Fridrih Grisendorf
NEMAČKI SVEŠTENIK O SRBIMA
Fridrih Grisendorf nemački protestantski sveštenik i njegova propoved posle drugog svetskog rata o Srbima
Propoved koju je održao nemački sveštenik i protestant Fridrih Grisendorf godine 1945. u svome selu Everburgu kraj Osnabrika, neposredno pred odlazak u penziju, u selu gde se tada nalazilo na hiljade srpskih zarobljenika.
.
Ko na osvetu misli, ne može blagosloven biti
„Naša otadžbina je izgubila rat. Pobedili su Englezi, Amerikanci, Rusi. Možda su imali bolji materijal, više vojske, bolje vojskovođe. No, to je ustvari izrazito materijalna pobeda. Tu pobedu su odneli oni. Međutim, ima ovde među nama jedan narod koji je od svih pobednika izvojevao jednu mnogo lepšu, drugu pobedu. Pobedu duše, pobedu srca, pobedu poštenja, pobedu mira i Hristove ljubavi prema bližnjemu. Taj narod su Srbi.
Mi smo ih ranije samo površno poznavali. Ali smo takođe dobro znali šta smo mi činili u njihovoj otadžbini. Ubijali smo na stotine Srba, koji su branili zemlju; za jednog našeg ubijenog vojnika, koji je inače predstavljao vlast okupatora – nasilnika. Pa ne samo da smo to činili, već smo sa blagonaklonošću posmatrali kako tamo na Srbe pucaju sa svih strana: i Hrvati, i Albanci, i Italijani, i Madjari i Bugari i … Znali smo da se ovde među nama nalazi 5.000 Srba oficira koji su nekada predstavljali elitu društva u svojoj zemlji, a sada liče na žive kosture, malaksali i iznemogli od gladi. Znali smo da kod Srba živi verovanje da „ko na osvetu misli, ne može blagosloven biti„, i mi smo se zaista plašili osvete tih srpskih mučenika.
Bojali smo se da će oni posle kapitulacije naše zemlje činiti s nama ono što smo mi njima činili. Živo smo zamišljali tu dramu i već smo u mašti gledali našu decu kako plove niz kanalizaciju ili ih peku u gradskoj pekari. Zamišljali smo ubijanje naših ljudi, silovanje naših žena, rušenje i razaranje naših domova. Međutim, kako je bilo?
Kad su pokidane logorske žice i kada se 5.000 živih srpskih kostura rasulo slobodno po našoj zemlji, oni su milovali našu decu poklanjajući im bonbone, mirno razgovarali sa nama. Srbi su dakle milovali decu onih koji su njihovu Otadžbinu u crnoj zavili. Tek sada razumemo zašto je naš veliki pesnik Gete učio srpski jezik. Sada tek shvatamo zašto Bizmarkova poslednja reč na samrtnoj postelji beše – Srbija!
Ta pobjeda je veća i uzvišenija od svake materijalne pobede! Takvu pobedu čini mi se, mogli su izvojevati i zadobiti samo Srbi, odgajeni u njihovom svetskom duhu i junačkim srpskim pesmama koje je naš Gete tako mnogo voleo …
Ova pobeda će vekovima živeti u dušama Nemaca, a toj pobedi i Srbima koji su je izvojevali, želeo sam da posvetim ovu moju poslednju svešteničku propoved“.
. . .
Fridrih Grizendorf je bio dvorski sveštenik, vrlo obrazovan i širokih vidika. Svojevremeno ga je njemački car Viljem Drugi poslao Vilsonu da primi 14 tačaka njegovog programa o samoopredjeljenju naroda. Umro je 1958. godine.
Nije neophodno raspravljati i ispravljati prošlost. Mnoge stvari su se dogadjale i još će se dogadjati. Nije neophodno da drugi u nama vide svece jer to ne bi bilo dobro za nas.
Ovaj svet i jeste sagradjen da u njemu uvek postoji vrenja, nesuglasica pa i ratovanja. Teški periodi su nam jednako potrebni kao i oni mirni. Ovde smo ne da bismo se prejedali i pravili velike stomake već da učimo ljubav. A setimo se da se na muci svako od nas preispituje. Lako nam je u hladu sedeti i mudrovati ali dodje dan kada svoju mudrost treba otelotvoriti.
Velikana ima u svim narodima i nacijama. Zato bih rekao da je pomenuti sveštenik u sebi imao veliko i otvoreno srce pa je mogao prepoznati ono što pleni sve duhovno uzdignute celog ovog sveta.
Bez duhovno uzdignutih u Hrvatskoj, Bosni, Sloveniji, Srbiji, Kosovu i u svakoj drugoj zemlji i podneblju ovaj svet bi odavna prestao da postoji.
