Zlatko Šćepanović
* * *
.
Lep video spot za promociju Srbije i srpske hrane koje nema
.
Veliko interesovanje publike i mnogo pozitivnih osećanja je izazvao novi promo spot Turističke organizacije Srbije, video klip namenjen stranim turistima i promociji Srbije u inostranstvu. Spot je zaista lep i lepo uradjen. Medjutim, i pored toga što mi se većina stvari u njemu dopada, moraju se postaviti neka teška i intrigantna pitanja oko poruke spota.
Ovaj tekst nije o kuloarskim pričama ko je i kako uradio spot, preko kakvih veza i konkursa, ima li tu politike, niti koliko je novca potrošeno za isti, jer mislim da su svi imali dobru volju, viziju i veštinu da naprave jednu dobru stvar za Srbiju. Ovo je tekst koji se bavi drugim aspektom priče, istinitošću tvrdnji iznetih u spotu, marketing komunikacijom i zavodjenjem potrošača – stranca koji dodje u našu zemlju.
Najmanje što sam želeo je da napišem negativan tekst, jer ovoj zemlji trebaju ovakve stvari i promocije. Medjutim, ono što stoji u video spotu je donekle lažna slika Srbije, koja zapravo postoji baš upravo tamo gde je prikazana i nigde više, što je na kraju krajeva jedna velika obmana turista stranaca a i nas samih. Mada, neće stranac umreti od gladi u Srbiji, naćićemo nečim sličnim da ga nahranimo.
U čemu je ta obmana i zašto ja svog gosta, stranca, neću moći da nahranim hranom iz ovoga spota? Zašto je ovo lažna hrana za dušu stranaca – Soulfood Serbia fraud?
Odgovor je jednostavan i očit. Osim par brandova i proizvodjača rakije i vina, sva ostala, ovde navedena hrana, u vidu standardne ponude koja ispunjava HACCP standarde o bezbednosti hrane je nedostupna većini Srba i skoro svim strancima. Stoga, obećanje da na krovu zgrade u Beogradu jedete bezbednu hranu iz spota je neostvariva. Zamislite, dodjete iz razvijenog sveta, sa svilenim stomacima i navikli na stroge higijenske uslove – HACCP i famozni Codex Alimentarius, a mi vas odmah nudimo djakonijama sa prljavih polica naših pijaca, koje su pravili naši čisti seljaci automehaničari. Mi smo navikli da jedemo korenje i svašta, otporni smo, oni mahom nisu. I to je suština cele priče.
Pogledajmo prvo spot, zaslužuje vašu pažnju a posle da vidimo šta pouzdano od ponudjene hrane imamo za naći na tržištu čime ćemo ugostiti strane turiste.
.
httpv://www.youtube.com/watch?v=pJcYGSqCk18
.
A sada pratimo redom slike iz spota i komentarišimo hranu:
.
Istočna Srbija
.
1. Homoljski med
Postoji samo jedna jedina firma koja se iole ozbiljnije bavi medom u Homolju, a to je Timomed. I postoji još beogradske firme Maja promet, Biomed i skoro niko više ko se ozbiljnije i serioznije bavi medom. Sam med je kod nas sumnjivog kvaliteta, ima puna falsifikata i obogaćenih medova. Skoro niko od proizvodjača nije nikakav izvoznik. Čak je skoro jednom od tih velikih proizvodjača meda čitav kontigent koji je poslao u veliki trgovinski lanac, vraćen iz Slovenije zbog prisustva antibiotika.
Mi nemamo med koji je standardno dobar, pouzdan i ima evropski kvalitet. Niti imamo značajne firme na tom planu. Mnoštvo malih pčelara i porodica koje se bave medom, na ad hoc i neorganizova način, stavljaju stranca u Srbiji u veliku dilemu, šta i od koga kupiti, i ima li taj med pouzdan i sertifikovan kvalitet.
.
