godina da živi zahvaljujući hrani koju jede. Ona je treća generacija Amerikanaca koja ne odrasta u okruženju gde ih u školi ili kod kuće uče da kuvaju, kao i njena mama i mama njene mame. Ima još 6 godina da živi. Ona jede svoju jetru do smrti.

Stejsi, iz porodice Edvards. Ovo je normalna porodica, ljudi. Stejsi se trudi najbolje što ume, ali i ona je treća generacija; nikada je nisu učili da kuva, kod kuće ili u školi. Ta porodica je gojazna. Džastin, ima 12 godina. Ima 175 kg. Maltretiraju ga, zaboga. Ćerka, Kejti, ima 4 godine. Ona je gojazna pre nego što uopšte krene u osnovnu školu. Marisa. Ona je u redu. Ona je jedna od vas. Ali znate šta? Njen otac, koji je bio gojazan, umro joj je na rukama. I onda je drugi najvažniji čovek u njenom životu, njen stric, umro od gojaznosti. Sada je njen očuh gojazan. Vidite, stvar sa gojaznošću i bolestima vezanih za ishranu je ta da ne povređuje samo ljude koji boluju; nego i sve njihove prijatelje, porodice, braću, sestre.

Pastor Stiv. Inspirativan čovek. Jedan od mojih prvih saveznika u Hantingtonu, u Zapadnoj Virdžiniji. On je na samoj ivici ovog problema. On mora da sahranjuje ljude. I dosta mu je toga. Dosta mu je da sahranjuje svoje prijatelje, i porodicu i zajednicu. Kako dođe zima tri puta više ljudi umre. Muka mu je od toga. Ovo je bolest koja se može sprečiti. Traćenje života. Inače, u ovome se sahranjuju. Nismo opremljeni da ovo radimo. Ne mogu se ni izneti kroz vrata, ozbiljan sam. Ne mogu ni da se donesu tamo. Koriste viljuškar.

OK, vidim to kao trougao, ok? Ovo je slika naše hrane. Bitno mi je da razumete. Verovatno ste sve ovo čuli ranije, ali pređimo još jednom. U poslednjih 30 godina, šta se to desilo što je iščupalo srce ove zemlje? Budimo direktni i iskreni. Pa, moderan život.

Počnimo sa Glavnom ulicom. Brza hrana je preuzela čitavu zemlju. To znamo. Velike firme su neke od najbitnijih moćnika, moćne sile u ovoj zemlji. Supermarketi takođe. Velike kompanije. Velike kompanije. Pre 30 godina većina hrane je bila uglavnom lokalna i uglavnom sveža. Sada je većinom obrađena i puna svakakvih aditiva, dodatnih sastojaka i znate ostatak priče. Veličina porcije je očigledno ogroman, ogroman problem. Deklaracije su ogroman problem. Deklaracije su u ovoj zemlji sramota. Oni žele da se sami regulišu. Industrija želi da upravlja samom sobom. Šta, u ovakvoj klimi? Oni to ne zaslužuju. Kako možete reći da je nešto dijetalno kad je prepuno šećera?

Kuća. Najveći problem sa kućom je to što je ona bila srce učenja o hrani i kulturi hrane, što je izgradilo naše društvo. To se više ne dešava. Znate, kako idemo na posao i naš se život menja, i kako se život uvek razvija, moramo da gledamo na to holistički — da se izmestimo za trenutak i da preusmerimo teret. To se ne dešava. Ne dešava se već 30 godina. Želim da vam pokažem situaciju koja je veoma normalna trenutno. Porodica Edvards.

(Video) Džejmi Oliver: Popričajmo. Ove stvari prolaze kroz tvoje i tela tvoje porodice svake nedelje. I moraš da znaš da će ovo ubiti tvoju decu. Kako se osećaš?

Stejsi: Osećam se veoma tužno i utučeno sada. Ali, znaš, želim da moja deca uspeju u životu a ovo im neće pomoći u tome. Ali ja ih ubijam.