Jer, mi nismo ni Srbi, ni Hrcati, ni Albanci, ni bilo šta drugo, mi jednostavno jesmo Duše koji smo se našli u odredjenom okruženju da bismo naučili ljubav – da volimo i opraštamo. Bez toga, može nacija u kojoj jesam biti velika do oblaka ali ja ću biti u blatu. Što važi i obrnuto. Svako pojedinačno gradi sebe a sa time pomaže i drugima oko sebe.
Treba uvek imati na umu a to je da, Život počinje danas. Sva bolna iskustva koja su nam data ili koja smo drugima zadali jesu bila tu da bismo učili iz njih. To je cena našeg duhovnog razvitka. Zato je opraštanje veliki čin koji je najpotrebniji samoj osobi koja oprašta. A možemo oprostiti samo ako u nama ima ljubavi.
Dok god ističemo svoje primere a zaboravljamo pozitivne primere drugih nacija onda u nama nije prevladao osećaj ljubavi i svesti već i dalje pritiska ona negativna strana. Naša srcva se trebaju radovati pozitivnim delima svih ljudi ove planete a pozitivnih je bilo na svim stranama….
Kad god se pomene bilo koja tema koja uključuje Srbe i Hrvate, neminovno se pomene i rat iz 90-ih. Tada su usta svima puna ili oprosta ili osude. Jedni bi da budu dobri hrišćani (ali ne propuštaju da istaknu kako je upravo njihova strana bila u pravu), a jedni pokušavaju da se verbalnim putem vrate na ratište. Svedoci smo i činjenice da međunarodna zajednica pokušava da svali svu krivicu za najskoriji rat između naša dva naroda samo i isključivo na Srbe. To se ogleda i u delima i u rečima predstavnika međunarodne zajednice i njihovih produženih ruku. Siguran sam da će Hrvati ovde uskočiti s komentarima kako to zapravo nije tačno, ali dela govore glasnije od reči. Istina je da je bilo ubijanja s obe strane. Takođe je istina da je nebrojeno više srpskih izbeglica i da je posle rata Hrvatska ostala sa skoro potpuno etnički čistom teritorijom. Iz mesta iz kojih nisu uspeli da proteraju sve Srbe, danas aktivno proteruju srpski jezik, ćirilicu i bilo kakva srpska obeležja. Rekao bih da je na međunarodnom pravu da odluči da li je ono što se dogodilo i događa u Hrvatskoj genocid, ali jasno je da je tome unapred presuđeno. Kada je u pitanju drugi svetski rat, činjenice je malo teže pobiti (iako smo svedoci toga da se i u ovom slučaju broj žrtava „misteriozno“ smanjuje iz godine u godinu). Hrvati su nemce u Zagrebu dočekivali cvećem i bombonama, dok su po Beogradu padale bombe. Razlog zbog kog su Hrvati danas na pobedničkoj strani je Jugoslavija. Tito, hvala ti. Ipak, istoriju ne menjaju samo predsednici, kancelari i premijeri. Nekada suptilno, a ponekad nasilno, to čine i obični ljudi. Neki posegnu za verom i predstojećim praznicima kada pozivaju na zaborav, a neki zveckaju oružjem. Ja ne pozivam na ujedinjenje i oprost grehova, ali ne pozivam ni na rat. Pozivam na otrežnjenje. Ako je neko ubica, neka bude tako i nazvan. Ako je narod genocidan, zovimo ih genocidnim. Ako se dešava više puta u novijoj istoriji da dok mi pružamo ruku poverenja, neko iza leđa oštri nož, hajde da ne budemo glupi i ovog puta. Hajde da kolektivno kažemo da ne želimo da zaboravimo masakre, proterivanja i logore. Hajde da ne menjamo prevode stare više od pola veka. Budimo ljudi iako smo Srbi. I Hrvati. Cenim predlog za pomirenje, i kao pravi, pravoslavni hrišćanin – praštam, ali ne zaboravljam.
ПОСТОЈИ ГРЕШКА У ПРЕВОДУ!!!
НЕМАЧКИ ТЕКСТ: Wer an Rache denkt, kann nicht Selig werden.
НЕИСПРАВАН ПРЕВОД: „ко се не освети – тај се не посвети“
ТАЧАН ПРЕВОД: „ко на освету мисли, не може благословен бити“
На основу реченице која следи види се да су обе намерно са грешкама написане. Овај превод са „грешкама“ је преузет са интернета. На жалост, то раде и остале странице и дневни часописи.
Neka, hvala na sugestiji, ispravićemo je.