Zlatko Šćepanović
* * *
.
Lep video spot za promociju Srbije i srpske hrane koje nema
.
Veliko interesovanje publike i mnogo pozitivnih osećanja je izazvao novi promo spot Turističke organizacije Srbije, video klip namenjen stranim turistima i promociji Srbije u inostranstvu. Spot je zaista lep i lepo uradjen. Medjutim, i pored toga što mi se većina stvari u njemu dopada, moraju se postaviti neka teška i intrigantna pitanja oko poruke spota.
Ovaj tekst nije o kuloarskim pričama ko je i kako uradio spot, preko kakvih veza i konkursa, ima li tu politike, niti koliko je novca potrošeno za isti, jer mislim da su svi imali dobru volju, viziju i veštinu da naprave jednu dobru stvar za Srbiju. Ovo je tekst koji se bavi drugim aspektom priče, istinitošću tvrdnji iznetih u spotu, marketing komunikacijom i zavodjenjem potrošača – stranca koji dodje u našu zemlju.
Najmanje što sam želeo je da napišem negativan tekst, jer ovoj zemlji trebaju ovakve stvari i promocije. Medjutim, ono što stoji u video spotu je donekle lažna slika Srbije, koja zapravo postoji baš upravo tamo gde je prikazana i nigde više, što je na kraju krajeva jedna velika obmana turista stranaca a i nas samih. Mada, neće stranac umreti od gladi u Srbiji, naćićemo nečim sličnim da ga nahranimo.
U čemu je ta obmana i zašto ja svog gosta, stranca, neću moći da nahranim hranom iz ovoga spota? Zašto je ovo lažna hrana za dušu stranaca – Soulfood Serbia fraud?
Odgovor je jednostavan i očit. Osim par brandova i proizvodjača rakije i vina, sva ostala, ovde navedena hrana, u vidu standardne ponude koja ispunjava HACCP standarde o bezbednosti hrane je nedostupna većini Srba i skoro svim strancima. Stoga, obećanje da na krovu zgrade u Beogradu jedete bezbednu hranu iz spota je neostvariva. Zamislite, dodjete iz razvijenog sveta, sa svilenim stomacima i navikli na stroge higijenske uslove – HACCP i famozni Codex Alimentarius, a mi vas odmah nudimo djakonijama sa prljavih polica naših pijaca, koje su pravili naši čisti seljaci automehaničari. Mi smo navikli da jedemo korenje i svašta, otporni smo, oni mahom nisu. I to je suština cele priče.
Pogledajmo prvo spot, zaslužuje vašu pažnju a posle da vidimo šta pouzdano od ponudjene hrane imamo za naći na tržištu čime ćemo ugostiti strane turiste.
.
httpv://www.youtube.com/watch?v=pJcYGSqCk18
.
A sada pratimo redom slike iz spota i komentarišimo hranu:
.
Istočna Srbija
.
1. Homoljski med
Postoji samo jedna jedina firma koja se iole ozbiljnije bavi medom u Homolju, a to je Timomed. I postoji još beogradske firme Maja promet, Biomed i skoro niko više ko se ozbiljnije i serioznije bavi medom. Sam med je kod nas sumnjivog kvaliteta, ima puna falsifikata i obogaćenih medova. Skoro niko od proizvodjača nije nikakav izvoznik. Čak je skoro jednom od tih velikih proizvodjača meda čitav kontigent koji je poslao u veliki trgovinski lanac, vraćen iz Slovenije zbog prisustva antibiotika.
Mi nemamo med koji je standardno dobar, pouzdan i ima evropski kvalitet. Niti imamo značajne firme na tom planu. Mnoštvo malih pčelara i porodica koje se bave medom, na ad hoc i neorganizova način, stavljaju stranca u Srbiji u veliku dilemu, šta i od koga kupiti, i ima li taj med pouzdan i sertifikovan kvalitet.
.
