Zlatko Šćepanović
* * *
.
Lep video spot za promociju Srbije i srpske hrane koje nema
.
Veliko interesovanje publike i mnogo pozitivnih osećanja je izazvao novi promo spot Turističke organizacije Srbije, video klip namenjen stranim turistima i promociji Srbije u inostranstvu. Spot je zaista lep i lepo uradjen. Medjutim, i pored toga što mi se većina stvari u njemu dopada, moraju se postaviti neka teška i intrigantna pitanja oko poruke spota.
Ovaj tekst nije o kuloarskim pričama ko je i kako uradio spot, preko kakvih veza i konkursa, ima li tu politike, niti koliko je novca potrošeno za isti, jer mislim da su svi imali dobru volju, viziju i veštinu da naprave jednu dobru stvar za Srbiju. Ovo je tekst koji se bavi drugim aspektom priče, istinitošću tvrdnji iznetih u spotu, marketing komunikacijom i zavodjenjem potrošača – stranca koji dodje u našu zemlju.
Najmanje što sam želeo je da napišem negativan tekst, jer ovoj zemlji trebaju ovakve stvari i promocije. Medjutim, ono što stoji u video spotu je donekle lažna slika Srbije, koja zapravo postoji baš upravo tamo gde je prikazana i nigde više, što je na kraju krajeva jedna velika obmana turista stranaca a i nas samih. Mada, neće stranac umreti od gladi u Srbiji, naćićemo nečim sličnim da ga nahranimo.
U čemu je ta obmana i zašto ja svog gosta, stranca, neću moći da nahranim hranom iz ovoga spota? Zašto je ovo lažna hrana za dušu stranaca – Soulfood Serbia fraud?
Odgovor je jednostavan i očit. Osim par brandova i proizvodjača rakije i vina, sva ostala, ovde navedena hrana, u vidu standardne ponude koja ispunjava HACCP standarde o bezbednosti hrane je nedostupna većini Srba i skoro svim strancima. Stoga, obećanje da na krovu zgrade u Beogradu jedete bezbednu hranu iz spota je neostvariva. Zamislite, dodjete iz razvijenog sveta, sa svilenim stomacima i navikli na stroge higijenske uslove – HACCP i famozni Codex Alimentarius, a mi vas odmah nudimo djakonijama sa prljavih polica naših pijaca, koje su pravili naši čisti seljaci automehaničari. Mi smo navikli da jedemo korenje i svašta, otporni smo, oni mahom nisu. I to je suština cele priče.
Pogledajmo prvo spot, zaslužuje vašu pažnju a posle da vidimo šta pouzdano od ponudjene hrane imamo za naći na tržištu čime ćemo ugostiti strane turiste.
.
httpv://www.youtube.com/watch?v=pJcYGSqCk18
.
A sada pratimo redom slike iz spota i komentarišimo hranu:
.
Istočna Srbija
.
1. Homoljski med
Postoji samo jedna jedina firma koja se iole ozbiljnije bavi medom u Homolju, a to je Timomed. I postoji još beogradske firme Maja promet, Biomed i skoro niko više ko se ozbiljnije i serioznije bavi medom. Sam med je kod nas sumnjivog kvaliteta, ima puna falsifikata i obogaćenih medova. Skoro niko od proizvodjača nije nikakav izvoznik. Čak je skoro jednom od tih velikih proizvodjača meda čitav kontigent koji je poslao u veliki trgovinski lanac, vraćen iz Slovenije zbog prisustva antibiotika.
Mi nemamo med koji je standardno dobar, pouzdan i ima evropski kvalitet. Niti imamo značajne firme na tom planu. Mnoštvo malih pčelara i porodica koje se bave medom, na ad hoc i neorganizova način, stavljaju stranca u Srbiji u veliku dilemu, šta i od koga kupiti, i ima li taj med pouzdan i sertifikovan kvalitet.
.
