Konstantin
Najlepše partizanske rodoljubive pesme iz NOB-a
Ide Tito preko Romanije i on vodi svoje divizije uz najlepše partizanske pesme NOB-a
Hteo sam sebi da ispunim jednu želju, a to je da malo slušamo najlepše partizanske rodoljubive pesme iz Drugog Svetskog rata i NOB-a.
U mom slučaju je to veliki paradoks, ja ne volim partizane. Ispravljam se, ja ne volim komuniste i Komunističku partiju – KPJ, a volim partizane i sve one rodoljube koji su se borili protiv fašističkog okupatora u Narodno oslobodilačkoj borbi.
Protiv njih, rodoljuba i boraca u partizanskim jedinicama nemam ništa. Jer, sve je to moj narod. U partizanima je bilo mnogo neukog sveta koji nije znao šta je komunizam, i kakva je to zabluda od koje će veliko zlo poteći i dugoročne posledice. Oni, obični partizani, krajišnici iz zabitih sela i rodoljubi iz urbanih sredina su se hrabro borili protiv okupatora i verovali u jednostavne parole: „bratstvo i jedinstvo, pravda za sve, svi smo jednaki, vlast radnicima i seljacima, dole tajkuni i kapitalisti, hrana za sve, pobedimo fašiste, oslobodimo zemlju od okupatora. „
Partizani su kao vojna rodoljubiva formacija i vojska za mene sasvim u redu. Ne volim u stvari komuniste i komunističku partiju, partizanske komesare i islednike u kožnim mantilima, ideologiju koju su silom ljudima nametnuli. Ne volim diktaturu koju su sprovodili i ne volim obezboženje koje su ljudima usadili. Ne volim nacionalizaciju koju su sproveli i jednoumlje koje su komunisti na silu usadjivali ljudima posle rata. Ali to je sad pa moj problem. Lični. Opet jedan paradoks, volim da čujem ponekad partizanske pesme. Kako to?
Vrlo jednostavno, najlepše partizanske pesme su stvarno dobre pesme. Pisali su ih talentovani pisci i komponovali su ih talentovani kompozitori. I to vredi, i dan danas kada njih, komunista, više nema. Ostale su pesme i rad sam da ih ponovo čujem. I smatram da je to zdrava tolerancija, ceniti vrednost ideološkog neprijatelja.
Nek ove nedelje slušamo malo najlepše partizanske pesme, iako partizana odavno više nema, Ali ostala je pesma. I tolerancija. Moja tolerancija i tolerancija bogougodnih ljudi zdravog razuma i dobrotoljublja. Komunisti to nisu imali i zato su nestali sa istorijske scene. Hvala Bogu.
.
Ide Tito preko Romanije
—
Oj Kozaro
http://www.youtube.com/watch?v=aBWp2kT-Z7Y
—
Hej brigade
—
Kraj Sutjeske hladne vode
—
Padaj silo i nepravdo
—
Po šumama i gorama
—
Na Kordunu grob do groba
—
Sa Ovčara i Kablara
—
Vstala Primorska
—
Budi se istok i zapad
.
Zanimljiva tema… Inace, potpisujem onaj deo o tome da treba „ceniti vrednost ideološkog neprijatelja“.
A sto se tice muzickih vrednosti, slozio bih se da su neke od „partizanskih“ kompozicija vrhunski uzleti soc-realisticke umetnosti, i da je prava steta sto je ceo umetniski stil – bar privremeno – stradao zajedno sa politickom doktrinom; doduse za par od gore nabrojanih mislim da su prilicno katastroficne u muzickom smislu, druge su prosecne, ali ima ih i odlicnih; zaista.
Ja bih „top-listi“ dodao jos dve kompozicije koje sam sa odusevljenjem svojevremeno, kao clan hora, pevao – „o prilikama“, i smatram ih prvoklasnim kompozijama; ne samo na muzickom nivou.
Ivan Matetic Ronjgov: Pjesma Slobodi
http://www.youtube.com/watch?v=1eCkaYpUYUY&feature=related
Ubald Vrabec: Bilecanka
http://www.youtube.com/watch?v=2D0J4nB1atg
(neobicna verzija; nisam pronasao dovoljno dobru autenticnu)
Caslav Mancic (nesudjeni muzikolog; sudjeni trener)
Lepo je pročitati konstruktivan stav i doprinos temi, kao što je to ponudio gospodin Mancic. Još ako je od strane osobe koja ima izgradjeno muzičko obrazovanje. Hvala vam iskreno na doprinosu temi.