2. Rajac i Roglje, odnosno Rajačke pimnice, vino
Zanimljiv kompleks tradicionalnih vinskih podruma, ali kvalitet vina nikakav. Nema nijednog ni poznatog ni priznatog branda vina iz Rajačkih pimnica. Pokušajte u Beogradskim restoranima da nadjete vino iz tog kraja. Nema ga.
Srećom, ima iz drugih delova zemlje dobrih vinara, pa malo čudi što Aleksandrovac župski, Vršac, Palić ili Topola nisu prikazani u spotu kao značajna vinska regija. Njihova vina možete preporučiti vašem strancu.
.
3. Dunavska riba
Šalite se, riba? Nema rečne dunavske ribe u Beogradskim i drugim restoranima. Jesetru decenijama ne nalazite na meniju, smudj i som se jedva nadje u nešto malo ribljih restorana, a štuke, grgeča, deverike, babuške, bele ribe jednostavno nema. Postoji kult riblje čorbe po Vojvodini, spremljene od šarana, ali malo toga ima u glavnom gradu. A i šaran se odavno ne nalazi u Dunavu i on stiže iz ribnjaka, kao i pastrmke.
I uostalom, Srbi slabo jedu ribu, pa je zato i slabo nudimo i spremamo. Po potrošnji ribe smo valjda na zadnjem mestu u Evropi. Ništa od ribe bolje da ne preporučujete kao serbian original, oni će najčešće uzeti pastrmku, jer je sa najmanje kalorija.
Ne postoji nijedna firma u Srbiji koja se bavi organizovanim ribarenjem po Dunavu ili Savi. Jednostavno je nema.
.
Zapadna Srbija
.
4. Zlatiborski kajmak
Kajmak je veliki srpski fenomen. Koliko se mi kleli u isti, stranci kada čuju šta je, 70% mlečna mast, samo kažu „Ne hvala“. S druge strane, da se poštuju sanitarni propisi, domaći kajmak nikada ne bi mogao da udje u restoran zbog količine kontaminacije bakterijama. Zato se kajmak i ne može izvesti u svet. On spada u jednu od najrizičnijih namirnica jer je lako kvarljiv i lako stvara stomačne probleme ljudima koji nisu navikli na njega.
Nema standardizovanog kajmaka. Postoji nekoliko manjih mlekara koje su pokušale sa masnim krem sirevima „A la Kajmak“ da pakuju nešto što oni zovu kajmak, ali to nije to.
Osim po geografskom poreklu, da li znate neki brand kajmaka ili nekog priznatog proizvodjača kajmaka koga bi preporučili strancu? Ne. Nema ga.
.
5. Zlatiborska pršuta
Koliko poznatih proizvodjača pršute znate? Jednog? Zlatiborac iz Čajetine. Da, jedan jedini proizvodjač, koji je zahvaljujući prisustvu u Maxi-ju, reklami i jeftinom mesu iz uvoza postao poznat. Nemojmo se zavaravati, pršute Zlatiborca nisu naše meso i nisu nikakav poseban kvalitet.
Jednom prilikom sam vodio Nemca po našim radnjama, stručnjaka za meso da degustira ono čime se ponosimo. Samo se mrštio i govorio „Her Zlato, mnogo začina, mnogo začina u delikatesu. To rade proizvodjači da prikriju loš kvalitet“. No, sad to nije ni bitno. Osim navedenog Zlatiborca i par nekih većih stereotipnih kompanija delikatesa, kvalitetne pršute nema u ponudi.
.
6. Golija i pečurke
Nema na Goliji ozbiljnije firme za skupljanje i preradu pečuraka. Pečuraka ima ali ne i posla sa njima. Sve što imamo u ponudi su industrijske pečurke iz ratnih bunkera oko Beograda, i to klasika: šampinjoni i vrganj, ponegde lisičarka i kraj priče.
Koju domaću firmu za preradu i konzerviranje pečurki znate? Nijednu. Koju pečurku i gde ćete preporučiti strancu?
.
