Mile Medić
.
Zavještanje Stefana Nemanje – Prvi deo teksta Zavještanja
.
1. Zavještanje zemlje
.
Narod koji nema svoju zemlju ne može se nazvati narodom.
Narod čini zemlja, čedo moje milo.
Narod nije jato ptica ni stado koje se seli s juga na sjever i sa sjevera na jug, pa sleti na zemlju da se nazoblje zrnja ili se zaustavi samo da se napase i napije vode.
Ljudske horde koje se još uvijek tako kreću kroz prostranstva nisu narod. One postaju narod tek onda kada se zaustave i zaposjednu polja i šume, rijeke i jezera, mora i obale.
Srbijom i sad prohode narodi s jednoga kraja svijeta na drugi. Avari i Huni, Pečenezi i Kumani, i s njima čitavi dijelovi drugih naroda protutnjali su ovim zemljama kao strašne bujice. Ali, čedo moje, te bujice nikada nisu postale rijeke. Iza njih su ostajali samo tragovi razaranja.
Rađali su se na jednom kraju svijeta, a umirali na drugom kraju svijeta. Oni nikada sa istog izvora nisu vodu pili. Nikada nisu zanoćili gdje su danjivali. Nikada nisu zimovali gdje su ljetovali.
Od zemlje u koju su zalazili njihovi su bili samo putevi. Polja i šume, rijeke i planine, sela i gradovi pripadali su onima koji su na njima živjeli prije njihovog dolaska i onima koji su preživjeli poslije njihovog odlaska.
Čedo moje, te horde postaju narod kad se na istoj zemlji počnu rađati i umirati i kad na istoj zemlji počnu sijati i saditi pa brati i žnjeti, a ne samo sa tuđe zemlje tuđe plodove otimati.
Zapiši to čedo moje, za pamćenje ovome narodu kojemu su u sudbini i krvi putevi i seobe.
Zapiši, sine moj, zemlja, kao i žena, pripada onome ko u nju sjeme ostavlja, oplodi je i kome rađa. I zapiši, čedo moje ovako: zemlja se ne može, kao žena, oteti i ponijeti sa sobom na put. Ako hoćeš da zemlja ostane tvoja, moraš na njoj biti i ostati.
Narodi koji zađu u neku zemlju da je opljačkaju, popale i razruše nisu njeni gospodari. Mi smo davno ušli u ove zemlje da ih nastanimo, obradimo i zagospodarimo njima.
Čedo moje, stotine godina smo već tu, a još se u nama nije smirio lutalački nagon. Ima nas svuda. Kipi i preliva se ovaj narod i otiče na sve strane kao mlado vino.
Još nas ne drži zemlja niti mi znamo držati nju.
Bojim se ponekada, čedo moje, rasućemo se u druge, čvrste i stojeće narode, razlićemo se kao voda niz planinu u tuđe rijeke i nestati u njima kao da nas nikada nije bilo.
Nikada se ne odvajajte od zemlje i nikada ne odvajajte zemlju.
Okupite sve naše zemlje i okupite se svi u zemlji.
Ne otkidajte se od zemlje i ne otkidajte zemlju ni sebi ni drugome.
Ako narod ima majku, onda mu je majka zemlja na kojoj živi. Ona nas uvijek iznova rađa i hrani. Zemlja je vječna rodilja naroda.
Čuvajte je i ljubite, čedo moje. Ljubite joj ne samo polja i planine, i rijeke i more njeno, nego svaku njenu stopu i svaku grudu. Morate znati, čedo moje milo, da je u toj grudi što može da stane na dlan sva zemlja. Zato uzmite svoju zemlju na dlanove i ne ispuštajte je nikada i ni za šta iz svojih ruku, jer ste sa tom grudom zemlje u ruci narod, a bez te grude, praznih šaka, samo skitnice među narodima.
.
2. Zavještanje krvi
.
I zapamti, čedo moje, krv i krv čini narod.
Krv je vječna.
Krv novorođenog djeteta stara je hiljade godina. Djetešce je mlado, a krv u njemu je ona stara krv koja je proticala u žilama njegovih predaka još prije hiljade godina.
Ljudi se rađaju pa nestaju, a krv ostaje. Ona se pretače iz jednoga u drugoga čovjeka.
I moja krv, čedo moje milo, teče u tvojim žilama. I da ti nisi naumio ići kroz život i vrijeme ne tjelesnim i krvnim strujama, nego na duhovnim krilima, i tvoja bi krv potekla u tvojoj djeci. Ali ti imaš svoja velja duhovna čeda i ona će tebe nositi u duboke vijekove i daleka vremena.
