Zlatko Šćepanović
* * *
.
Lep video spot za promociju Srbije i srpske hrane koje nema
.
Veliko interesovanje publike i mnogo pozitivnih osećanja je izazvao novi promo spot Turističke organizacije Srbije, video klip namenjen stranim turistima i promociji Srbije u inostranstvu. Spot je zaista lep i lepo uradjen. Medjutim, i pored toga što mi se većina stvari u njemu dopada, moraju se postaviti neka teška i intrigantna pitanja oko poruke spota.
Ovaj tekst nije o kuloarskim pričama ko je i kako uradio spot, preko kakvih veza i konkursa, ima li tu politike, niti koliko je novca potrošeno za isti, jer mislim da su svi imali dobru volju, viziju i veštinu da naprave jednu dobru stvar za Srbiju. Ovo je tekst koji se bavi drugim aspektom priče, istinitošću tvrdnji iznetih u spotu, marketing komunikacijom i zavodjenjem potrošača – stranca koji dodje u našu zemlju.
Najmanje što sam želeo je da napišem negativan tekst, jer ovoj zemlji trebaju ovakve stvari i promocije. Medjutim, ono što stoji u video spotu je donekle lažna slika Srbije, koja zapravo postoji baš upravo tamo gde je prikazana i nigde više, što je na kraju krajeva jedna velika obmana turista stranaca a i nas samih. Mada, neće stranac umreti od gladi u Srbiji, naćićemo nečim sličnim da ga nahranimo.
U čemu je ta obmana i zašto ja svog gosta, stranca, neću moći da nahranim hranom iz ovoga spota? Zašto je ovo lažna hrana za dušu stranaca – Soulfood Serbia fraud?
Odgovor je jednostavan i očit. Osim par brandova i proizvodjača rakije i vina, sva ostala, ovde navedena hrana, u vidu standardne ponude koja ispunjava HACCP standarde o bezbednosti hrane je nedostupna većini Srba i skoro svim strancima. Stoga, obećanje da na krovu zgrade u Beogradu jedete bezbednu hranu iz spota je neostvariva. Zamislite, dodjete iz razvijenog sveta, sa svilenim stomacima i navikli na stroge higijenske uslove – HACCP i famozni Codex Alimentarius, a mi vas odmah nudimo djakonijama sa prljavih polica naših pijaca, koje su pravili naši čisti seljaci automehaničari. Mi smo navikli da jedemo korenje i svašta, otporni smo, oni mahom nisu. I to je suština cele priče.
Pogledajmo prvo spot, zaslužuje vašu pažnju a posle da vidimo šta pouzdano od ponudjene hrane imamo za naći na tržištu čime ćemo ugostiti strane turiste.
.
httpv://www.youtube.com/watch?v=pJcYGSqCk18
.
A sada pratimo redom slike iz spota i komentarišimo hranu:
.
Istočna Srbija
.
1. Homoljski med
Postoji samo jedna jedina firma koja se iole ozbiljnije bavi medom u Homolju, a to je Timomed. I postoji još beogradske firme Maja promet, Biomed i skoro niko više ko se ozbiljnije i serioznije bavi medom. Sam med je kod nas sumnjivog kvaliteta, ima puna falsifikata i obogaćenih medova. Skoro niko od proizvodjača nije nikakav izvoznik. Čak je skoro jednom od tih velikih proizvodjača meda čitav kontigent koji je poslao u veliki trgovinski lanac, vraćen iz Slovenije zbog prisustva antibiotika.
Mi nemamo med koji je standardno dobar, pouzdan i ima evropski kvalitet. Niti imamo značajne firme na tom planu. Mnoštvo malih pčelara i porodica koje se bave medom, na ad hoc i neorganizova način, stavljaju stranca u Srbiji u veliku dilemu, šta i od koga kupiti, i ima li taj med pouzdan i sertifikovan kvalitet.
.
2. Rajac i Roglje, odnosno Rajačke pimnice, vino
Zanimljiv kompleks tradicionalnih vinskih podruma, ali kvalitet vina nikakav. Nema nijednog ni poznatog ni priznatog branda vina iz Rajačkih pimnica. Pokušajte u Beogradskim restoranima da nadjete vino iz tog kraja. Nema ga.
Srećom, ima iz drugih delova zemlje dobrih vinara, pa malo čudi što Aleksandrovac župski, Vršac, Palić ili Topola nisu prikazani u spotu kao značajna vinska regija. Njihova vina možete preporučiti vašem strancu.