7. Maline iz Arilja
Maline su nacionalni brend i njih ima. To je razvijeno, priznajem. Ima ih smrznutih u supermarketu i ponegde u cheescake-u po nekim restoranima koji čizkejk znaju da prave. No, poseban proizvod od maline, nema. Možda rakija od maline, ako je negde iskopate u Rakija baru.
.
8. Zlatarski sir
Velika planina, ali sira nigde nema. Ima ga po pijacama, ručni rad i ručni otkup. Redak po restoranima. Po supermarketima ga ne možete naći. Kvalitet strašno varira, nepouzdan izbor za preporučiti strancu.
.
9. Sjenički sudžuk
Toga ima samo u Sjenici i nigde više. I tamo ga ima malo. Beograd i ostatak Srbije čak i ne znaju da to postoji, kao što se ne zna da je najintrigantniji i najkvalitetniji kulen u Bačkom Petrovcu, čuveni slovački kulen, koga na žalost nema u ovom filmu.
.
10. Sjenički sir
Njega moram priznati da ima na svakoj pijaci, ponekom restoranu i po nekom supermarketu. I ima jedna firma koja ga godinama otkupljuje i doprema u Beograd. Može da se preporuči, pa ko od stranaca preživi njegov ukus i miris.
.
Centralna Srbija
.
11. Gledić, rakija
Ima rakije, Bogu hvala. I imamo dobre firme i brandove za rakiju koju i izvozimo; Žuta osa, Stara sokolova, Rubin, Navip, itd. Valjda zato što to toliko volimo onda smo i napravili nešto vredno.
.
.
Jugoistočna Srbija
.
12. Leskovački ajvar
Kakav leskovački ajvar, kada ste to jeli? Jedino u Srbiji postoji jedan proizvodjač i jedan brand ajvara „Bakina tajna“, a oni su sa Kopaonika, sve ostalo je kućna radinost, nestandardna, nepouzdana, i ko zna kako spremana smeša paprile i ko zna čega. Ne lažimo se, 60% ajvara koji Srbija potroši u zvaničnim kanalima prodaje je makedonski ajvar, 20% hrvatski i resto domaći. Nismo mi nikakvi organizovani proizvodjači ajvara.
To što se neki domaći ručno radjeni ajvar tetke sa sela prodaje po restoranima je čista ilegalna aktivnost koju bi inspekcije trebalo da sankcionišu, da smo mi pravna i ozbiljna država. Ali nismo, pa jedemo neki ajvar po kafanama. Na svoju odgovornost svakom strancu preporučim, ali ga prvo sam degustiram. Kao u Starom Rimu.
.
13. Lokosnica, ljuta paprika
Imamo Alevu, imamo Bag, imamo nekoliko dobrih proizvodjača crvene i ljute paprike. To nam je plus. I to uvek kupim i zapakujem strancu za poneti.
.
14. Stara planina i Pirotski tvrdi sir
Verovali vi ili ne ali do pre nekoliko godina se taj sir nije proizvodio. Od skoro su ga ponovo vratili u proizvodnju u Srednjoj mlekarskoj školi, i nadje se, ali nije standardna ponuda u meniju ugostitelja a ni supermarketa.
Volim ga, rado bih ga i preporučio, kada bi bio onaj nekadašnji stari, ovčiji sir. Sada je gradjen po pola od kravljeg mleka i ovčijeg.
.
Vojvodina
.
15. Futoški kupus
Sve je u redu, ima ga, može da se nadje, rasprostranjen je. Svi na pijaci tvrde da je njihov kupus Futoški, pa čak i za onaj crveni kineski kupus kažu da dolazi iz Futoga. Verujem ja našem seljaku, ne bi taj prevario. Živeo nam dugo futoški kupus!
. . .