2. Rajac i Roglje, odnosno Rajačke pimnice, vino
Zanimljiv kompleks tradicionalnih vinskih podruma, ali kvalitet vina nikakav. Nema nijednog ni poznatog ni priznatog branda vina iz Rajačkih pimnica. Pokušajte u Beogradskim restoranima da nadjete vino iz tog kraja. Nema ga.
Srećom, ima iz drugih delova zemlje dobrih vinara, pa malo čudi što Aleksandrovac župski, Vršac, Palić ili Topola nisu prikazani u spotu kao značajna vinska regija. Njihova vina možete preporučiti vašem strancu.
.
3. Dunavska riba
Šalite se, riba? Nema rečne dunavske ribe u Beogradskim i drugim restoranima. Jesetru decenijama ne nalazite na meniju, smudj i som se jedva nadje u nešto malo ribljih restorana, a štuke, grgeča, deverike, babuške, bele ribe jednostavno nema. Postoji kult riblje čorbe po Vojvodini, spremljene od šarana, ali malo toga ima u glavnom gradu. A i šaran se odavno ne nalazi u Dunavu i on stiže iz ribnjaka, kao i pastrmke.
I uostalom, Srbi slabo jedu ribu, pa je zato i slabo nudimo i spremamo. Po potrošnji ribe smo valjda na zadnjem mestu u Evropi. Ništa od ribe bolje da ne preporučujete kao serbian original, oni će najčešće uzeti pastrmku, jer je sa najmanje kalorija.
Ne postoji nijedna firma u Srbiji koja se bavi organizovanim ribarenjem po Dunavu ili Savi. Jednostavno je nema.
.
Zapadna Srbija
.
4. Zlatiborski kajmak
Kajmak je veliki srpski fenomen. Koliko se mi kleli u isti, stranci kada čuju šta je, 70% mlečna mast, samo kažu „Ne hvala“. S druge strane, da se poštuju sanitarni propisi, domaći kajmak nikada ne bi mogao da udje u restoran zbog količine kontaminacije bakterijama. Zato se kajmak i ne može izvesti u svet. On spada u jednu od najrizičnijih namirnica jer je lako kvarljiv i lako stvara stomačne probleme ljudima koji nisu navikli na njega.
Nema standardizovanog kajmaka. Postoji nekoliko manjih mlekara koje su pokušale sa masnim krem sirevima „A la Kajmak“ da pakuju nešto što oni zovu kajmak, ali to nije to.
Osim po geografskom poreklu, da li znate neki brand kajmaka ili nekog priznatog proizvodjača kajmaka koga bi preporučili strancu? Ne. Nema ga.
.
5. Zlatiborska pršuta
Koliko poznatih proizvodjača pršute znate? Jednog? Zlatiborac iz Čajetine. Da, jedan jedini proizvodjač, koji je zahvaljujući prisustvu u Maxi-ju, reklami i jeftinom mesu iz uvoza postao poznat. Nemojmo se zavaravati, pršute Zlatiborca nisu naše meso i nisu nikakav poseban kvalitet.
Jednom prilikom sam vodio Nemca po našim radnjama, stručnjaka za meso da degustira ono čime se ponosimo. Samo se mrštio i govorio „Her Zlato, mnogo začina, mnogo začina u delikatesu. To rade proizvodjači da prikriju loš kvalitet“. No, sad to nije ni bitno. Osim navedenog Zlatiborca i par nekih većih stereotipnih kompanija delikatesa, kvalitetne pršute nema u ponudi.
.
6. Golija i pečurke
Nema na Goliji ozbiljnije firme za skupljanje i preradu pečuraka. Pečuraka ima ali ne i posla sa njima. Sve što imamo u ponudi su industrijske pečurke iz ratnih bunkera oko Beograda, i to klasika: šampinjoni i vrganj, ponegde lisičarka i kraj priče.
Koju domaću firmu za preradu i konzerviranje pečurki znate? Nijednu. Koju pečurku i gde ćete preporučiti strancu?
.