2. Rajac i Roglje, odnosno Rajačke pimnice, vino
Zanimljiv kompleks tradicionalnih vinskih podruma, ali kvalitet vina nikakav. Nema nijednog ni poznatog ni priznatog branda vina iz Rajačkih pimnica. Pokušajte u Beogradskim restoranima da nadjete vino iz tog kraja. Nema ga.
Srećom, ima iz drugih delova zemlje dobrih vinara, pa malo čudi što Aleksandrovac župski, Vršac, Palić ili Topola nisu prikazani u spotu kao značajna vinska regija. Njihova vina možete preporučiti vašem strancu.
.
3. Dunavska riba
Šalite se, riba? Nema rečne dunavske ribe u Beogradskim i drugim restoranima. Jesetru decenijama ne nalazite na meniju, smudj i som se jedva nadje u nešto malo ribljih restorana, a štuke, grgeča, deverike, babuške, bele ribe jednostavno nema. Postoji kult riblje čorbe po Vojvodini, spremljene od šarana, ali malo toga ima u glavnom gradu. A i šaran se odavno ne nalazi u Dunavu i on stiže iz ribnjaka, kao i pastrmke.
I uostalom, Srbi slabo jedu ribu, pa je zato i slabo nudimo i spremamo. Po potrošnji ribe smo valjda na zadnjem mestu u Evropi. Ništa od ribe bolje da ne preporučujete kao serbian original, oni će najčešće uzeti pastrmku, jer je sa najmanje kalorija.
Ne postoji nijedna firma u Srbiji koja se bavi organizovanim ribarenjem po Dunavu ili Savi. Jednostavno je nema.
.
Zapadna Srbija
.
4. Zlatiborski kajmak
Kajmak je veliki srpski fenomen. Koliko se mi kleli u isti, stranci kada čuju šta je, 70% mlečna mast, samo kažu „Ne hvala“. S druge strane, da se poštuju sanitarni propisi, domaći kajmak nikada ne bi mogao da udje u restoran zbog količine kontaminacije bakterijama. Zato se kajmak i ne može izvesti u svet. On spada u jednu od najrizičnijih namirnica jer je lako kvarljiv i lako stvara stomačne probleme ljudima koji nisu navikli na njega.
Nema standardizovanog kajmaka. Postoji nekoliko manjih mlekara koje su pokušale sa masnim krem sirevima „A la Kajmak“ da pakuju nešto što oni zovu kajmak, ali to nije to.
Osim po geografskom poreklu, da li znate neki brand kajmaka ili nekog priznatog proizvodjača kajmaka koga bi preporučili strancu? Ne. Nema ga.
.
5. Zlatiborska pršuta
Koliko poznatih proizvodjača pršute znate? Jednog? Zlatiborac iz Čajetine. Da, jedan jedini proizvodjač, koji je zahvaljujući prisustvu u Maxi-ju, reklami i jeftinom mesu iz uvoza postao poznat. Nemojmo se zavaravati, pršute Zlatiborca nisu naše meso i nisu nikakav poseban kvalitet.
Jednom prilikom sam vodio Nemca po našim radnjama, stručnjaka za meso da degustira ono čime se ponosimo. Samo se mrštio i govorio „Her Zlato, mnogo začina, mnogo začina u delikatesu. To rade proizvodjači da prikriju loš kvalitet“. No, sad to nije ni bitno. Osim navedenog Zlatiborca i par nekih većih stereotipnih kompanija delikatesa, kvalitetne pršute nema u ponudi.
.
6. Golija i pečurke
Nema na Goliji ozbiljnije firme za skupljanje i preradu pečuraka. Pečuraka ima ali ne i posla sa njima. Sve što imamo u ponudi su industrijske pečurke iz ratnih bunkera oko Beograda, i to klasika: šampinjoni i vrganj, ponegde lisičarka i kraj priče.
Koju domaću firmu za preradu i konzerviranje pečurki znate? Nijednu. Koju pečurku i gde ćete preporučiti strancu?
.