Zaključak teksta
Zaključak cele moje priče je da se vidi koliko smo mi zapravo ekonomski slaba zemlja, koliko nemamo dobrih proizvodjača i suštinski nemamo šta da ponudimo svetu kada dodje kod nas. Jedan stranac, sve ovo što je video na spotu ne može da dobije u Beogradu ili bilo kom drugom gradu u Srbiji, u supermarketu ili restoranu. Može samo jedan ili par artikala, sve ostalo mu je nedostupno. Odnosno, ako hoćemo da se snadjemo, sve ćemo to da mu nabavimo iz kućne radinosti od komšija sa placa, tetki i baba sa sela, rodjaka sa planine.
Zato je ovaj spot jedna fantazija, mit koji tako rado stvaramo o sebi samima.
Razlozi za takvo stanje su mnogobrojni. Kreću od države pre svega, koja je radije ulagala u trgovinske lance, koji pak nisu promovisali male i domaće proizvodjače, stvarajući ih tako velikima, nego su naprotiv sistematski ih sputavali, favorizujući inostrane robe – famozni uvoznički lobi. Tako imamo slučaj da nam strane firme sve više dominiraju rafovima sa sirom, ribom, delikatesima, ajvarom, turšijom i džemovima, a domaćih proizvodjača ima sve manje.
Tu su naravno i naše životne navike u ishrani, sklonost industrijskim proizvodima, stranim brandovima. Tu je i naša organizovanost i zamisao šta mi od sebe i od svoje države hoćemo da napravimo. Sve u svemu, lep je spot, i sve čestitke autorima, ali ja svog stranca neću moći da nahranim soulfood-om.
P.S. Ovom spotu nedostaje jagnjetina sa Peštera i Kosova, kojeg inače kao dela Srbije ni u kom obliku nema u spotu, nema duvan čvaraka iz Šumadije, nema slovačkog kulena, nema vojvodjanske kokošije supe i štrudle, masnih salčića, nezaobilaznog južnjačkog roštilja u vidu vozića, sablje, ovala, nema divljači, nema još toga …
Uh, gde će mi duša (i telo) sa svom ovom hranom!
. . .
Nasa kuhinja zblizava narod.
Pogledajte samo koji komentari
A, rakije, piva i vina iz negotinske krajine nigde nema.
Sta bi bilo…
Prvo bih hteo da pohvalim analizu spota, baš sam ga gledao pre jedno dve nedelje i puno toga mi je bilo sumnjivog i spornog, posebno što se Vojvodine tiče. Iz ove Pokrajine, koja zauzima otprilike četvrtinu ili možda čak i trećinu (ako ne računamo Kosovo i Metohiju) državne teritorije, je prikazano samo jedno jelo a to je futoški kupus (i kao neka sarma koje sa od njega pravi)… Sve je to u redu i mogu da priznam da ga zaista dosta i ima, pošto živim u blizini Futoga – u Bačkom Petrovcu. Sviđa mi se što ste istakli slovački kulen (malopre sam ga i sam jeo iako živim u Slovačkoj, poneo sam ga, naravno, od kuće – šta je dobro, dobro je! (: ), no ne bih da glorifikujem samo taj kulen, ili klobása kako ga mi zovemo, samo zato što sam iz pomenutog Petrovca – u Vojvodina uostalom živi još mnogo nacionalnih manjina osim Slovaka i svi oni imaju svoju, ipak malo drugačiju, kuhinju. Nisam neki ekspert što se jela tiče niti znam gde se šta proizvodi, ali napr. mađarski gulaš/paprikaš mislim da svako poznaje pa je i to jelo moglo da se nađe na ovom spotu… I osim toga svi znamo koliko je Vojvodina poljoprivredno jaka (zanemarujući politiku) i koliko tu potenciala ima za proizvodnju raznih vrsta jela…
Sve u svemu nisam hteo da iniciram neku prepirku ili svađu, samo sam hteo da naglasim da je ovaj spot malo nerealan, jer kako ste i sami rekli malo koje iz ovih jela stranac može da dobije u restoranima ili supermarketima a opet s druge strane puno toga koje je pristupačno nedostaje. Daleko od toga da spot nije lep i da Srbiji ne trebaju ovakve stvari da se reklamiraju, ali ipak mislim da ne bi trebalo da se diže u nebesa ono što u stvari nije tačno.