DžO: Da, ubijaš ih. Tako je. Ali možemo to zaustaviti. Normalno. Pređimo na škole, nešto u čemu sam prilično stručan. OK. Škola. Šta je škola? Ko ju je izmislio? Koja je svrha škole? Škola je uvek pravljena da nas naoruža alatima da budemo kreativni, da radimo fantastične stvari, da naučimo da zaradimo za život, itd, itd, itd. Znate, škola je već dugo, dugo kao ta nekakva tesna kutija. Ok? Ali nismo je baš razvili da izlazi na kraj sa zdravstvenim katastrofama Amerike, ok? Školska hrana je nešto što velik broj dece — tačnije 31 milion dnevno — jede dva puta na dan, najčešće doručak i ručak, 180 dana godišnje. Mogli biste reći da je školska hrana prilično važna, sudeći prema okolnostima.

Pre nego što počnem da urlam, što, siguran sam, svi čekate… moram da kažem jednu stvar, koja je veoma bitna za, nadam se, magiju koja će se desiti i odvijati u naredna tri meseca. Kuvarice ručka u Americi… nudim se da budem njihov ambasador. Ne nipodaštavam ih. One rade najbolje što umeju. Rade kako najbolje znaju. Ali one rade ono što im se kaže, a ono što im se kaže da rade je pogrešno. Sistemom uglavnom upravljaju računovođe. Nema dovoljno, ili uopšte nema, u tom poslu ljudi koji znaju nešto o hrani. Tu je problem. Ako niste stručni za hranu i imate mali budžet koji se samo smanjuje, onda ne možete biti kreativni, ne možete da izmuvate nešto i zaobiđete stvari. Ako ste računovođa, piskaralo, jedina stvar koju možete da uradite u ovakvim okolnostima je da kupujete jevtinija sranja.

E sad, istina je da je hrana koju vaša deca jedu svaki dan brza hrana, veoma obrađena, u kojoj uopšte nema dovoljno sveže hrane. Znate, količina aditiva, E brojeva, sastojaka za koje ne biste verovali… Nema uopšte dovoljno povrća. Pomfrit se smatra povrćem. Pica za doručak. Ne daju im ni tanjire. Noževi i viljuške? Ne, previše su opasni. Imaju makaze u učionici ali noževe i viljuške, ne. Ja na to gledam ovako, ako nemate noževe i viljuške u školi, onda potpuno podržavate, na državnom nivou, brzu hranu. Zato što se drži u ruci. I da, inače, to jeste brza hrana. To su sendviči, hamburgeri, viršle, pice, sve te stvari. 10 posto od onoga što trošite na zdravstvo, kao što sam rekao ranije, ide na gojaznost. I udvostručiće se. Ne učimo našu decu. Ne postoji ustavno pravo da učimo decu o hrani, u osnovnoj ili srednjoj školi. Ok? Ne učimo decu o hrani. Je l’ tako? Ovo je kratki video iz jedne osnovne škole, što je veoma uobičajeno u Engleskoj.

Video: Ko zna šta je ovo?

Dete: Krompir. Džejmi Oliver: Krompir? Dakle, ti misliš da je ovo krompir? Da li znate šta je ovo? Znate li šta je ovo? Dete: Brokoli?

DžO: A ovo? Naš stari dobri prijatelj. Znaš li šta je ovo, srce? Dete: Celer.

DžO: Ne. Šta ti misliš, šta je ovo? Dete: Luk. DžO: Luk? Ne.

Džejmi Oliver: Odmah dobijete veoma jasnu sliku o tome da li deca znaju nešto o tome odakle hrana dolazi.

Video: DžO: Ko zna šta je ovo? Dete: Hm, kruška. DžO: Šta ti misliš, šta je ovo? Dete: Ne znam. DžO: Ako deca ne znaju šta su ove stvari, onda ih nikada nisu jeli.

DžO: Normalno. Engleska i Amerika, Engleska i Amerika. Pogađajte šta je popravilo to. Pogađajte šta je popravilo. Dva časa od sat vremena. Moramo početi da učimo našu decu o hrani u školama, tačka.

Želim da vam ispričam nešto, želim da vam ispričam nešto što na neki način sumira ovu nevolju u kojoj se nalazimo. Ok? Želim da pričam o nečemu tako osnovnom kao što je mleko. Svako dete ima prava na mleko u školi. Vaša deca će piti mleko u školi, za doručak i ručak. Je l’ tako? Popiće dve flaše. Ok? I većina dece i popije. Ali mleko više nije dovoljno dobro. Jer neko u odboru za mleko – i nemojte me pogrešno shvatiti, ja podržavam mleko, ali je neko u odboru za mleko verovatno dao mnogo para da neki šmokljan skonta da ako stavite gomilu ukusa i boja i šećera u mleko, više dece će ga piti. Da.

