Tajna i Desanka Maksimović u četiri ruke

Desanka Maksimović i Velibor Mihić

* * *

U ČETIRI RUKE

Još danas smo zajedno, –
Ja bih rekao: već! –
pa ko zna kad više, –
Ne, već zauvek i san više! –
otići ćeš, daleko, –
O, o, o… kad bi bilo moguće nemoguće …
Počeće nemilo i prazno da se muti svitanje, –
Ali svitanje je majka dana …

Boleće me ljudi, hitanje kroz romorenje magle, –
Ali čistota srca vedri dušu …
i noćni razgovor ptica kojima ne znam imena. –
Ako su odletele – let nije!
Verujem te… VERUJEM TE!…

Još danas smo zajedno,
pa ko zna kad više,
otići ćeš, daleko…

A ja ti ne reko’ šta meni
biće tvoje tople priče, –
I tvoj osmeh, smeh, eh!!!…
ni tvoje utehe, blage:
kako ćemo, od drage do drage,
zvezde
provoditi večnost
u radosnom lutanju;
a plakati kad budemo hteli,
kako ćemo, u tihom ćutanju,
zagledati se u daleku,
tužnu Zemlju
gde smo se, prvi put, sreli, –
Zar nikad, više, zar ni…

   Ja ću popiti, svoju,
   i gledaću u tvoju, punu,
   šoljicu kafe,
   u „Grinetu“ i
   otići da gledam u
   daljinu
   inu…

Desanka Maksimović – Velibor Mihić

. . .

TAJNA

Sklopila sam trepavice
i zaplakala, u sebi, tamo, –
Ne, ne – ja sam plakao, ovde! …
gde niko suze ne vidi.
I poslednji, nevidljiv put, uzela sam te
na svoje srce i zagrlila
kao što se san grli.
Pružila sam ti, u sebi,
uvek sputavane ruke
i, nevidljivo za druge,
spustila ih na tvoja
ramena.