Pozdrav iz Slovačke! (:
Možda bi trebali strance da hranimo kod „Matijevića“, on ima sve standarde i sertifikate, pa ko preživi.
Hrana je uvek zbližavala ljude.
Ovaj spot je skraćena verzija, duža mislim da će trajati 13 minuta i biće u njemu više djakonija iz Vojvodine.
Moj odnos prema spotu i prema ideji je krajnje pozitivan, i prema prikazanoj hrani, i komentator Traveler me je podsetio na etno turizam u Sloveniji. To može samo da nam bude uzor kako pametna nacija i pametni ljudi organizuju seoski turizam sa sve seoskom hranom. I sve što jedete odmah možete da kupite u adekvatnom pakovanju. To kako rade Slovenci je posebna tema, često se setim da je obradim ali mi nekako uvek izmakne.
Tim pre što su oni sjajne zanatlije u domenu proizvodnje zanatske hrane, upravo onakve kakva je prikazana na spotu.
Slazem se sa Vam, Zlatko
Једног кишног викенда, пре пар недеља, боравио сам у етно смештају на једној српској планини. Ту је било и шесторо Словенаца који су возили 1800 километара од Словеније и назад да би две вечери и један дан провели на српској планини у сеоском амбијенту уз сељачку храну. Значи, ипак имамо да понудимо нешто јер њих није није мрзело да возе толико далеко да би јели храну о којој Ви немате високо мишљење. Ово није био инцидент јер је следећег викенда (такође кишног и магловитог) словеначка фирма закупила цео етно смештај. Воле људи да седе око отвореног огњишта и пију ракију без декларације из чокањчића. Једино их нервира што више нема домаћих сокова јер је домаћин, по налогу инспекције, морао да их повуче из продаје јер баба Живка која их прави није на њих стављала декларацију са роком трајања, па сад Словенци усред недођије на српској планини око отвореног огњишта пију америчке сокове. Добро, рећи ћете Ви, бака Живка треба да региструје производњу, уложи новац у линију за производњу домаћих сокова по HCCP стандарду, запосли технолога и почне да ставља декларацију на своје сокове… Проблем је што бака Живкини сокови не би били истог укуса јер она кува на смедеревцу ручно бране купине које је само киша прала. Други, много већи проблем је што у Србији нико неће да одобри бака Живки (Марији, Драгославу…) кредит за такву инвестицију. Када би имала, на пример, сина гастарбајтера који се обогатио у иностранству и од кога би могла да тражи новац за улагање, он би јој објаснио да би њено улагање брзо пропало јер нема коме да прода свој сок осим у овом етно смештају и на још пар места, па онда не може ни да поврати улагање. Зашто не може да прошири продају? Зато што и њене комшинице Перса и Биса такође праве домаће сокове и свака мисли да је њен најбољи. Рођацима у Београду ионако нема смисла да наплаћује. У кафиће по Србији не може да уђе јер већини не може да понуди оно што нуди амерички произвођач сокова – фрижидере, сунцобране, тенду… уз обавезу да држе само њихове производе. Добро, ту су продавнице, ту свака муштерија сама бира шта ће да узме? Тренутно у Београду постоји само један супермаркет у српском власништву (једна појединачна продавница). Остали продајни ланци форсирају производе из својих земаља (па на тај начин на тржишту има више ајвара из земаља које сте поменули уместо из Србије) или купују на велико за продавнице у свим земљама лук из Кине који светли у мраку или пластичне паприке из Холандије. Последица је да српски произвођачи имају све мању могућност за пласман производа, а истовремено, сав профит од продаје се извлачи из државе. Решење за бака Живкин проблем може да буде проглашавање њеног сока за производ старог заната и