7. Maline iz Arilja
Maline su nacionalni brend i njih ima. To je razvijeno, priznajem. Ima ih smrznutih u supermarketu i ponegde u cheescake-u po nekim restoranima koji čizkejk znaju da prave. No, poseban proizvod od maline, nema. Možda rakija od maline, ako je negde iskopate u Rakija baru.
.
8. Zlatarski sir
Velika planina, ali sira nigde nema. Ima ga po pijacama, ručni rad i ručni otkup. Redak po restoranima. Po supermarketima ga ne možete naći. Kvalitet strašno varira, nepouzdan izbor za preporučiti strancu.
.
9. Sjenički sudžuk
Toga ima samo u Sjenici i nigde više. I tamo ga ima malo. Beograd i ostatak Srbije čak i ne znaju da to postoji, kao što se ne zna da je najintrigantniji i najkvalitetniji kulen u Bačkom Petrovcu, čuveni slovački kulen, koga na žalost nema u ovom filmu.
.
10. Sjenički sir
Njega moram priznati da ima na svakoj pijaci, ponekom restoranu i po nekom supermarketu. I ima jedna firma koja ga godinama otkupljuje i doprema u Beograd. Može da se preporuči, pa ko od stranaca preživi njegov ukus i miris.
.
Centralna Srbija
.
11. Gledić, rakija
Ima rakije, Bogu hvala. I imamo dobre firme i brandove za rakiju koju i izvozimo; Žuta osa, Stara sokolova, Rubin, Navip, itd. Valjda zato što to toliko volimo onda smo i napravili nešto vredno.
.
.
Jugoistočna Srbija
.
12. Leskovački ajvar
Kakav leskovački ajvar, kada ste to jeli? Jedino u Srbiji postoji jedan proizvodjač i jedan brand ajvara „Bakina tajna“, a oni su sa Kopaonika, sve ostalo je kućna radinost, nestandardna, nepouzdana, i ko zna kako spremana smeša paprile i ko zna čega. Ne lažimo se, 60% ajvara koji Srbija potroši u zvaničnim kanalima prodaje je makedonski ajvar, 20% hrvatski i resto domaći. Nismo mi nikakvi organizovani proizvodjači ajvara.
To što se neki domaći ručno radjeni ajvar tetke sa sela prodaje po restoranima je čista ilegalna aktivnost koju bi inspekcije trebalo da sankcionišu, da smo mi pravna i ozbiljna država. Ali nismo, pa jedemo neki ajvar po kafanama. Na svoju odgovornost svakom strancu preporučim, ali ga prvo sam degustiram. Kao u Starom Rimu.
.
13. Lokosnica, ljuta paprika
Imamo Alevu, imamo Bag, imamo nekoliko dobrih proizvodjača crvene i ljute paprike. To nam je plus. I to uvek kupim i zapakujem strancu za poneti.
.
14. Stara planina i Pirotski tvrdi sir
Verovali vi ili ne ali do pre nekoliko godina se taj sir nije proizvodio. Od skoro su ga ponovo vratili u proizvodnju u Srednjoj mlekarskoj školi, i nadje se, ali nije standardna ponuda u meniju ugostitelja a ni supermarketa.
Volim ga, rado bih ga i preporučio, kada bi bio onaj nekadašnji stari, ovčiji sir. Sada je gradjen po pola od kravljeg mleka i ovčijeg.
.
Vojvodina
.
15. Futoški kupus
Sve je u redu, ima ga, može da se nadje, rasprostranjen je. Svi na pijaci tvrde da je njihov kupus Futoški, pa čak i za onaj crveni kineski kupus kažu da dolazi iz Futoga. Verujem ja našem seljaku, ne bi taj prevario. Živeo nam dugo futoški kupus!
. . .