7. Maline iz Arilja
Maline su nacionalni brend i njih ima. To je razvijeno, priznajem. Ima ih smrznutih u supermarketu i ponegde u cheescake-u po nekim restoranima koji čizkejk znaju da prave. No, poseban proizvod od maline, nema. Možda rakija od maline, ako je negde iskopate u Rakija baru.
.
8. Zlatarski sir
Velika planina, ali sira nigde nema. Ima ga po pijacama, ručni rad i ručni otkup. Redak po restoranima. Po supermarketima ga ne možete naći. Kvalitet strašno varira, nepouzdan izbor za preporučiti strancu.
.
9. Sjenički sudžuk
Toga ima samo u Sjenici i nigde više. I tamo ga ima malo. Beograd i ostatak Srbije čak i ne znaju da to postoji, kao što se ne zna da je najintrigantniji i najkvalitetniji kulen u Bačkom Petrovcu, čuveni slovački kulen, koga na žalost nema u ovom filmu.
.
10. Sjenički sir
Njega moram priznati da ima na svakoj pijaci, ponekom restoranu i po nekom supermarketu. I ima jedna firma koja ga godinama otkupljuje i doprema u Beograd. Može da se preporuči, pa ko od stranaca preživi njegov ukus i miris.
.
Centralna Srbija
.
11. Gledić, rakija
Ima rakije, Bogu hvala. I imamo dobre firme i brandove za rakiju koju i izvozimo; Žuta osa, Stara sokolova, Rubin, Navip, itd. Valjda zato što to toliko volimo onda smo i napravili nešto vredno.
.
.
Jugoistočna Srbija
.
12. Leskovački ajvar
Kakav leskovački ajvar, kada ste to jeli? Jedino u Srbiji postoji jedan proizvodjač i jedan brand ajvara „Bakina tajna“, a oni su sa Kopaonika, sve ostalo je kućna radinost, nestandardna, nepouzdana, i ko zna kako spremana smeša paprile i ko zna čega. Ne lažimo se, 60% ajvara koji Srbija potroši u zvaničnim kanalima prodaje je makedonski ajvar, 20% hrvatski i resto domaći. Nismo mi nikakvi organizovani proizvodjači ajvara.
To što se neki domaći ručno radjeni ajvar tetke sa sela prodaje po restoranima je čista ilegalna aktivnost koju bi inspekcije trebalo da sankcionišu, da smo mi pravna i ozbiljna država. Ali nismo, pa jedemo neki ajvar po kafanama. Na svoju odgovornost svakom strancu preporučim, ali ga prvo sam degustiram. Kao u Starom Rimu.
.
13. Lokosnica, ljuta paprika
Imamo Alevu, imamo Bag, imamo nekoliko dobrih proizvodjača crvene i ljute paprike. To nam je plus. I to uvek kupim i zapakujem strancu za poneti.
.
14. Stara planina i Pirotski tvrdi sir
Verovali vi ili ne ali do pre nekoliko godina se taj sir nije proizvodio. Od skoro su ga ponovo vratili u proizvodnju u Srednjoj mlekarskoj školi, i nadje se, ali nije standardna ponuda u meniju ugostitelja a ni supermarketa.
Volim ga, rado bih ga i preporučio, kada bi bio onaj nekadašnji stari, ovčiji sir. Sada je gradjen po pola od kravljeg mleka i ovčijeg.
.
Vojvodina
.
15. Futoški kupus
Sve je u redu, ima ga, može da se nadje, rasprostranjen je. Svi na pijaci tvrde da je njihov kupus Futoški, pa čak i za onaj crveni kineski kupus kažu da dolazi iz Futoga. Verujem ja našem seljaku, ne bi taj prevario. Živeo nam dugo futoški kupus!
. . .