Čedo moje milo, kao što velika rijeka teče kroz klisure u polja, tako kroz vremena teče krv i pretače se iz naraštaja u naraštaj i iz vijeka u vijek.
šta je onda čovjek nego mali sud u kome se vječna i sveta krv prenosi s pokoljenja na pokoljenje.
Zato krv ne pripada čovjeku nego narodu. I ne lije se nikad za jednoga nego za narod. I zato dođe vrijeme kad se ne pita ko si i kakav si, nego čije si krvi: ili srpske ili ugarske, ili grčke ili avarske. U to strašno vrijeme kad zamuknu svi jezici, krv progovori jezikom svih predaka. I ne pita se ko si i kakav si, nego čije si krvi sobom zaitio.
Čeda moja, po krvi mojoj i duhu mojemu, neka u vama nikada ne bude mrzosti na tuđu krv, nekmoli na krv bratsku. Krv čelovječeska je sveta i u svima nama teče iz jednog istočnika. Svima nam je od Boga dana i praoca našega Adama.
Ničiju krv ne prolivajte zato što je iz tuđega plemena ili naroda. Ali, čedo moje, ljuto branite krv svoju ibo u njoj jest krv predaka naših.
Nikome ne dajte da lije našu krv zato što je srpska.
Mirom na rat idite i ratom mir činite.
Ljubavlju na ljubav idite, ali krvlju krv srpsku branite.
.
3. Zavještanje grobova i kostiju
.
Grobovi, čedo moje, grobovi i kosti čine narod.
Oni koji ne znaju za svoje grobove i kosti nikada neće postati narod. Oni su sličniji vukovima i lisicama, koji ne znaju za svoja groblja.
A groblja su, čedo moje, tiha seoca u kojima još uvijek borave pod zemljom naši pokojnici. Grobovi su tihe postelje u kojima zauvijek spavaju, u miru neprobudnom, tijela naših predaka.
Narod ne čine samo oni živi na zemlji, što po njoj hode i tvore, nego i svi mrtvi, svaki na broju koji u njoj počiva. Jer bez onoga pod zemljom, čedo moje milo, onoga najneznatnijeg i bezimenog, ne bi bilo ovoga na zemlji, sada znatnog i imenitog.
Ni njivu ne čini jedna ljetina, pa ni narod ne čini jedan naraštaj.
Livadu ne čini jedan otkos, niti može uništiti jedna kosidba. što je za livadu jedan otkos, to je za narod jedna bitka ili morija.
Narod niče u talasima i pada u otkosima smrti kao trava, ali opet prorasta sve gušće zemlju i buja u novim naraštajima.
Zapamti, čedo moje, naša groblja su najsvjetliji biljezi našeg naroda i najsvetiji graničnici naše domovine.
Ako ti niko živ ne može kazati dokle dopire tvoja zemlja i tvoja baština, potraži kosti i grobove, i mrtvi će ti istinu kazati.
.
4. Zavještanje neba i zvijezda
.
Ima nešto što se na zemlji ne može, a čovjek i narod ne mogu bez toga, ili ako mogu, čedo moje, to nisu ljudi niti je to narod.
Ima nešto, čedo moje, što se na njivi ne može uzorati, u kovačnici iskovati, u šumi razlistati, ni u snu sniti, ni jezikom izreći, ni mišlju doseći, ni mačem ubiti, ni u priči ispričati.
Ima nešto što se na zemlji nikako ne može.
Ali svaki čovjek nad svojom glavom ima svoje nebo, i svaki narod nad sobom ima svoje nebo. Tamo im je sve što im nije na zemlji.
Tamo im je, čedo moje, baš ono što na njivi ne raste, što se u kovačnici ne kuje, u šumi ne lista, u vatri ne gori, u snu ne sniva, jezikom ne izgovara, mišlju ne dosiže, mačem ne ubija, pričom ne priča.
Zaista, tamo im je sve što nije na zemlji. Tamo je sve to moguće. Ali, čedo moje, ne zna to svako i ne vide to svi.
Može to samo prorok i tajnovidac, neboznanac i zvjezdoznanac, visokovidac, dubokovidac i dalekovidac.
I može to nebogledac i nebotvorac, neboteča i nebohodac, i još neboslov i neboslovac, pa neboljub i neboljubac, i opet neboplovni neboplovac i neborodni neborodac. Još tu dođu svi drugi neboljubni i neboletni, nebodarni i neboprimni, nebozvani i nebojavni, i svi oni duhovnjaci i čudaci, i junaci i mudraci, i ludaci, mučenici i sretnici, nebotvorni čarobnjaci, KOJI ZNAJU I UMIJU DA UZNESU ZEMLjU DO NEBA, VOZNESUT ZEMLjU DO NEBES, I KOJI IMAJU MOĆI DA SPUSTE NEBO NA ZEMLjU.