Zaključak teksta
Zaključak cele moje priče je da se vidi koliko smo mi zapravo ekonomski slaba zemlja, koliko nemamo dobrih proizvodjača i suštinski nemamo šta da ponudimo svetu kada dodje kod nas. Jedan stranac, sve ovo što je video na spotu ne može da dobije u Beogradu ili bilo kom drugom gradu u Srbiji, u supermarketu ili restoranu. Može samo jedan ili par artikala, sve ostalo mu je nedostupno. Odnosno, ako hoćemo da se snadjemo, sve ćemo to da mu nabavimo iz kućne radinosti od komšija sa placa, tetki i baba sa sela, rodjaka sa planine.
Zato je ovaj spot jedna fantazija, mit koji tako rado stvaramo o sebi samima.
Razlozi za takvo stanje su mnogobrojni. Kreću od države pre svega, koja je radije ulagala u trgovinske lance, koji pak nisu promovisali male i domaće proizvodjače, stvarajući ih tako velikima, nego su naprotiv sistematski ih sputavali, favorizujući inostrane robe – famozni uvoznički lobi. Tako imamo slučaj da nam strane firme sve više dominiraju rafovima sa sirom, ribom, delikatesima, ajvarom, turšijom i džemovima, a domaćih proizvodjača ima sve manje.
Tu su naravno i naše životne navike u ishrani, sklonost industrijskim proizvodima, stranim brandovima. Tu je i naša organizovanost i zamisao šta mi od sebe i od svoje države hoćemo da napravimo. Sve u svemu, lep je spot, i sve čestitke autorima, ali ja svog stranca neću moći da nahranim soulfood-om.
P.S. Ovom spotu nedostaje jagnjetina sa Peštera i Kosova, kojeg inače kao dela Srbije ni u kom obliku nema u spotu, nema duvan čvaraka iz Šumadije, nema slovačkog kulena, nema vojvodjanske kokošije supe i štrudle, masnih salčića, nezaobilaznog južnjačkog roštilja u vidu vozića, sablje, ovala, nema divljači, nema još toga …
Uh, gde će mi duša (i telo) sa svom ovom hranom!
. . .
Sve u svemu, moj komentar za spot je da je kvalitetan, mada fali nekih nezaobilaznih specijaliteta koji svako od nas može da navede.
Vojvodjani se isprovocirani spotom Soulfood organizovali da pokažu svoju kuhinju :-)
http://www.slideshare.net/ilovevojvodina/ta-se-sve-moe-pojesti-u-vojvodini-osim-futokog-kupusa-i-sarmi
Iskreno ne slazem se sa mnogo stvari koje su napisane u ovom gore tekstu.. Bicu kratka jer nema sta tu puno da se kaze..prvo zaboravi na Kosovo i dobro je da ga nema, drugo sve sto si ti naveo u tom tekstu da nema ja ti kazem da IMA jer od malih nogu ja to sve jedem.. Poenta spota nije da reklamira proizvodjace nego hranu nasih krajeva, kao i nase krajeve a ne restorane po Beogradu i hranu koja se kupuje u prodavnici..sve to sto je u spotu ima kod nas nego ti verovatno se nisi makao iz Beograda da setas malo po selima i jedes domacu hranu pa ti to daje za pravo da tako pricas. Super je sto ti znas mnogo stranaca ali ovde ima i dosta nas DRUGIH koji znamo po nekog stranca tako da to ne moras da potenciras i time automatski spustas ostale ljude ispod sebe..malo kucnog vaspitanja nije na odmet..ja cu ti licno reci da stranci jedu nas kajmak i odusevljeni su njim.. A ti lepo ako ti se ne svidja idi u Nemacku, Kanadu pa tamo jedi njihovu domacu hranu ako ti je za cilj samo da ispljujes i to malo ali vredno sto imamo mi. Mnogo si sujetan..ccc…ne valja ti to.
Sonja! Zaboravi Kosovo, bolje da ga nema? Jel ti to tata ostavio u miraz zemlju i ljude jadnice da ti odlucujes o ljudima koji tamo zive i ginu? Kakav bolid mracnog uma!