Zaključak teksta
Zaključak cele moje priče je da se vidi koliko smo mi zapravo ekonomski slaba zemlja, koliko nemamo dobrih proizvodjača i suštinski nemamo šta da ponudimo svetu kada dodje kod nas. Jedan stranac, sve ovo što je video na spotu ne može da dobije u Beogradu ili bilo kom drugom gradu u Srbiji, u supermarketu ili restoranu. Može samo jedan ili par artikala, sve ostalo mu je nedostupno. Odnosno, ako hoćemo da se snadjemo, sve ćemo to da mu nabavimo iz kućne radinosti od komšija sa placa, tetki i baba sa sela, rodjaka sa planine.
Zato je ovaj spot jedna fantazija, mit koji tako rado stvaramo o sebi samima.
Razlozi za takvo stanje su mnogobrojni. Kreću od države pre svega, koja je radije ulagala u trgovinske lance, koji pak nisu promovisali male i domaće proizvodjače, stvarajući ih tako velikima, nego su naprotiv sistematski ih sputavali, favorizujući inostrane robe – famozni uvoznički lobi. Tako imamo slučaj da nam strane firme sve više dominiraju rafovima sa sirom, ribom, delikatesima, ajvarom, turšijom i džemovima, a domaćih proizvodjača ima sve manje.
Tu su naravno i naše životne navike u ishrani, sklonost industrijskim proizvodima, stranim brandovima. Tu je i naša organizovanost i zamisao šta mi od sebe i od svoje države hoćemo da napravimo. Sve u svemu, lep je spot, i sve čestitke autorima, ali ja svog stranca neću moći da nahranim soulfood-om.
P.S. Ovom spotu nedostaje jagnjetina sa Peštera i Kosova, kojeg inače kao dela Srbije ni u kom obliku nema u spotu, nema duvan čvaraka iz Šumadije, nema slovačkog kulena, nema vojvodjanske kokošije supe i štrudle, masnih salčića, nezaobilaznog južnjačkog roštilja u vidu vozića, sablje, ovala, nema divljači, nema još toga …
Uh, gde će mi duša (i telo) sa svom ovom hranom!
. . .
Gospodine, vi, ponavljam se, dovodite u pitanje higijenu i kvalitet (i ponovocu i ponovo asocijaciju pri citanju: profitabilnost) nasih proizvoda. Kajmak se jede u malim kolicinama, i to najpre na hleb ili sa salatom. Vi spominjete kajmak sa rostiljem i kroz ostatak teksta kudite masnocu, zatim alternativni proizvod A la Kajmak ne zadovoljava? Uzgred, da li ste upoznati lancanim proizvodima Prinsa Carls, isto po pitanju domace Engleske ishrane? Zanimljivo je, i preporucujem informacije. Prihvatite cinjenicu da i u zapadnim supermarketima proizvodi nestaju i pojavljuju se ponovo. Recepture se menjaju, a neke se , isto tako, bogami, potpuno izbacuju iz procesa. Italijani su dobili dozvolu za pecorino sir ukoliko su te larve potpuno mrtve i nisu rizik pri konzumiranje. Mislite da industrija pored vec prvih alternativnih proizvoda nece moci da nastavi dalje, ili bas insistirate da kajmak jedete neograniceno, a za to „tradiciju“ onako sutkarate kao krparu? Budite svesni da svako ima svoj ukus, a i navike po pitanju domace hrane.. Spominjete privlacnost nase hrane kod stranaca da lezi i u obilnim porcijama. Da li je dobra reklama voditi ih na takve izlete da im posle treba hirurska intervencija? Da li je seljak koji je pravio hteo tako da se ponasa tom hranom? Da li od svakog stranca valja prihvatiti sve zdravo za gotovo uvz sopstvenih proizvoda, opet se oslanjam na pecorino sir ! Vi ste naveli i previse takvih argumenata i s pravom niko to nece prihvatiti kao svoje jer se u svacijoj kuhinji drugacije i kuva a i jede, danas! Sta god neko ne uspe dobro protumaciti sa vase strane.. mnogo me vise