To su ljudi koji znaju da otvaraju nebo.
Gore je, čedo moje, sve što ovdje nemamo. Gore je sve što čekamo.
I zapamti, čedo moje, da je čovjekovo tijelo na zemlji, a njegova duša vije se nebom. Tako i tijelo naroda boravi na zemlji, a duša naroda obitava na nebu.
Samo narod koji nema dušu nema ni svoga neba. Nebo nije prazno. Bezdan. Kome je nebo prazno, taj nema duše.
Zato ti kažem, čedo moje milo, nema naroda dok ne zadobije svoje carstvo na zemlji, CARSTVIE ZEMALjSKOE, i nema naroda ako ne zadobije svoje nebo i svoje carstvo nebesko, CARSTVIE NEBESKOE.
Ima ljudi koji pripadaju samo zemlji. Ti zemljanici odlaze u zemlju.
A pojave se ljudi, ili se rode, koji odmah ZNAJU TVORITI NEBESKE STVARI NA ZEMLjI I ZEMALjSKE STVARI UZDIZATI DO NEBA. Oni pripadaju nebu. Ti nebesnici i zvjezdari odlaze u nebo i među zvijezde. Koliko ih je tamo, treba pogledati u vedru noć kad nebo ozvjezda.
Više ih je tamo nego na zemlji.
Više ih je u zemlji nego na zemlji.
Zato ti kažem, čedo moje milo, ne čine narod samo oni što žive na zemlji, nego i oni u zemlji i oni u nebu.
Narod uvijek živi između svojih grobova i nebesa svojih.
. . .
Drugi deo Zavještanja – zavještanje jezika, crkava, države i vlasti
Napomena Redakcije bloga: Ovaj divni tekst je delo književnika Mileta Medića. Nije u pitanju istorijska gradja kako se obično misli i kako se tekst stalno prenosi po forumima i blogovima na internetu.
.
@Bosko: O kakvoj agresiji pricas? Meni je tekst ocajan, iskreno receno. I nikakve veze nema sa istorijom a mnogi ce ga protumaciti kao stvarno neko zavestanje Nemanjica. Cista fikcija, sa elementima promovisanja estetike zemlje i tla, iste ideje koja je sustina nacizma. Ideje koja je meni strana i neprihvatljiva. Toliko od mene o ovom tekstu.
Možda zaveštanje o zemlji izdvojeno od ostalih ( posebno onog predivnog o jeziku ) može nekom nesviklom na takvu vrstu književnosti povući čak i na gorepomenute nebuloze . Svedok sam i da ih u jednom manastiru dele kao autentične Nemanjine reči . Nama je živeti između mnogih pa i ovakvih krajnosti .
ZAVESTENJA STEFANA NEMANJE – Sv. Simeona Mirotocivog, spada u vrhunac dostignuca SRBske RODOLJUBIVE KNJIZEVNOSTI. Ta vrsta knjizevnosti u komunistickom robstvu potpuno je bila unistena, ugasena i nestala, jer ona je bila i ostala u SRBskom narodu prosvetno vaspitnog karaktera, i zbog toga je bila zabranjena od strane komunistickog rezima koji su imali svoje „knjizevnike“ poput Milana Komnenica. Oni su u ime partije pregledali pisanja svih pisaca i pjesnika, i kao drzavni cenzori o njihovim pisanim djelima donosili svoj politicki sud. Od njihovog misljenja zavisilo je ne smao da li ce neko knjizevno djelo da bude objavito ili zabranjeno, nego i buducnost samog pisca, da li ce on kao pisac zbog svog pisanja da zavrsi na robiji i do kraja zivota tako da bude okarakterisan kao neprijatelj tadasnjeg drustveno politickog sistema, ili ce kao rezimski podoban i poslusan knjizevnik da napreduje u drustvu i drzavi. Zato rodoljubiva knjizevnost u Otadzbini nije smjela da se njeguje i razvija, jer ona je u stvarnosti od strane komunistickog rezima bila zabranjena. Nedostatak rodoljubive knjizevnosti u Otadzbini, prema svojim mogucnostima sacuvala je i nadoknadila SRBska politicka emigracija u izbjeglistvu. Ona je dala veliki broj SRBskih rodoljubivih pisaca i pjesnika, u koje spada i pisac ZAVESTENJA STEFANA NEMANJE g. Mile Medic, koji svoja rodoljubiva djela pise ziveci daleko od rodnog