.
3. Dunavska riba
Šalite se, riba? Nema rečne dunavske ribe u Beogradskim i drugim restoranima. Jesetru decenijama ne nalazite na meniju, smudj i som se jedva nadje u nešto malo ribljih restorana, a štuke, grgeča, deverike, babuške, bele ribe jednostavno nema. Postoji kult riblje čorbe po Vojvodini, spremljene od šarana, ali malo toga ima u glavnom gradu. A i šaran se odavno ne nalazi u Dunavu i on stiže iz ribnjaka, kao i pastrmke.
I uostalom, Srbi slabo jedu ribu, pa je zato i slabo nudimo i spremamo. Po potrošnji ribe smo valjda na zadnjem mestu u Evropi. Ništa od ribe bolje da ne preporučujete kao serbian original, oni će najčešće uzeti pastrmku, jer je sa najmanje kalorija.
Ne postoji nijedna firma u Srbiji koja se bavi organizovanim ribarenjem po Dunavu ili Savi. Jednostavno je nema.
.
Zapadna Srbija
.
4. Zlatiborski kajmak
Kajmak je veliki srpski fenomen. Koliko se mi kleli u isti, stranci kada čuju šta je, 70% mlečna mast, samo kažu „Ne hvala“. S druge strane, da se poštuju sanitarni propisi, domaći kajmak nikada ne bi mogao da udje u restoran zbog količine kontaminacije bakterijama. Zato se kajmak i ne može izvesti u svet. On spada u jednu od najrizičnijih namirnica jer je lako kvarljiv i lako stvara stomačne probleme ljudima koji nisu navikli na njega.
Nema standardizovanog kajmaka. Postoji nekoliko manjih mlekara koje su pokušale sa masnim krem sirevima „A la Kajmak“ da pakuju nešto što oni zovu kajmak, ali to nije to.
Osim po geografskom poreklu, da li znate neki brand kajmaka ili nekog priznatog proizvodjača kajmaka koga bi preporučili strancu? Ne. Nema ga.
.
5. Zlatiborska pršuta
Koliko poznatih proizvodjača pršute znate? Jednog? Zlatiborac iz Čajetine. Da, jedan jedini proizvodjač, koji je zahvaljujući prisustvu u Maxi-ju, reklami i jeftinom mesu iz uvoza postao poznat. Nemojmo se zavaravati, pršute Zlatiborca nisu naše meso i nisu nikakav poseban kvalitet.
Jednom prilikom sam vodio Nemca po našim radnjama, stručnjaka za meso da degustira ono čime se ponosimo. Samo se mrštio i govorio „Her Zlato, mnogo začina, mnogo začina u delikatesu. To rade proizvodjači da prikriju loš kvalitet“. No, sad to nije ni bitno. Osim navedenog Zlatiborca i par nekih većih stereotipnih kompanija delikatesa, kvalitetne pršute nema u ponudi.
.
6. Golija i pečurke
Nema na Goliji ozbiljnije firme za skupljanje i preradu pečuraka. Pečuraka ima ali ne i posla sa njima. Sve što imamo u ponudi su industrijske pečurke iz ratnih bunkera oko Beograda, i to klasika: šampinjoni i vrganj, ponegde lisičarka i kraj priče.
Koju domaću firmu za preradu i konzerviranje pečurki znate? Nijednu. Koju pečurku i gde ćete preporučiti strancu?
.
7. Maline iz Arilja
Maline su nacionalni brend i njih ima. To je razvijeno, priznajem. Ima ih smrznutih u supermarketu i ponegde u cheescake-u po nekim restoranima koji čizkejk znaju da prave. No, poseban proizvod od maline, nema. Možda rakija od maline, ako je negde iskopate u Rakija baru.
.
8. Zlatarski sir
Velika planina, ali sira nigde nema. Ima ga po pijacama, ručni rad i ručni otkup. Redak po restoranima. Po supermarketima ga ne možete naći. Kvalitet strašno varira, nepouzdan izbor za preporučiti strancu.
.
9. Sjenički sudžuk
Toga ima samo u Sjenici i nigde više. I tamo ga ima malo. Beograd i ostatak Srbije čak i ne znaju da to postoji, kao što se ne zna da je najintrigantniji i najkvalitetniji kulen u Bačkom Petrovcu, čuveni slovački kulen, koga na žalost nema u ovom filmu.
.