да инспекција у правилним размацима узима узорке на анализу да би се потврдила њихова исправност. То је тако једноставно. Бесмислено је од ње тражити да броји живе и мртве бубашвабе и да води белу листу добављача сировина да би испунила HCCP стандард кад сировину сама бере. Уосталом, када би по Вашој жељи код нас све било као у Словенији да ли би постојао разлог да Словенци возе 1800 километара тамо и назад да би доживели исто што доживљавају у Словенији? Проблем са српским туризмом је што јавност не схвата да ми не треба да будемо као Словенија, ни као Италија, ни Грчка, већ да будемо своји. Није проблем у ономе што нудимо, већ што нам је инфраструктура (путна, смештајна…) још увек ужасно сиромашна. Спот је добар јер приказује егзотичност Србије, стари начин живота и уживања, добре људе које можеш на ‘леба да мажеш… Разумем да Вам је тешко да прихватите ово јер верујете да је шпанска пршута од свиње која сунца није видела квалитетнија од ужичке која се прави од најквалитетнијег меса које можете да наручите у ресторану – говеђег леђног мишића. У томе Вас подржава светски путник који мисли да je декларација гаранција исправности вина које купује иако нико не може да Вам гарантује исправност вина у боци. Управо због тога је и отварање сваке флаше вина као отварање поклона, само претпостављате шта добијате, а да ли ће то бити сирће или сунце знате тек кад пробате (за неупућене: то важи и за вина исте серије, истог произвођача).
@ Nemanja
Vidite Nemanja, ima nešto i u statistici. U broju. Slovenaca. Stranih turista, njihovih kod nas i naših kod njih. U minusu smo. Razloge ste neke naveli i sami, neke sam naveo i ja.
HACCP nije obavezan za zanatsku hranu ali je atest zdravstvene ispravnosti potreban, pa i za baba Živku ako hoćemo strane turiste i njihovu potrošnju.
Ne znam zašto me tendenciozno tumačite u komentarima. Meni se spot dopada, dopada mi se i hrana u spotu, nemam ja ništa protiv nje, samo konstatujem kakva je, koliko je ima, i gde.
Generalno, imam utisak da naš narod uopšte nema predstavu šta se dešava tamo preko, koliko su oni daleko od nas u domenu kvaliteta po svim parametrima. Mi mislimo da mi jedini imamo zdravu hranu, a na primer nemamo pojma šta je to organska hrana. Imamo ne više od 10-ak proizvodjača organske hrane na 9 miliona ljudi, cvrc, tu nešto ne valja.
Zatim, jedno je sama hrana, a drugo je njena priprema, i sve ono što je prati, smeštaj, higijena, toaleti, i tako redom. Ovo govorim o proseku, pojedinačni svetli primeri ništa ne znače ako je totalitet loš. Moja porodica već 10 godina redovno vikendom obilazi Srbiju, i obišli smo sve što je vredelo videti i najveći problem imamo kada decu treba da odvedemo u toalet, na primer. Drugi problem nam je kada dodjemo u restoran pa vidio musavoh konobara i mačke kako vršljaju po kuhinji, šta deci da naručimo za jelo. To što naručimo mora biti dobro pečeno, iz razumljivih razloga.
Sve u svemu, treba se stalno unaprdjivati a za to služi kritika i ukazivanje na propuste, a ne busanje u grudi „mi smo najbolji, to što mi imamo to niko nema“. Urbana legenda.
Očigledno je došlo vreme gospodine Šćepanoviću da Vam kažem(o) da ste najpametniji, najobrazovaniji, najiskusniji, nepogrešivi i da se oprostim(o) od Vašeg bloga.
Govorili ste da sam zadrt u komentarima. Možda je tako, ali Vama skidam kapu. Želim Vam puno uspeha u daljem radu.
@ Aleksandar Zlatar
?! Ne shvatam gde sam to „prosipao“ pamet. Posebno ne vama lično, osim ako niste pisali i pod nekim drugim nickname-om.
Чист кичерај! Одсуство идеје!