kraja, u dalekoj i pustoj tudjini. Koliko je veliku ulogu u zivotu SRBskog naroda imala, ima i imace SRBska rodoljubiva knizevnost najbolji je dokaz slucaj knjizevnika Milana Komnenica. On je kao komunisticki ideolog i knizevnik dosao u posjetu Klivelandu – Ohajo, i slucajno se upoznao u tome gradu sa rodoljubivim pisanjem SRBske politicke emigracije, i PRAVOM ISTINOM o mnogim dogadjajima iz Drugog svetskog rata, koji su u tadasnjoj komunistickoj Jugoslaviji bili sakrivani od javnosti. Nova saznanja iz zabranjene SRbske proslosti, i neunistivi duh SRBskog rodoljublja i bogoljublja koja su izvirala iz pisanja nepoznatih SRBskih rodoljuba koji su iz svoje ljubavi prema Bogu i SRbstvu: Pravoslavlju i Svetosavlju, Istini i Pravdi Bozijoj, radi nekih buduci SRBskih pokolenja prihvatili se da opisu i opjevaju ratne dogadjaje u kojima su oni ucestoval, ni po babi ni po stricevima, vec po pravdi Boga Istinitog, onako kako su oni te ratne dogadjaje vidjeli i dozivjeli, toliko je snazno i puno na Milana Komnenica djelovala i uticala, da je on „preko“ noci promjenio svoje politicke stavove i poglede i tako od jugoslavena postao SRBin, a od komuniste Svetosavac. „Preobrazenje“ Milana Komnenica na tome putu po Americi, slicno je preobrazenju Sv. Apostol Pavle koji je za Damask otisao kao neprijatelj Hristov – Salve, a iz Damaska se vratio kao revnosti sluga Boziji – Pavle. Zato je djelo poznatog SRBskog Bogoljuba i Rodoljuba g. Mile Medica, za mene kao SRBina: Pravoslavca i Svetosavca, bilo i ostalo pisano njegovom rukom, ali – blagodacu Duha Svetog. Daj Boze zato, da sto vise SRBa cuje i poslusa savjete rodonacelnika Sv. Loze Nemanjica, i osnivaca savremene SRBske Drzave, Stefana Nemanje, u monastvu poznatog kao Sv. Simeon Mirotocivi, jer taj Svetac Boziji kao RODONACELNIK SRBskog roda svog, preko ZAVESTENJA upucuje sada sa nebeskih visina pouke i savjete za izbavljenje i spasenje Vaskolikom SRbstvu. Jasno pokazujuci SRBima pute kojim SRBi trebaju da idu, da bi tako ljubav, milost i blagoslov Slavnih i Svetih pretaka nasih bila sa nama u sve dane zivota nasega, Stefan Nemanja kroz „svoja“ ZAVESTENJA, u isto vreme opominje SRbe, i stavlja SRBima do znanja, da je izlaz iz sadasnjeg teskog stanja u kome se nalazi SRBsko narodno bice, samo u povratku Bog i SRbstvu: Pravoslavlju i Svetosavlju, a da svaki drugi put vodi za Goles planinu i unistenje SRBstva. Zato je ZAVESTENJE Stefana Nemanje, bilo i ostalo kao najbolje napisani SRBSKI NARODNI PROGRAM, bez kojeg nema SRBstva i SRBije!
[…] Први део Завјештања – завештање земље, крви, гробова, не… […]
[…] Prvi deo Zavještanja – zavještanje zemlje, krvi, grobova, neba i Sveti Stefan Mirotočivi […]
Честитам уважена Редакцијо и захваљујем, не због текста који је (бар мени познат, чак и књига Миле Медића) него БАШ зато што је овај текст, односно, сва „завештања“ објављивана и писана „без“ помињања аутора па и „препјевавана“… а уствари то је написао један врстан умјетник Писане ријечи, Миле Медић… и збиља овакав текст заслужује да увијек буде уз име његовог „духовног творца“. Хвала Вам, а и на понос Медићу.
@ Observer
Po tvojoj logici su izgleda Jevreji krivi za Holokaust jer se nisu na vreme sklonili.
Зна ли неко гдје је то Стефан Немања записао ова завештања? Ја изучавам књижевост средњег вијека али нигдје нисам пронашла материјалне доказе да је ово текст Стефана Немање. Мислим да је ово написано много касније и лијепо је написано али није његово ауторско дјело.