10. Sjenički sir
Njega moram priznati da ima na svakoj pijaci, ponekom restoranu i po nekom supermarketu. I ima jedna firma koja ga godinama otkupljuje i doprema u Beograd. Može da se preporuči, pa ko od stranaca preživi njegov ukus i miris.
.
Centralna Srbija
.
11. Gledić, rakija
Ima rakije, Bogu hvala. I imamo dobre firme i brandove za rakiju koju i izvozimo; Žuta osa, Stara sokolova, Rubin, Navip, itd. Valjda zato što to toliko volimo onda smo i napravili nešto vredno.
.
.
Jugoistočna Srbija
.
12. Leskovački ajvar
Kakav leskovački ajvar, kada ste to jeli? Jedino u Srbiji postoji jedan proizvodjač i jedan brand ajvara „Bakina tajna“, a oni su sa Kopaonika, sve ostalo je kućna radinost, nestandardna, nepouzdana, i ko zna kako spremana smeša paprile i ko zna čega. Ne lažimo se, 60% ajvara koji Srbija potroši u zvaničnim kanalima prodaje je makedonski ajvar, 20% hrvatski i resto domaći. Nismo mi nikakvi organizovani proizvodjači ajvara.
To što se neki domaći ručno radjeni ajvar tetke sa sela prodaje po restoranima je čista ilegalna aktivnost koju bi inspekcije trebalo da sankcionišu, da smo mi pravna i ozbiljna država. Ali nismo, pa jedemo neki ajvar po kafanama. Na svoju odgovornost svakom strancu preporučim, ali ga prvo sam degustiram. Kao u Starom Rimu.
.
13. Lokosnica, ljuta paprika
Imamo Alevu, imamo Bag, imamo nekoliko dobrih proizvodjača crvene i ljute paprike. To nam je plus. I to uvek kupim i zapakujem strancu za poneti.
.
14. Stara planina i Pirotski tvrdi sir
Verovali vi ili ne ali do pre nekoliko godina se taj sir nije proizvodio. Od skoro su ga ponovo vratili u proizvodnju u Srednjoj mlekarskoj školi, i nadje se, ali nije standardna ponuda u meniju ugostitelja a ni supermarketa.
Volim ga, rado bih ga i preporučio, kada bi bio onaj nekadašnji stari, ovčiji sir. Sada je gradjen po pola od kravljeg mleka i ovčijeg.
.
Vojvodina
.
15. Futoški kupus
Sve je u redu, ima ga, može da se nadje, rasprostranjen je. Svi na pijaci tvrde da je njihov kupus Futoški, pa čak i za onaj crveni kineski kupus kažu da dolazi iz Futoga. Verujem ja našem seljaku, ne bi taj prevario. Živeo nam dugo futoški kupus!
. . .
Zaključak teksta
Zaključak cele moje priče je da se vidi koliko smo mi zapravo ekonomski slaba zemlja, koliko nemamo dobrih proizvodjača i suštinski nemamo šta da ponudimo svetu kada dodje kod nas. Jedan stranac, sve ovo što je video na spotu ne može da dobije u Beogradu ili bilo kom drugom gradu u Srbiji, u supermarketu ili restoranu. Može samo jedan ili par artikala, sve ostalo mu je nedostupno. Odnosno, ako hoćemo da se snadjemo, sve ćemo to da mu nabavimo iz kućne radinosti od komšija sa placa, tetki i baba sa sela, rodjaka sa planine.
Zato je ovaj spot jedna fantazija, mit koji tako rado stvaramo o sebi samima.
Razlozi za takvo stanje su mnogobrojni. Kreću od države pre svega, koja je radije ulagala u trgovinske lance, koji pak nisu promovisali male i domaće proizvodjače, stvarajući ih tako velikima, nego su naprotiv sistematski ih sputavali, favorizujući inostrane robe – famozni uvoznički lobi. Tako imamo slučaj da nam strane firme sve više dominiraju rafovima sa sirom, ribom, delikatesima, ajvarom, turšijom i džemovima, a domaćih proizvodjača ima sve manje.
Tu su naravno i naše životne navike u ishrani, sklonost industrijskim proizvodima, stranim brandovima. Tu je i naša organizovanost i zamisao šta mi od sebe i od svoje države hoćemo da napravimo. Sve u svemu, lep je spot, i sve čestitke autorima, ali ja svog stranca neću moći da nahranim soulfood-om.
