Nacionalni mitovi i zemlja puna mitova

 

MITOLOGIJA I MITOMANIJA

Svaka zemlje je puna mitova. Nekada su nacionalni mitovi državni posao ali najčešće nastaju spontano, narod ih sam stvara i oblikuje

 

Mitovi spadaju u prve manifestacije ljudske mašte i nastaju zbog duboke potrebe za metaforičkom interpretacijom svih fenomena s kojima se susreću ljudi tokom svog života. Zbunjenost i slabost čoveka pred neprikosovenim silama Prirode, metafizičke spekulacije, shvatanje slabosti ljudskog bića, moralne norme i dileme, komunikacija sa sebi sličnim, izražavaju se preko priča sa simboličkim sadržajem, kao rezultat ljudske mašte. Skupovi tih legendarnih tradicija čine mitologiju, gdje se ogledaju prve spekulacije o životu i Prirodi. U isto vreme, mitovi nude jasnu sliku o karakteristikama svakog naroda, njegovom karakteru, stremljenjima i dostignućima, kao i njegovoj trajektoriji kroz istoriju.

Mit je jednostavno društveno uputstvo ljudima i opšti smer za njihove životne odluke

Sve komplikovane životne situacije ljudi teže da pojednostave i da ih lako generalizuju. Tako nastaju priče i naizgled prosta objašnjenja stvarnosti. Prenoseći priče dalje od uha do uha, priče se iskrivljuju i postaju mitovi, a naposletku i legende. Mnogi koji stvaraju priče, iste zapravo izmišljaju, oni su pripovedači jedne ideologije, ideje ili vizije, za koju se bore ili koja im se svidja.

Svaka zajednica ima svoju priču, svoje mitove i svoje legende, stvorene na istinitim ili izmišljenim dogadjajima, poluistinama ili idejama za koje se želelo da se obistine u stvarnosti. I to se stalno dešava kroz istoriju, to stvaranje mitova, svakom narodu i svakoj državi. To je večiti proces, mitomanija.

Stvar nezgodna sa mitovima je u tome što pojedinci jedne zemlje žive u saglasju sa njima, vrednuju stvari, ljude i druge zemlje u sinhronizaciji sa sopstvenim mitovima koje su stvorili, i koji su često puni predrasuda. Što jedna zemlja ima više mitova, sva je prilika da će biti sklonija dubljim predrasudama. Tema ovog teksta je jedna zemlja puna mitova i njeni mitovi.

.

Ljudi jedne herojske zemlje kao primer ostalima

Ljudi te zemlje su stalno bili žrtve. Na raskrsnici civilizacija i puteva svetskih sila, oni su stalno stradali. Samo ih je neutoljiva glad za životom, visprenost i sposobnost preživljavanja održavala na pozornici živih naroda. I stalno su pulsirali, od širenja i ekspanzije do sužavanja i pritiskanja, kako su koje svetske sile nalazile da sa tim ljudima i tim narodom treba postupati. A oni su uvek bili svoji, nikada tudji, iako su često unajmljivani da bi ratovali pod tudjim zastavama i za tudji groš, jer su bili bolji i sposobniji od svih drugih naroda.

Ljudi te zemlje su pošteni. Čestiti i sposobni. Veruju da su imali vredne i dostojanstvene pretke koji su njihovu naciju izgradili na čvrstim duhovnim principima. Takodje, veruju da svi oni žive puni vrlina i pravde, zbog čega su žrtve okolnosti i paklenog sveta koji ih progoni. Zbog njihove dobrote su stalno na udaru sveta oko njih, jer su svi ljubomorni na njihovu dobrotu, pamet i lepotu, koja im je data. Oni drže velike istine u svom posedu i imaju samo malo malih laži, tek onoliko koliko zdrav razum zahteva.

Ljudi te zemlje odlično poznaju istoriju, jer o njoj svakodnevno misle, pišu i razgovaraju. Posebno dobro vladaju sopstvenom nacionalnom istorijom koja za njih nema tajni. Odlični su poznavaoci i istorija susednih naroda, koje stalno podučavaju istorijskim istinama. Svetsku istoriju prate, i iako ne znaju sve detalje, sjajno razumeju šta se u stvari dešava i kakve su to sile i motivi koji pokreću civilizaciju. Često za sebe kažu da su narod koji kreira istoriju i koji stalno živi istorijski, što je prava istina.

Ljudi te zemlje znaju da će oni svojom dobrotom i talentom uvek biti smetnja okolnim državama i velikim imperijama, a sve zbog svoje iskrenosti i otvorenosti. Zbog toga nemaju mnogo prijatelja u podlom svetu ni u neprijateljskom okruženju komšija. A i teško im je imati prijatelje, kada je njihov narod gde god se nadje u komšiluku pod patnjama i progonom, i to neshvatljivim. Zato su oni stalno bučni i oružju vični da svom narodu u komšiluku pomognu da osvoji sopstvenu slobodu i prisajedini se matici.