I sad će očigledno to da se nastavi. Odbor za jabuke će smisliti da ako naprave karamelisane jabuke deca će jesti i više jabuka. Shvatate šta mislim? Po meni, nema potrebe da se dodaju ukusi u mleko. Ok? Šećer je u svemu. Znam šta sve ide u te sastojke. On je u svemu. Čak ni mleko nije izbeglo ovu vrstu modernog problema. Evo ga naše mleko. Tu je naš brik. U tome ima skoro isto toliko šećera koliko i u jednoj od vaših omiljenih limenki gaziranog soka. A oni piju dva dnevno. Dopustite da vam pokažem. Imamo jedno dete koje uzima, vidite, 8 supenih kašika šećera dnevno. Vidite, ovo je za nedelju dana. Ovo je mesec dana. I stavio sam ovde šećera za pet godina osnovne škole, samo iz mleka. Ne znam za vas, ali sudeći prema ovim okolnostima svaki sudija na celom svetu bi pogledao statistiku i dokaze i optužio bi svaku vladu za zlostavljanje dece. To je moje uverenje.

Sad, da sam ovde došao, a voleo bih da sam mogao da dođem danas i donesem lek za SIDU ili rak, vi biste se tukli i grabili da dođete do mene. Sve ove loše vesti je moguće sprečiti. To je dobra vest. Stvarno je moguće sprečiti. Razmislimo malo, imamo problem ovde neophodno je da počnemo ponovo. Ok, dakle u mom svetu, šta bi trebalo da uradimo? Evo u čemu je stvar. Ne može da dođe samo iz jednog izvora. Da bismo počeli od početka i napravili opipljivu promenu, stvarnu promenu, tako da mogu da vas pogledam u oči i kažem „Za 10 godina, životi vaše dece, sreća – i ne zaboravimo, pametniji ste ako se hranite zdravo, znate živećete duže, i sve to, sve će izgledati drugačije. OK?“

Dakle, supermarketi. Gde još tako religiozno kupujete? Iz nedelje u nedelju. Koliko novca potrošite, u svom životu, u supermarketu? Obožavam ih. Oni nam govore šta želimo. U redu. Duguju nam da stave ambasadora hrane u svaki veliki supermarket. Moraju da nam pomognu u kupovini. Moraju da nam pokažu kako se kuvaju brza, ukusna, sezonska jela za ljude koji su zauzeti. To nije skupo. U nekima to rade. I trebalo bi da se uradi širom Amerike uskoro i brzo. Velike filme, znate, lanci hrane bi trebalo da stave obrazovanje o hrani u samo srce svog poslovanja. Znam, lakše reći nego učiniti. To je budućnost. To je jedini način.

Brza hrana. Sa industrijom brze hrane veoma je takmičarski. Imao sam gomile tajnih papira i poslovanja sa restoranima brze hrane. Znam kako to rade. Mislim, navukli su nas na te doze šećera, soli, masti, x, y, i z. I svi ih vole. Zar ne? Tako da, ovi tipovi moraju biti deo rešenja. Ali moramo da navedemo vladu da radi sa svim snabdevačima brze hrane i restoranskom industrijom. I da nas za pet, šest, sedam godina odviknu od ekstremnih količina masti, šećera i svih ostalih satojaka koji nisu hrana.

Sada, da se vratim na velike firme, deklaracije, rekao sam ranije, potpuna su farsa i to mora da se sredi. OK, škola. Očigledno, u školama smo dužni da osiguramo da tih 180 dana godišnje, počevši od osetljive 4. godine do 18, 20, 24, koliko god, mora da im se kuva odgovarajuća sveža hrana od lokalnih dobavljača, ok? Trebalo bi da postoji novi standard odgovarajuće sveže hrane za vašu decu. Je l’ tako?

Pod ovim okolnostima, izuzetno je značajno da svako dete u Americi završi školu znajući da skuva 10 recepata koji će mu spasiti život. Životne veštine.