P.S. Ovom spotu nedostaje jagnjetina sa Peštera i Kosova, kojeg inače kao dela Srbije ni u kom obliku nema u spotu, nema duvan čvaraka iz Šumadije, nema slovačkog kulena, nema vojvodjanske kokošije supe i štrudle, masnih salčića, nezaobilaznog južnjačkog roštilja u vidu vozića, sablje, ovala, nema divljači, nema još toga …
Uh, gde će mi duša (i telo) sa svom ovom hranom!
. . .
Ovo je predizborni spot za nas da nas ubede da imamo sta da jedemo!
Nije bas tako, gospodine Zlatko! Nisu svi stranci zeljni restorana i mnogi koje poznajem bi dosli u Srbiju upravo da kupe hranu od seljaka. Mnogi stranci se itekako nezdravo, masno i prezacinjeno hrane! Npr. dobro poznajem Spance i Italijane i garantujem da bi bili odusevljeni da probaju sve ovo sto je prikazano u spotu.
Ne bih se ni ja složio sa napisanim, jer znam koliko kolege iz inostranstva vole hranu u Srbiji i uživaju u njoj.
I mislim da ima sasvim dovoljan izbor domaćih specijaliteta i izbora za vašeg gosta.
Problem sa našom kuhinjom je samo u tome što ona ne treba da bude svakodnevna, jer je visokokalorična i razvija gojaznost, dijabetes, bolesti krvnih sudova.
I gledajući hranu iz filma tvrdim da je mogu naći u svojoj blizini.
@ Trajče
I moj prijatelj koji živi u inostranstvu je primetio da spot bolje komunicira sa domaćim ljudima nego sa strancima. No, njegovo mišljenje je da je stvar u tome da je u EU prikaz domaće radinosti mnogo čistiji, higijenskiji, barem u spotu. Na primer, sir se mesi, seče, itd u rukavicama, ne golim rukama, mleko se ne sipa u i iz starih metalnih kofa i tako redom.
Ipak mislim da nije ovo spot za unutrašnju upotrebu već je namera bila da se stvarno ono što mi cenimo i volimo ponudi stranim turistima.
@ Dakle
Diskutabilno pitanje da li je naša ili njihova hrana nezdrava. Mislim da to zavisi od čoveka i njegovih navika.
Moje iskustvo sa strancima i delegacijama koje sam gostio bila je da im se dopada naša hrana jer je masna i puna, ne mnogo prefinjena, ali obilna.
Svi su redom izbegavali kajmak jer im je mnogo masan i uvek su uzimali pola porcije roštilja jer nisu navikli na toliku količinu mesa u obroku.
Vegetarijanci su redovno ostajali gladni, jer za njih nema hrane u srpskim restoranima. Jednostavno nema, samo bareni krompir, pečurke na žaru i salata.
Slažem se da bih i ja bio srećan da jedem hranu iz spota, samo ako mogu da je lako nadjem i da je bezbedna, pravljena po standardima, uvek istog kvaliteta i atestirana, što priznaćete nije slučaj u Srbiji. Uvek ćete dobiti nešto drugo :-)
@ dr Matic
Nemam ništa protiv naše hrane, naprotiv, prvi sam žrtva njene kaloričnosti i ukusa.
I slažem se da se sve može (ne baš sve) može negde naći, ako se potrudite. Ali to što sada nadjete sutra neće biti isto tako.
Ideja teksta je bilo skrenuti pažnju čitaocima da je jedno spot a drugo stvarnost, da mi nemamo razvijenu proizvodnju, standarde, kvalitet, bezbednost i brand hrane koja je prikazana u spotu.
Grci će uvek u svojim promo spotovima prikazati fetu, maslinke, maslinovo ulje, vino i uzo, ali sve to oni imaju u vidu jakih brandova i ozbiljnih proizvodjača sa standardnim kvalitetima.
Italijani isto tako, Parma šunka, Chianti vino, Grana Padano tvrdi sir, tartufi, prave se zanatski ali su to ozbiljne male firme i znate šta kupujete.