Мислим да су Ваша убеђења апсолутно погрешна:
1. Мед код нас је одличног квалитета. Немачка предузећа га купују у великим количинама јер га мешају са кинеским медом да би му поправили квалитет и испунили норме ЕУ (довољно је 10% нашег меда да добију одговарајући квалитет). То што нема више локалних фирми да се баве медом је још увек плус за нас јер је управо у индустрији највише фалификатора меда. Словеначка контрола квалитета је у функцији заштите њиховог тржишта од конкуренције, то је више пута потврђено.
2. Није тачно да нема ниједног познатог ни признатог бренда вина из Рајачких пимница јер је једну од њих купио винар из Француске који купује грожђе од локалних сељака и продаје вино (између осталих) у белгијском ресторану који је у једном избору проглашен за најбољи у Европи.
3. Дунавске рибе има у Београдским ресторанима (Код Гоце и Рената, Паша, Шаран, Река…). Ако седнете на терасу конобе испод Панчевачког моста можете да гледате како се лови риба која ће да заврши у вашем тањиру. Јесетре једино нема од изградње хидроелектране Ђердап али њу у споту ионако нико ни не помиње.
4. Има много признатих произвођача кајмака али они немају фабричку производњу коју бисте Ви желели јер онај ко има новца за фабрику неће да прави кајмак јер је то за њега бацање пара, од једног кила млечне масти у кајмаку могу да се направе десетине литара јогурта или киселог млека или других млечних производа на којима је зарада стоструко већа. Кајмак обожавају сви странци које сам упознао у Београду и није ни поента спота да га извозимо већ да га странци као туристи пробају у Србији.
5. Постоји више произвођача пршуте са Златибора, чуди ме да знате само за Златиборац. Тачно је да већина меса у њиховим производима није са Златибора али није тачно да га јефтино увозе већ га набављају од коопераната широм Србије па га суше на златиборски начин. Не верујем да Ваш Немац зна о чему говори јер управо су немачки сухомеснати производи пуни зачина, српско суво месо је карактеристично по изворном укусу меса које је само посољено (у фабричкој варијанти још и конзерванс који не мења укус).
6. Понуда печурки код нас по разноврсности јесте слаба јер ми немамо културу једења печурки али то не значи да их нема јер скоро све што се скупи заврши у Италији, Швајцарској или Немачкој. Иначе и Буковачу можете да нађете на пијацама.
8. Златарски сир има да се купи у два ланца београдских супермаркета.
9. Интригантност кулена је ствар личног укуса али кулен из Бачког Петровца сигурно није квалитетнији од кулена од мангулице.
10. Знати ли како се прави француски камембер? Ако странци могу њега да једу онда им било која храна из Србије дође као гриз за децу. Да не помињем све оне италијанске и швајцарске сиреве који се праве од непастеризованог млека. И само тако имају потребан квалитет.
11. Рубин и Навип нису добре фирме које можете да препоручите јер је недавним испитивањем утврђено да не праве шљивовицу на природан начин већ алкохолу додају екстракт воћног мириса и боју. Ракију за тровање народа су увек правила регистрована предузећа која имају технолога (знате из црних хроника која су то предузећа).
12. То што нисмо „организовани“ произвођачи ајваране значи да не правимо добар ајвар којим можемо да се похвалимо странцима. Ајвар из домаће радиности, ако је прављен с љубављу, увек је бољи од било ког индустријског па чак и од Бакине тајне.
Закључак: HCCP стандард у који се кунете не гарантује квалитет хране већ њену исправност. Најгоре ђубре од хране које често можете да нађете по продавницама скоро увек има ознаку да испуњава HCCP стандард. Храна по којој је Србија позната није храна за масовну производњу и продају од Аљаске до Новог Зеланда. То је храна у којој се ужива и спот који је направљен позива странце да дођу у Србију да уживају у тој храни. Једина му је мана што се не помиње Косово и Метохија.
