SUMRAK ZAPADA I PROPAST EVROPE
Ava Justin Popović piše o budućnosti Evrope. Šta je Evropski a šta je Svetosavski čovek i koje su duhovne razlike medju njima
Srećna slava Sveti Nikola!
Svim vernicima čestitamo današnji dan, slavu Svetog Nikole, i posvećujemo vam u to ime jedan intrigantan tekst prepodobnog Justina Popovića.
.
Evropski i Svetosavski čovek
Ogroman je registar potreba koje savremeni čovek žudno izmišlja. I radi zadovoljenja svojih mnogobrojnih besmislenih potreba, ljudi su ovu zlatnu zvezdu Božiju pretvorili u klanicu. A čovekoljubivi Gospod je davno otkrio ono što je „jedino potrebno“ svakom čoveku i svemu čovečanstvu.
Šta je to? – Bogočovek Hristos i sve što On sobom donosi: Božanska istina, Božanska pravda, Božanska ljubav, Božanska dobrota, Božanska svetost, Božanska besmrtnost, Božanska večnost, i sva ostala Božanska savršenstva. Eto, to je „jedino potrebno“ čoveku i čovečanstvu, a sve ostale ljudske potrebe, upoređene sa ovom, toliko su sporedne, da su gotovo nepotrebne.
Kada se čovek svetosavski ozbiljno zamisli nad tajnom svoga života i sveta oko sebe, onda mora doći do zaključka, da je potreba nad potrebama – odreći se svih potreba, i odlučno poći za Gospodom Hristom, poći i sjediniti se s Njim, upražnjavanjem evanđelskih podviga. Ne učini li to, čovek ostaje duhovno besplodan, besmislen, bezživotan; duša mu se suši, rasipa, raspada, i on postupno izumire, dok najzad sav ne umre, sav bez ostatka. Jer su božanska usta Hristova izrekla: „Kao što loza ne može roditi sama od sebe, ako ne ostane na čokotu, tako i vi, ako u meni ne budete. Ja sam čokot, a vi loze: koji obitava u meni i ja u njemu, on će roditi mnogo roda, jer bez mene ne možete činiti ništa, Ko ne ostane u meni, izbaciće se napolje, kao loza, i osušiće se, i skupiće je, i u oganj baciti, i spaliti“ (Jov. 15, 4-6).
Samo kroz duhovno organsko jedinstvo sa Bogočovekom Hristom, čovek može produžiti život svoj u život večni i biće svoje u biće večno. Čovek bogočovečanske, svetosavske kulture nikad nije sam: kad misli, on – Hristom misli; kad dela, on – Hristom dela; kad oseća on – Hristom oseća Jednom rečju: on neprestano živi Hristom Bogom. Jer šta je čovek bez Boga? – U početku polučovek, a na kraju – nečovek. Jedino u Bogočoveku, čovek nalazi punoću i savršenstvo svoga bića, nalazi svoj original, svoju beskonačnost i beskrajnost, svoju besmrtnost i večnost, svoju apsolutnu vrednost. Gospod Isus je jedini među ljudima i među bićima proglasio dušu čovečiju za najveću dragocenost u svima svetovima, gornjim i donjim. „Kakva je korist čoveku, – pita Spasitelj koji se nikad smejao nije, – ako sav svet dobije, a duši svojoj naudi? Ili kakav će otkup dati čovek za dušu svoju?“ (Matej 16, 26).
Sva sunca i zvezde ne vrede koliko jedna duša. Istrošili čovek dušu svoju u porocima i gresima, neće je moći otkupiti, makar postao gospodar svih sunčanih sistema…
Tu je čoveku ostavljen jedan izlaz, samo jedan, i nema drugog. Evo njega: Bogočovek Hristos je jedino osiguranje duše čovečije, osiguranje na besmrtnost i večnost.
Stvarima se duša ne osigurava, već porobljava. Bogočovek oslobađa čoveka tiranije stvari. Nad Hristovim čovekom stvari nemaju vlasti, ali on ima nad njima. Svima stvarima on određuje pravu vrednost, jer ih sve ceni Hristovom ocenom. A pošto u Hristovom cenovniku duša ljudska ima nesravnjeno veću vrednost od svih bića i stvari, to svetosavski čovek svu brigu svoju, svu pažnju svoju, posvećuje duši. Jer je svetosavska kultura prvenstveno kultura duše.
Čovek je veliki jedino Bogom; – to je moto svetosavske, bogočovečanske kulture. Bez Boga, čovek nije drugo do – sedamdeset kilograma krvave ilovače. Šta su ljudi bez Boga, ako ne – grob do groba? Evropski je čovek osudio na smrt i Boga i dušu. Nije li time i sebe sama osudio na smrt, iza koje nema vaskrsenja? Svedite iskreno i nepristrasno bilans evropske filosofije, nauke, politike, kulture, civilizacije, i vi ćete videti da su one u evropskom čoveku ubile Boga i besmrtnost duše. No ako ozbiljno zagledate u tragiku ljudske istorije, vi ćete morati uvideti da bogoubistvo uvek završava samoubistvom.