zabrinjava sto drugde na internetu malo ko pokazuje znanje o Srpskoj kuhinji, i ono malo informacije sto se nadje je brza hrana.. Ribu koju spominjete iz Dunava, je fina informacija za procitati, ali u spotu nije ni jedna vrsta navedena vec je kategorisana kao riba. Holandska drzavna organizacija koja se bavila medom je propala, i to sredinom devedestih. Da ima prevare oko porekla proizvoda, slozicu se absolutno i iz prvog citanj, ima, kao i drugde u svetu (da ne urgiramo uvek da budemo na mesto najgorih, setite se kine i njihovog mleka… kondiloma u snalama i sl). Mali je broj ljudi u Srbiji, pored tolikog bogatstva od prirode, koji upisu fakultet i kasnije postanu agronomi, jer ne zele da budu “ diplomirani seljaci“. Siriti ili bolje recite bodriti neciju svest (a ja kazem i ujedno savest) je vrlo delikatno, jer idealno bi trebalo da oznaci opste SARADNJU a ne samo posmatranje ili preporucivanje jednog ili drugog. Tome sluzi, kao sto konacno ste napisali, dijalog, i slazem se pri prvom citanju i zavrsetku mom doprinosu ovog clanka da vlada i te kako ima svoju ulogu, kao i svi ostali ucesnici u lancu Jedem-Da-Prezivim!
@ ljupka
Inspirišete me komentarima da otvorim priču o higijeni koju nisam hteo da potenciram. S obzirom da sam 15 godina u industriji hrane, što u distribuciji što u proizvodnji, radio u 2 najveće mlekare, obišao sijaset malih mlekara, kao i sijaset drugih malih i velikih proizvodjača, mogao bih svašta da posvedočim. Ali nije to poenta.
Mislio sam da je poenta mog pisanja jasna:
– gde u Beogradu kao glavnom gradu možete naći te proizvode iz spota, da budu uvek istog kvaliteta, da imaju atest da su bezbedno proizvedeni, da su uvek od istog proizvodjača.
Eto, ja bih svakom svom strancu kada dodje u Beograd uvek poklonio isto: Leskovački ajvar Stevice Marković, vino iz Rajačkih podruma gazda Bore, sudžuk Hasanović iz Sjenice, slovački kulen Hot iz Baškog Petrovca i kajmak Zlatibor K iz Šljivovice sa Zlatibora.
Samo tih proizvoda nema, ovde.
Ima samo tamo gde su i proizvedeni, i morao bih da posetim mnogo mesta da bih sve to skupio. O tome je reč. Nema ovde nikakve reči da je hrana loša, da se stidimo sopstvene kuhinje i slično. Priča je o poverenju.
Niko od stranaca, osim baš avanturista, neće otići na našu pijacu i kupiti ručno radjeni ajvar sa tezge zavijen u celofan i gumicu. Kupiće teglu Bakine tajne u supermarketu. To mu je sigurno.
I moje suštinsko pitanje u tekstu je zašto nema ajvara Stevice Markovića i sličnih proizvodjača u izdanju kao što je Bakina tajna ajvar?
Valjda ih nema zato što država nikad neće stimulisati nekog bez obzira na kvalitet ako i sam ne uloži sredstva iz bajki za običnog seljaka koje jadnik može dobiti samo od banaka koje će ga na kraju kamatom ugušiti. Zato država pomaže gomile onih što su na razne načine stigli do pogona za proizvodnju svega i svačega a sada po istom principu ‘završavaju’ Haccp’ i slične standarde i nastavljaju da nas truju đubretom . Ali đubretom s međunarodnim standardom !
Rasprava nije pobila moju tezu da je ovo politicki spot za unutrasnju upotrebu! A bre ljudi gde ce da smestimo turiste po tim mestima koji se pominju? U koji hotel? I gde su ti turisti? Samo Beograd i Novi Sad kad je Exit. Nema ih, a nece ni doci dok god smo nestabilna zemlja. Sve ce stranac u zemlji punoj nemira da se seta po provinciji! Osvestite se bre ljudi, mnogo gledate Dnevnik!