Naj teze je nesto Srpsko pokrenuti, tj neku prastaru vrednost.. za potencijalnog novog turistu u obliku hrane.. Tvrdite da nema legalnih etno restorana, po razvijenim gradovima u Srbiji i da sluze kvarlijvu robu ? Proverite to jos malo. I za svaki slucaj otrovanja sam saznala kad je brza hrana i meso bilo u pitanju. A slozicete se, da unos takvih namirnica i dovodi do pucanja i duse i tela, nakon povracanja . Do koje mere je profitabilno nase prehrambreno trziste moze iskljucivo da sluzi kao pokazatelj za daljnji razvoj i rad na kvalitetu. Ali o ravnotezi ili manjem plusu cemo izgleda samo moci sanjati, jer se niko ne zeli boriti za te prastare vrednosti i napustaju zemlju pri demoralisanje svakog “ ne truda“ ili „sposobnosti“ za ovo. Kudite privlacnost kajmaka zbog procentaze masnoce..a jeste upoznati pecorini sirom, isto sumnjivog kvaliteta nakon svake proizvodnje, iz Italije, sadrzi zive LARVE koji se ipak umedjuvremenu nalazi na svakom jelovniku restorana, sto na pizi sto u salati, u razvijenim gradovima i zapada? Majcinsko mleko se ovde isto bez problema preradi u sir, i sluzi u odredjenim restoranima, a ja trebam da se stidim da ajvar koji jedem nije za sad (ili po vasem jos uvek) patentirani Srpski proizvoid. Odrzavanje tradicije se bodri na vise nacina, ali italijani i dan danas prodaju pecorini sir, iako u delovima same italije ilegalno (!) A meni na jelovniku na zapadu opet pristupacno. Ne kudite svoje prece i njihove ruke. Posle tame mora svetlost da izadje, zato nadajte se i vrednujte te malo da bi imali pristup i onom velikom, kaze Holandska poslovica.
@ ljupka
Nisam pisao protiv etno restorana, a ni protiv kajmaka, pogrešno ste me protumačili.
Pisanje je bilo da se postane svestan kako je naša industrija domaćih specijaliteta nikakva. Nema široke i DOSTUPNE ponude uvek istih, kvalitetnih, bezbednih, sertifikovanih, brandiranih domaćih proizvoda. Samo to.
Poštovani,gos.Šćepanoviću na 2,25 min.ovog spota se nalazi paprika i ajvar iz okoline Leskovca.Ja sam taj na snimku sa porodicom i nimalo mi se ne sviđa način na koji vi komentarišete ne samo ajvar nego i sve ove proizvode.Možda sam subjektivan,ali bolje da jedem tetkin ajvr,dedin kačkavalj,ujakov sudžuk nego da jedem prerađevine sa prerađenim svinjskim glavama iz Mađarske ili da HACCP propisuje uslove gde se prizvodi,ali ne i šta se sve stavlja u taj proizvod.Pa nismo ni mi nešto jakih stomaka,jer i nas hvataju svakave bolesi jer smo i mi deo ovog sveta.Žašto se danas ima sve više ljudi(a naročito dece) koji imaju neke alergijske infekcije:Ja mislim zato što smo se ušuškali u konformizam,odvojili se od prirode i u istu izlazimo za 1.maj i možda još par puta u toku godine.
Nije prljavština ono najgore u Srbiji,već ljudi koji sve znaju i u sve se razumeju a oni koji to i znaju nemogu od ovih bukadžija da dođu do glasa.
Kako bilo ja se spremam da sledeće godine ako Bog da ugostim prve strance na ajvar,lučene paprike,hleba u crepulju,sarme od vinovog lista,urnebes salatu i mnoge domaće prozvode bez HACCP-a i Codex Alimentarius-a.
Pozdrav iz Brestovca na 2,28 min
@ Stevica Marković
Baš mi je drago da se oglasio i učesnik ovog spota, i pored toga što me ni on ne čita baš pažljivo. I misli da imam nešto protiv njega. Naprotiv.
Da ste me pažljivo pročitali videli bi da ja ne osudjujem proizvode kao takve, zar bih imao nešto protiva ajvara, nego državu koja nije podstakla preduzetnike da postanu ozbiljniji proizvodjači ajvara. Mislim da je to baš, baš očigledno u mom tekstu.
HACCP i ostali sistemi bezbednosti hrane nisu napravljeni bezveze i sa podlom namerom, već su neka garancija potrošaču. Ako je to standard u zemlji odakle turista dolazi, valjda je dobro i poželjno da bude i u zemlji domaćina, odnosno kod nas. Mislim da bi vi prvi trebali da tražite pomoć države da se usaglasite sa očekivanjima i standardima stranog turiste.
Mislim da je to pametnije razmišljanje, nego stav „mi smo najbolji i najlepši, ništa nama ne treba, lako ćemo mi“. To naše „lako ćemo“, niko da prepozna u svetu, pa nas zato i nema u turističkim destinacijama.