Ljudi te zemlje svojom mudrošću i pameću lako uvidjaju svetske zavere i sklonosti velikih sila da ih porobe, istrebe i sklone sa lica zemlje, jer oni u svojim nedrima čuvaju oni istinsku ljudskost i poštenje koje smeta svim moćnicima. Zato ne odustaju od svog inata i borbe da sačuvaju sve što je njihovo sada, i što je njihovo nekada i negde jednom bilo. I to prenose sa kolena na koleno kroz obrazovanje svojim sinovima i unucima, podučavajući ih da se klone sveta i ljudske zlobe i bore za jedinstvo svih svojih teritorija.

Ljudi te zemlje znaju za Boga i da je Bog sa njima, mada retko ulaze u bogomolje, ali znaju da sve što rade, a puno toga rade, čine uz Božiju pomoć i da je sve što čine Bogougodno. Veruju u tu svoju Božiju misiju, mada se retko sete Božijeg suda u delima koja čine, i koja često odišu dubokim grehom. Ali imaju opravdanje, to rade iz višeg interesa, za dobrobit svoje zajednice.

Ljudi te zemlje su vanredno sposobni i spretni. Talenat u tih ljudi je vidljiv na svakom koraku, i gde god neko od njih ode u svet i u neku stranu zemlju, njihov talenat daleko odskoči od svih drugih. Da li je to splet kosmičkih, zemaljskih ili nekih drugih energija da se baš na tom tlu radjaju takva ljudska bića, sa takvim obdarenostima? Jedino se u njihovoj zajednici taj talenata manje vidi, jer su ljudi te zemlje stalno ugroženi sa strane ili od unutrašnjih neprijatelja, pa ne stižu da razvijaju i cene sopstvene talente.

Ljudi te zemlje žive na lepom i bogatom tlu, koje je Bogom dano. Ali oni nisu srećni. Nisu okončali svoju državnu i istorijsku misiju. Stalno im se nameću prepreke iz okruženja i od velikih svetskih sila, pa stalno moraju da se mobilišu i idu u istorijske bitke, koje pune njihove udžbenike istorije. Zato su oni ratnici i nemaju vremena da se bave konstruktivnim stvarima i mirnim farmerskim životom, jer je rat njihovo zvanje i njihova sudba. A i lakše je uzeti tudje, preko plota, nego gajiti svoje useve i stoku koju ti uskok otme i ukrade. Bolje ti njemu, nego on tebi, razmišlja narodna mudrost.

Ljudi te zemlje vole život ali život ne voli njih. Uvek im izmiče. Stalno su u potrazi za životom, onim svetlim i mirnim životom punim radosti, zabave i konfora, bezbrižnim i vedrim životom u večnosti. Samo da im niko ne smeta, lako bi oni do tog života došli. To se vidi po tim kratkim i intezivnim veseljima, punim snage i životnog elana, kada se radost preliva preko svega. I ta težnja da se ta radost svaki dan ponavlja, da se stalno živi u razuzdanosti, to je svakako reakcija na svesnost da je svaki dan i svaki trenutak dragocen, jer može nestati u trenutku sukoba sa svetom, koji samo što nije počeo.

Ljudi te zemlje vole kulturu, onu prirodnu i nepatvorenu, otvorenu i iskrenu, koja odmah gadja u stomak i srce, kulturu od koje noge poskakuju, srce užurbano lupa a misli samo lete. Vole tu kulturu koja budi i osnažuje, koja revitalizuje i nadahnjuje na velika dela i smelost. Samo se kroz smelost i hrabrost čovek oslobadja i prelazi granice svojih ograničenja ili teskoba. Zato oni mrze tudje kulture koje ograničavaju lične slobode, koje ukalupljuju, kulture koje skrivaju ili menjaju one istinske životne instikte i ne vole kulturu koja umanjuje životne i telesne sokove.

Ljudi te zemlje vole rat. Vole ga više nego rad. Jer u ratu je sve lako i moguće, rat je sloboda, kreativnost i herojstvo, dok je rad kuluk i muka, neizvesnost i dosada, teskoba nedostojna života jednog junačkog bića. A junaštvo se jako ceni, jer je junak prvi do Boga ili bogova u panteonu mitova tih ljudi, i te zemlje. Zato je njima rad odlazak u ratove i avanture a mrsko im je znojiti se i unižavati niskim poslovima bez velike nagrade. To je zemlja junaka. Onih junaka koji ginu za slavu ili veliku nagradu.

Ljudi te zemlje su žrtve i robovi sopstvenih mitova.

Konstantin Mirković