Nemanja, potpisujem Vaš komentar! Ceo tekst je malo zloban ako je u vezi sa spotom. Jedino je pozitina stvar u zaključku, koji u principu nema veze sa spotom nego sa stanjem naše privrede, države i društva u celini.
@ Sonja
Mislim da niste razumeli tekst. A ni komentare. Nadam se da je drugima razumniji.
@ Boško
Jedna nepristojnost izazviva drugu. Nije lepo.
@ Nemanja
Hvala na suvislom komentaru. Odgovoriću vam.
1. Nadjite podatke o količini meda koji pravimo i koliki je to izvoz. Mi nemamo meda ni za domaće potrebe. O kvalitetu sam se već izjasnio.
2. Gde to francusko rajačko vino nalazite u Beogradu, u koliko Wine shopova i kako se zove.
3. Verovatno ste naveli sve restorane u kojima ima ribe iz Dunava, ne računajuči Grocku. Ozbiljna cifra.
4. Slučajno sam prijatelj sa jedinim čovekom koji je patentirao industrijsku proizvodnju kajmaka, mlekara Zlatibor K sa Zlatibora, prodavao sam njegov kajmak i odlično znam koliki je profit. Ali nije to poenta, nego je poenta gde je taj brandirani kajmak? Sad je počeo i Kuč iz Kragujevca da ga pravi.
5. Nemac iz jedne od najpoznatijih firmi koje se bave mesom. Ne bih da širim temu, naši suhomesnati proizvodi su mahom preterano začinjeni i zasoljeni.
6. Sve je odavno jasno sa pečurkama i Srbijom.
8. To je uspeh ako je to tako. Nisam skoro tražio taj sir.
9. Kulen zavisi od mesa, začina i majstora. Meso mangulice je poludivljač, kvalitetnije je, ali treba imati i majstora. Kulen iz Zasavice je na primer korektan, ali ne vrhunski. Dobar kulen od Mangulice sam skoro probao sa Palića iz Vinskog dvora.
10. Odlično znam kako se pravi kamember ili ementaler od nepasterizovanog mleka. Zato ih mi i ne pravimo, nemamo taj nivo čistoće i kontrole. Postoji samo jedan domaći ementaler osrednjeg kvaliteta koji se pravi za Metro, jer za ementaler i sireve od nepasterizovanog mleka morate imati izuzetno čisto mleko.
11. Imali su par dobrih rakija, ne sve naravno
12. Umesto odgovora ponavljam zaključak iz teksta. Nije stvar u tome što mi nešto imamo dobro, negde na jednom mestu, u nekom udaljenom predelu, mikrolokaciji, stvar je da to uvek imamo u istom obliku tamo gde ima najviše stranaca i gde se to očekuje.
Ne morate vi mene da ubedjujete da mi imamo kvalitetne i ukusne proizvode domaće radinosti, ja to nisam nigde negirao, ja sam samo pokušao da vam objasnim da njih nema u dovoljnoj meri i u adekvatnom izdanju za strance.
@ Sremac
Isto kao i za Nemanju.
Vidim da ste ekspert za kulen :D
a da li ste probali sremski kulen?
poštovani komentatori,
zanimljiva tema, zaista. Dijalog sadržajan, napet. Zaključak teksta objektivan, po mom vidjenju stvari. Stil pisanja članka svesno izazovan, namerno polemičan.
Kao stranac iz srbije, to jest srbin u egzilu, shvatam suštinu zaključaka g Šćepanović, tako jeste. Tako se meni čini kada dodjem u Srbiju. Oprostite mi svi drugi koji mislite drugačije, pravo je svakoga da misli drugačije.