To znači da mogu da budu studenti, mladi roditelji i da su sposobni da se izbore sa osnovama kuvanja, bez obzira na to kakva ih recesija zahvati sledeći put. Ako znate da kuvate novac u recesiji nije bitan. Ako umete da kuvate, vreme nije bitno. Radno mesto. Nismo o tome pričali. Znate, vreme je za korporativnu odgovornost, da stvarno pogledaju čime hrane ili šta obezbeđuju za svoje osoblje. Osoblje su mame i tate američke dece. Marisa, njen otac je umro na njenim rukama, mislim da bi bila prilično srećna ako bi američke korporacije počele svoje osoblje da hrane kako treba. Nikako ne bi smeli da budu izostavljeni. Vratimo se na kuću.

Vidite, ako sve ovo uradimo, a možemo, dostižno je. Možete da budete komercijalni i da vam je stalo. Apsolutno. Ali u domu mora da se počne učenje kuvanja, to je sigurno. Naravno, prenosite to kao filozofiju. Za mene je to prilično romantično. Ali ustvari ako jedna osoba nauči troje ljudi kako da skuvaju nešto, onda oni nauče troje svojih drugara, to treba samo da se ponovi 25 puta i to je svo stanovništvo Amerike. Romantično, da, ali što je najvažnije, radi se o tome da navedemo ljude da shvate da se svaki vaš individualni napor računa. Moramo da vratimo ono što je izgubljeno. „Huntington Kitchen“, Hantington, gde sam radio ovaj program, znate imamo program u udarnom terminu koji će, nadam se inspirisati ljude na ovu promenu. Iskreno verujem da će doći do promene. „Huntington’s Kitchen“. Ja radim sa zajednicom. Radio sam u školama. Pronašao sam lokalno održivo finansiranje da svaka škola u okolini pređe sa brze na svežu hranu. 6.500 po školi.

Samo to je potrebno. 6.500 dolara po školi. Kuhinja je 25 hiljada mesečno. Ok? Ovo može da radi 5000 ljudi godišnje, što je 10% njihove populacije. Ljudi rade sa ljudima. Znate, lokalni kuvari uče lokalne ljude. Besplatni časovi kuvanja, ljudi, besplatni časovi kuvanja na glavnoj ulici. To je prava, opipljiva promena, prava opipljiva promena. Širom Amerike, ako pogledamo, dešava se mnogo divnih stvari. Mnogo divnih stvari se događa. Postoji anđeli širom Amerike koji rade odlične stvari u školama, organizovanim farmama, organizovanim baštama, u obrazovanju. Postoje izuzetni ljudi koji već to rade. Problem je što svi oni žele da prošire to što rade na sledeću školu, pa na sledeću. Ali nema para. Moramo brzo da prepoznamo stručnjake i anđele, da ih identifikujemo i omogućimo im da lako pronađu izvore kako bi nastavili ono što već rade i što dobro rade. Firme u Americi bi trebalo da podrže gđu Obama da uradi stvari koje želi da radi.

Vidite, znam da je čudno da Englez stoji ovde pred vama i priča o ovome. Ja mogu da kažem da mi je stalo. Ja sam otac. I volim ovu zemlju. I verujem, iskreno, zaista, da ako je moguće napraviti promenu u ovoj zemlji, predivne stvari će se desiti širom sveta. Ako Amerika to uradi verujem da će drugi ljudi pratiti. To je izuzetno važno.

Kada sam bio u Hantingtonu i pokušavao da pokrenem neke stvari koje nisu radile, pomislio sam šta bih radio da imam čarobni štapić? I znate šta sam pomislio? Voleo bih da se nađem pred nekim od neverovatnih moćnika i uticajnih ljudi u Americi. Mesec dana kasnije, zvali su me iz TED-a i dali mi ovu nagradu. Ovde sam. Dakle, moja želja. Disleksičan sam, pa malo spor. Moja želja je da pomognete snažan održiv pokret da obrazuje svako dete o hrani, da inspiriše porodice da ponovo kuvaju, i da osnaži ljude svuda da se bore protiv gojaznosti.

. . .

Tekst preuzet sa predavanja na TED konferenciji. Originalno video izlaganje možete videti ovde.