Konstantin Mirković

* * *

.

Ugrožen je Sveti Gral obrtanja novca velikih evropskih klubova

.

Vodeći Evropski fudbalski klubovi se suočavaju sa mogućnošću da im UEFA ograniči poslovanje, jer je većina njih u velikim dugovima, koji su nastali astronomskim sumama koje su isplaćivali svetskim fudbalskim zvezdama.

Suočeni sa mogućnošću da stvar izmakne kontroli, UEFA namerava da nametne vodećim evropskim klubovima razumno i ekonomski opravdano poslovanje, što podrazumeva da će klubovi manje plaćati igrače, a poslovati razumno, profitabilno ili na pozitivnoj nuli. U protivnom, biće isključeni iz Kupa Šampiona ili Lige Evrope, takmičenja koja su pod jurisdikcijom UEFA.

Pretnja UEFA je ozbiljna. Dugovi su još ozbiljniji. Vlasnici klubova su sve neozbiljniji. Navijači su zbunjeni. Fudbalerima je svejedno, ionako to nije njihov novac.

Kako smo došli do sadašnje situacije?

Sveti Gral zaduživanja bez pokrića su otkrili Španci. Uostalom, oni su uvek prvi tamo gde zlato sija. Decenijama unazad kreljevski klub Real grca u dugovima. Uvek je taj klub trošio više novca na dovodjenje svetskih fudbalskih mega zvezda nego što stvarno zaradjuje. I stalno su se ta dugovanja pokrivala i pravdala uspesima u Evropskim kupovima, time da je to „kraljevski“ klub, ponos Španije, te otpisivanjem dugova od strane države i slično.

U zadnjih 2 decenije taj perpetum mobile protoka novca i dugova prihvatili su i vodeći italijanski klubovi otpočinjanjem ere Berluskonija i krajem ere Anjelija, da bi tek u zadnjoj deceniji Sveti Gral dugovanja otkrili uvek praktični Englezi i njihovi klubovi, koji su potpomognuti Ruskim i Američkim tajkunima svemu dali dodatnu grandioznost i glamur. Danas, uz Real, najveći dužnici su Mančester Junajted (vode ga Amerikanci), Čelzi (vodi ga Rus) i Mančester Siti (vodi ga arapski šeik).

Ni ostali veliki evropski klubovi, do pre deceniju čedni i pošteni, nisu ostali imuni na epidemiju zaduživanja. To je logično, jer su vodeći dužnici enormnim svotama koje su izdvajali za fudbalere podigli prosečnu cenu transfera fudbalera na fudbalskom tržištu, i svi klubovi su morali da preplaćuju igrače i odlaze u minus, ako su želeli da imaju dobar tim i dobrog trenera, da imaju rezultat i privuku sponzorski pool. Tako je nastalo vrzino kolo koje su stalno okretali vodeći Evropski klubovi i prali novac.

Fudbal je danas najveći legalni posao pranja, isisavanja i sklanjanja novca. Ogromne sume se vrte i ispumpavaju iz klubova putem trgovine igračima, koji su samo posrednici u celom mehanizmu. Jer, model je jednostavan. Veliki sponzori, sami vlasnici klubova, navijači akcionari, država i ko sve još ne, ulaže novac u klub na legalan način. Zatim se taj novac koristi za kupovinu igrača takodje na legalan način. Plaćaju se legalno basnoslovne sume igraču, njegovom menadžeru i klubu odakle dolazi. Medjutim, u pozadini priče postoji nevidljiva preraspodela novca. Igrač, menadžeri i svi koji su u lancu uzimanja novca od velikih klubova, deo tog novca legalno vraćaju mahom vlasniku bogatog kluba i njegovim pomagačima, plaćajući čudne usluge, menadžerstvo, sportski konsalting i šta sve već ne, još egzotičnijim firmama i agencijama na razne tajne računa po Devičanskim, Kajmanskim i ostalim ostrvima i poreskim rajovima.