Na Zapadu sam usvojio drugačija pravila od onih koji vladaju u matici. Daću primer. U elitnom srpskom restoranu, ne bih da ih imenujem, poslužili su me odličnom rakijom od dunje. Zadovoljan, posle ručka sam zamolio konobara da mi kaže gde mogu da kupim tu rakiju, voleo bih da je ponesem kada krenem kući. Konobar mi je poverljivo rekao da je to rakija od gazdinog rodjaka sa sela, prava domaća, i da nema da se kupi, da oni to tako prodaju samo u restoranu. Rekao sam OK, da li mogu da dobijem adresu gazdinog rodjaka da od njega kupim tu rakiju direktno. Odgovorio mi je da nije to baš tako jednostavno, ta rakija se ne prodaje zvanično, znate to su male količine, neće gazda, i tako redom. Lako sam shvatio o čemu se radi. Zahvalio sam se. I zauvek zaboravio da ikada više tražim rakiju u tom restoranu. Jer, englezi kažu: „otrov se proba samo jednom“. Rakija lako može da ima metil alkohola u sebi, i ne bih voleo da ga ja probam iz neke boce koja nije prošla testiranje i dobila potvrdu da je zdravstveno ispravna. To su me naučili na Zapadu. To se zove risk control, kontrola rizika ili risk zero, nula rizika.
Ok, moji zemljaci će reći da je to preterano, pitaće me jel sam čuo da se neko u Srbiji otrovao od loše rakije, ali ja ću isto tako da odgovorim da ne želim da dodjem u rizik da to tvrdnju isprobavam na sebi.
U Francuskoj kad god sam kupovao vino iz domaćih podruma, na etiketi boce je bila potvrda da je serija ispravna. Isto tako i sa italijanskim grapama. Možete vi reći da sam preoprezan, ali verujte mi, opreznosti nikada dosta. Pogotovo danas kada su ljudi sve više spremni da vas prevare.
Na kraju bih rekao moj opšti utisak o hrani u Srbiji, jer mi je posao takav da putujem po celoj Evropi. Hrana u Srbiji je osrednja, ona koja vredi. Nema vrhunske hrane, ni u domaćim proizvodima. Žao mi je što to moram reći ali to mi je iskustvo. Neko je pomenuo šunke, pršute. Po meni, crnogorska pršuta, Njeguška, je za klasu bolja od bilo koje srpske pršute. Od crnogorske je za klasu pak bolja dalmatinska, gde je i italijanska po kvalitetu, a na vrhu su birani komadi sa juga Francuske i iz Španije. U sirevima se ne možemo stvarno meriti sa Francuzima, Nemcima, Holandjanima, Švajcarcima, to je nemerljivo. U sosovima nalik na ajvar su Francuzi, Englezi i Belgijanci majstori, stim da oni prave sosove i paste od povrća od mnogo drugog povrća. I tako redom, ne bih da širim temu, hteo sam samo da moje iskustvo podelim.
srbija mora mnogo da radi da u svakoj geografskoj regiji ima kvalitetne i priznate proizvodjače, i da njihova roba bude dobro upakovana, atestirana, lepo dizajnirana, i dostupna na svakom koraku. Mislim da Italija na tom planu može da bude odličan primer.
@ sremac
Jesam, tri verzije. Jedna je od mangulice u Zasavici, korektan ali ne nešto prefinjen. Drugi je neki domaći iz Sremske Mitrovice, i treći je kulen koji su navodno specijalno pripemali Titu. To smo probali na ručku sa vlasnikom Big Bull-a, kod koga je radio taj majstor koji je spremao za Tita. Taj zadnji kulen je bio kvalitetan, ali meni ne baš po ukusu, jer je bio baš pun paprike.
@ Traveler
Hvala na podršci i primeri koji dopunjuje moja razmišljanja. Dodao bih samo da je meni španska pršuta (i šunka) neprevazidjena ukusom. Nemci ih kritikuju da aromatizuju proizvode, ali ukus je bio božanstven. IMao sam prilike da na najvećem Evropskom ssajmu prehrane u Kelnu probam sve to što ste naveli, i moja lista bi bila Španija, Hrvatska, Nemačka, Italija … a onda prazna mesta, pa Grčka, Crna Gora … prazno …. Srbija.