Ja se ne ljutim na vaše komentare i smatram ih vrlo korisnim,ali nemožemo ni vi ni ja da rešimo probleme koji su na višem nivou.Udruženje „Leskovači ajvar“ čiji član je i moje gazdinstvo postoji 3 godine i još uvek nismo „stali na noge“ da bi ti proizvodi mogli da se kupe u Srbiji.Lično mislim ako krenemo u trku za profitom da ćemo izgubiti jedno od onih ekonomskih 3K.Šta možemo od ovih 3K izgubiti neznam,ali ćemo sigurno izgubiti ime,a onda će opet „Bakina tajna“ voditi trku sama.
I ja sam svestan uvođenja standarda,ali sve to mnogo košta a prizvođači nemaju ničiju pomoć.Današnji poljoprivrednici su postali ekonomisti u malom.Da proizvede bezbedno,da ubere i na kraju da proda a da ga neko ne prevari i da obezbedi sredstva za sledeću sezonu.Za kiosk uvođenje HACCP-a košta od 600-1000 eura.Koliko onda košta za neku malu zanatsku radnju primera radi za preradu ajvara.
Prepušteni smo sami sebi pa kom opanci kom obojci.
Nego da ne dužim više,ako želite da probate moj ajvar pozivam vas da posetite Sajam“Etno-hrane“ od 26-29.11. tekuće godine,i ako ste raspoložni da popričamo uživo.Isto važi za sve posetioce ovog bloga(ako se tako kaže).
Pozdrav.
Zapazih vec da ste mnogo naveli. Uze stivo je u svemu prigodnije, posebno kad temu dotice svaki sloj drustvenog sistema, kao sto i sami ste iskusili. Po pitanju vaseg daljnjeg objasnjenja mogu reci da se sa vojsijem slazem. Na poverenju i Srpskom standardu ima mnogo sta jos poraditi. Ali tako je u svakoj zemlji. Odredjene proizvode lokalnih artisana i mi moramo da potrazujemo -ponekad-. Pa neka se poradi na ono izmedju ponekad i malo redje. Bas je nedavno rec o jabukama koje se nece vise nuditi preko standardnog trzista, vec preko interneta. Masta moze svasta, a na Vladi prvobitno je potpomognuti na tim terenima u koristu kadrova drustva i zemlje. Samo bez agronoma, tesko.
Trojce, idu strani turisti i pred same nerede na odmor u egzoticne zemlje, kao i potencijalno nasoj. Znam ih da su bili i u Tunisu i u Egiptu nedavno, navodno tad jeftinije prolaze . Al’ u nasim mislima da se izrazim tako uvek nesto ne stima. I dnevnik ne treba redovno menjati za novine ili online izvestaje. Dodje mu na isto, da se mogu sloziti sa vama.
U pojedinim zemljama na pakovanjima nase hrane pise – jedete na postvenu odgovnornost.
Mala sala, ali moram da priznam da naj je hrana vrlo masna i nezdrava, ali je i ukusna
@ Vojsije
Metro cash & carry je prvi uveo HACCP u Srbiji kao obavezu za sve dobavljače. Ubrzo su sledili svi ostali, Merkator, Delta, Rodić. Poente je jednostavna, ko od proizvodjača nema HACCP standard ne može na police hipermarketa. Država je to znala, ali nije pružila neku značajniju podršku malim proizvodjačima na tom planu, kao što i nije kroz „dijalog“ sa trgovcima obezbedila mesto u radnjama domaćim malim proizvodjačima, jer su ih trgovci ucenjivali velikim ulaznim troškovima. Od toga su profitirale uvozne firme.
@ Trajce
I dalje mislim da nije ovo politička predizborna zabava. Puno nacija ima slične promo spotove.
Kvalitetan i komforan smeštaj jeste trenutni problem, koji je sve manji jer ima sve više kapaciteta. Priznajem, 2006-e godine nisam u Jagodini imao gde da smestim konsultante iz inostranstva, osim u 2,5 zvezdice motel ali se to menja. I prvo treba da se pojave turisti, a ovaj spot je poziv, posle će preduzetnici da sagrade.