To je fantastičan alat da bogati tajkun postane još bogatiji, jer je samo deo njegovog novca uložen u fudbalski klub, deo koji on sigurno vrati kroz te „pacovske kanale“. Uz sve to on veštački nabilduje poslovanje kluba, privuče sve veće sponzore i preproda „ugojen“ klub većem tajkunu ili finansijskom igraču koji zna šta još spektakularnije da uradi sa klubom i još većim zaduživanjem. To je model koji godina funkcioniše i omogućava bogatim gazdama klubova enormnu količinu keša i neregistrovane gotovine za njihov luksuzan život. Svojevrsna kompleksna i sofisticirana fudbalska mafija.

Naravno, sami igrači o tome malo šta znaju a i nije ih briga, nisu oni to smislili. Njima je bitno da oni budu dobri u svemu tome, da odlično zaradjuju, da postanu što veće zvezde, da privuku što jače lične sponzore, da osvajaju titule i ispišu svoje ime u istoriji fudbala. U njihovo ime sve završavaju menadžeri, svojevrsni djavolovi advokati, koji sa vlasnicima klubova dogovaraju apsurdne fudbalske transfere, gde se za klinca od 17 godina starosti plaćaju desetine miliona eura.

I taj spoj menadžera i bogatih vlasnika napravio je svojevrstan lobi koji je počeo da iz temelja trese evropsku fudbalsku kuću, jer su počeli da prepumpavaju fudbalski finansijski balon zaduživanja. Dok je to imalo neke mere i dok to nije bilo mnogo uočljivo, dok se radilo o desetak klubova koji rade to što rade na veliko, a desetine njih na sitno, ali ostaju finansijski pozitivni, UEFA je zatvarala oči i nevino treptala. Medjutim, kada je pohlepa velikih klubova i njihovih gazda počela manijakalno da se širi, i da zahvata i srednje i manje klubove, zazvonilo je na uzbunu, jer je čitava fudbalska organizacija u Evropi ugrožena. Otuda pretnje iz UEFA da se klubovi smire i dovedu u red, da manje troše a više prihoduju, i iskazuju pozitivno poslovanje, da smanje izdatke za fudbalere i trenere, i dovedu sve u neku normalnu kontrolisanu kolotečinu.

Ono što UEFA brine nije ko i koliko novca pere preko transfera igrača, niti gde taj novac ide, jer sve dok se lopta vrti i zabavlja narod, novac koji se vrti oko nje ide svima u lancu, finansira se rad UEFA i hiljada njenih srećnih činovnika koji imaju najbolji posao na svetu. Komforan život službenika UEFA ili FIFA mi je priznajem ideal uspešno i mudro izabranog životnog poziva. Medjutim, to sve može nestati preko noći, jer bogati vlasnici velikih klubova, nisu baš i najveći ljubitelji fudbala. Oni više vole novac od buba mare, i radi su zarad novca da svoj klub puste niz vodu, da bankrotira, ode u stečaj, posebno kada isisaju sve što klub ima. To je opasnost, jer se stvara masa velikih klubova koji nisu više finansijski održivi, fudbalski finansijski balon, i ako on pukne, ode i UEFA.

Jer, zamislite situaciju da 15 vodećih evropskih klubova: Real, Barcelona, Mančester Junajted, Arsenal, Liverpul, Mančester Siti, Čelsi, Bajern, Ajaks, Roma, Inter, Milano, Juventus, Bordo, PSŽ, Monako, Porto, krenu da odlaze u stečaj, šta bi ostalo od fudbala, kladionica, TV prava, navijačkih rekvizita, višemilionskih donacija sponzora kao što su Ford, Sony, Fly Emirates, Samsung, Alianze, Hyundai, Mercedes, BPN, Bayer, itd. Sponzori bi se okrenuli nekom drugom, sada za novac atraktivnijem sportu i fudbal bi nestao kao najvažnija sporedna stvar na svetu za Evropljane.

Dakle, stvar je u novcu. Ne u poštenju. Ono, poštenje, uvek ustukne pred „fer plej“ ponudom novca.

. . .