Setite se Jude. On je prvo Boga ubio, pa zatim sebe uništio. To je neumitni zakon koji vlada istorijom ove planete.
Zgrada evropske kulture, zidana bez Hrista, mora se srušiti, vrlo brzo srušiti, prorokovao je vidoviti Dostojevski pre 90 godina, i setni Gogolj pre 100 godina… I na naše oči zbivaju se proroštva slovenskih proroka. Deset vekova zidana je evropska vavilonska kula, i nama je pala u deo tragična vizija: gle, sazidana je ogromna – nula!
Nastala je sveopšta pometnja: čovek čoveka ne razume, duša dušu ne razume, narod narod ne razume. Ustao je čovek na čoveka, i carstvo na carstvo, i narod na narod, pa čak i kontinent na kontinent.
Evropski čovek je došao do svoje sudbonosne vrtoglavice. Na vrh svoje vavilonske kule poveo je nadčoveka, i hteo njime da završi svoje zdanje, ali je nadčovek poludeo pod samim vrhom, i survao se s kule, a i kula za njim krha se i lomi kroz ratove i revolucije.
Homo europaecus morao je poludeti na kraju svoje kulture; Bogoubica je morao postati samoubica. Wille zur Macht pretvorilo se u Wille zur Nacht. Noć teška noć legla je na Evropu. Ruše se idoli Evrope, i nije daleko dan, kada neće ostati ni kamen na kamenu od evropske kulture, koja je gradove zidala a duše razoravala, koja je tvari obožavala a Tvorca odbacila…
Zaljubljen u Evropu, ruski mislilac Hercen je dugo živeo u njoj, ali je pri kraju svoga života, pre 90 godina pisao: „Dosta smo dugo proučavali crvotočni organizam Evrope; u svima slojevima, svuda smo videli prst smrti… Evropa se približuje strašnoj kataklizmi… Političke revolucije se ruše pod teretom svoje nemoći; one su izvršile velika dela, ali nisu svršili svoj zadatak, srušile su veru, a nisu ostvarile slobodu; raspirile su u srcima želje koje nisu bile u stanju ispuniti… Ja sam prvi koji bledim, i bojim se tamne noći što nastupa… Zbogom umirući svete, zbogom Evropo!“…
Pusto je nebo, jer nema Boga na njemu; pusta je zemlja, jer nema besmrtne duše na njoj; evropska kultura je svoje roblje pretvorila u groblje. I sama postala groblje. „Ja hoću da idem u Evropu, – izjavljuje Dostojevski, – i znam da idem na groblje“…
Pre Prvog svetskog rata propast Evrope predosećali su i pretkazivali samo setni vidioci slovenski. Posle onog Svetskog rata to uviđaju i osećaju i poneki Evropljani.
Najhrabriji i najiskreniji među njima nesumnjivo je Špengler koji je pretprošle decenije uzbunio svet svojom potresnom knjigom: Untergang des Abendlandes. U njoj on svima sredstvima, koja mu pruža evropska nauka, filosofija, politika, tehnika, umetnost, religija, pokazuje i dokazuje da Zapad pada i propada. Od Prvog svetskog rata Evropa se nalazi u ropcu. Zapadnjačka ili faustovska kultura, po Špengleru, počela je u desetom veku posle Hrista, a sada se raspada i propada, da sasvim nestane krajem dvadeset i drugog veka.
Za evropskom kulturom, rasuđuje Špengler, nastaje kultura Dostojevskoga, kultura pravoslavlja.
Kroz sve svoje kulturne izume evropski čovek naglo umire i izumire. Zaljubljenost evropskog čovečanstva u sebe – to je grobnica iz koje ono ne želi, i zato ne može, da vaskrsne; zaljubljenost u svoj razum, – to je kobna strast koja pustoši evropsko čovečanstvo.
Jedino je spasenje od toga: Hristos, – tvrdi Gogolj. Ali svet, „rasejan milionima blistavih predmeta, koji mu rasprštavaju misli na sve strane, nema snage da se neposredno sretne sa Hristom“.
Tip evropskog čoveka je bankrotirao pred osnovnim problemom života; svetosavski Bogočovek ih je rešio sve do jednoga. Evropski čovek rešio je problem života – nihilizmom; Bogočovek – večnim životom.
Za evropskog darvinovsko-faustovskog čoveka glavno je u životu – samoodržanje; za Hristovog čoveka – samopožrtvovanje. Prvi veli: žrtvuj druge sebi! a drugi: žrtvuj sebe drugima!… Evropski čovek nije rešio prokleti problem smrti; Bogočovek ga je rešio – vaskrsenjem.
Ava Justin Popović
. . .
Na vododelnici kultura (Mi izmedju Istoka i Zapada) – Sv. Ava Justin Popović
httpv://www.youtube.com/watch?v=yBhFRln3t6Y
.