@ Stevica Marković
Obavezno dolazim na sajam da probam ajvar. Veliki sam ljubitelj ajvara, a i pisao sam na ovom blogu o Zubinu Mehti i domaćem ajvaru moje tašte
http://www.bastabalkana.com/2009/08/zubin-mehta-dirigent-radosti-i-domaci-ajvar/
Svojevremeno sam jednom velikom direktoru Coca Cole na svetskom nivou poklonio domaći taštin ajvar uz napomenu da ga jede uz omlet ili kajganu i sveže pecivo. Čovek je bio oduševljen. Sad ako nisam u dobrim odnosima sa taštom, nema više ni ajvara :-)
@ ljupka
Moram kod vašeg komentara da se prisetim jedne istinite priče. Malo ću više pisati ali je priča poučna.
Prijatelj iz Kanadske agencije za tehničku pomoć (nerazvijenim zemljama) koji je radio sa srpskim preduzetnicima, preporučio mi je jednu malu mlekaru iz unutrašnjosti, sa kojom su radili couching. Poslali su toj maloj mlekari o trošku Kanadske vlade konsultanta za mlečne proizvode, jednog iskusnog Holandjanina, da mlekari pomogne da postigne kvalitet proizvoda.
Probao sam uzorke i oduševio se. Odličan kvalitet sira, ukus, pogodjena receptura. I mlekara je sama bila čista i utegnuta. Bio sam u to vreme direktor firme koja se bavila distribucijom mlečnih proizvoda i rešio sam da patriotski pomognem mlekari da udje na tržište Beograda. Dogovorili smo sa vlasnikom sve detalje, i on nam je isporučio dve tone belog sira, sečenog i upakovanog u vakum folije, iako su me ljudi iz drugih mlekara odvraćali od toga da sir iz male mlekare ide u vakum foliju.
Sir smo poslali prvo u Merkator da se tamo prodaje. Nakon 3 dana smo iz Merkatora dobili alarmantne pozive da odmah dodjemo i uzmemo nazad sir, jer će oni a i mi dobiti kaznu od inspekcije za neispravan sir u frižiderima. Ceo kontigent sira se „naduvao“, odnosno kako se to mlekarskim žargonom kaže „radio je“. To je pokazatelj nečistoća, ne doduše opasnih po zdravlje ali bi neko imao stomačne tegobe i mogao bi da tuži Merkator.
Epilog je jasan. Sir smo povukli, vratili mlekari, i par meseci pokušavali da se opravdamo kod Merkatora za tu bruku. Takva mlekara je izgubila poverenje trgovaca i teško će ponovo ući na isto mesto, iako im je sir i dalje ukusan i dobar. Tek su ove godine uspeli da stvore sir koji se ne naduvava u vakum foliji, proverio sam kod sebe u frižideru, poslali su mi proletos uzorke :-)
@ dr med Dragan Stojicevic
Nije naša hrana nezdrava, nego mi nezdravo jedemo – količinski i strukturalno.
To ste u pravu, ali kada se setim cvaraka (masnoće i holesterol), prasetina, jagnjetina i ostale tine (lipidi, holesterol) – u suštini, kada bolje razmislim sve od naše omiljene domaće životinje, pa onda zaostaci turskih (ušećerenih) delikatesa sa našim navikama da jedenom količinski mnogo dobijamo metaboličku bombu.
Mada, moram da priznam da i ja pričam, a volim sve to da jedem (kao tip lekara koji priča protiv pušenja, a žuti su mu prsti).
Doduše. u svakoj nacionalnoj kuhinji postoji mnogo nezdravih i mnogo zdravih proizvoda i postavlja se pitanje samo prave ravnoteže i umerenosti.
Dakle, čavarak, ajvar i parče hleba, odlična kombinacija (po mom miščjenju i čulu ukusa)