Priznajem otvoreno, moja muzička kultura pati od nekih nedostataka i neobrazovanja pa nisam u stanju da procenim muzički nivo i kvalitet kompozicija u onom, večitom, muzičkom smislu. Priznajem to kao sopstvenu slabost i ne stidim se toga. Rado prihvatam ispravke i konstruktivne kritike.
Neka mi se računa dobra volja kao olakšavajuća okolnost :-)
U interesu neutralisanja sudijskog oreola koji ne bih rado nosio, fokusiracu se na ulogu analiticara; to mi nekako vise lezi, a perika bi dodatno ugrozila i ovo malo kose sto mi je ostalo… :o)
Elem, mozda bismo mogli da kazemo da je sustina socrealizma kao umetnickog pokreta upravo u naglasenoj pragmatici, odnosno umetnicima socrealizma je obicno „cilj da postignu cilj“, a cilj je – cesto – upravo u tome da se njihovo delo koristi; sto sire – to bolje.
U tom smislu, sve gore navedene partizanske pesme jesu dobre, i ocito je da su uprkos svemu – prezivele, pa cak – eto – i dalje, kod slusalaca (a jos vise kod izvodjaca) bude intenzivne emocije.
Ali nije samo muzicki kvalitet i kompleksnost sadrzine, forme ili izraza ono sto kod uzivaolaca jedne pesme budi emocije i polet; naprotiv.
Cesto je sustina budjenja euforije upravo u pojednostavljenju, podilazenju i univerzalnosti date umetnicke forme, otuda i potreba autora nekih od ovih pesama, onih muzicki slabijih, da svoje delo baziraju na svedenim melodijskim obrascima koji se krecu u opsezima poetike narodnog stvaralastva, ali onoj njegovoj verziji usmerenoj ka masovnom, javnom, izdaleka vidljivom umetnickom izrazavanju, radije nego onom intimnom, suptilnom – rezervisanom za uski krug sopstvene porodice.
Na kraju krajeva, slozeni muzicki izraz obicno skrece, bar pomalo, paznju slusaoca sa teksta, a to mnogima od autora partizanske poetike jednostavno nije odgovaralo, odnosno – bilo bi prilicno kontraproduktivno…
Tako da, sve u svemu, gore nabrojane pesme su uglavnom maestralno sluzile svojoj svrsi, ali je kod nekih od njih talenat – ili pak inspiracija – autora bio dovoljno izrazen da rezultira i naglasenom muzickom, a ne samo dramskom i ideoloskom ekspresivnoscu.
Caslav Mancic (radije kriticar, no sudija)
P.S. Hajd’ kad vec pisem ponovo, da onda dodam link i na jos jednu vrhunsku, mozda ne bash partizansku, ali – recimo – komunisticku kompoziciju:
***: Konjuh planinom
http://www.youtube.com/watch?v=TG3r6itO6aU
Iza svakog vremena ostaje najduže u sećanju ono što je dobro i što smo i sami pozitivno doživeli.
Elegantno ste pokrenuli više teških pitanja nostalgičnim podsećanjem na lake note revolucionarnih pesama.
Rođen sam u godini obračuna Tita sa Informbiroom i rastao uz ove pesme koje su pevane na sletovima, pri obeležavanju jubileja, na radnim akcijama …
U cilju efikasne propagande komunizma kao poretka budućnosti, one su morale da poseduju izvesne umetničke vrednosti, da se lako pamte i da u mladim ljudima jačaju duh i bude nadu u bolje sutra. Iza ovog romantičnog paravana odigravala se bespoštedna borba za vlast i dominaciju u kojoj su srpske komuniste predvodili, izlapeli karijeristi i ljigavi politikanti verni vođi do prve prilike.
I pored svega toga, nisam sklon da se bezrezervno obrušavam na socijalizam. Ako uporedimo sadašnje stanje u Srbiji, sa vremenom od 1955 do 1985, ne znam da li bi mogli da pronađemo značajniji parametar po kome je stanje danas bolje. Današnji režim nema čak ni pesme koje bi nas pokrenule iz beznađa i apatije.
> Današnji režim nema čak ni pesme
> koje bi nas pokrenule iz beznađa i
> apatije.
Gde je ovde smesko koji tapse?… :)
Inace, kad se vec doticemo srpskih komunista, naglasio bih da se ekipa predvodjena Markom Nikezicem, Latinkom Perovic, Borom Pavlovicem nikako ne uklapa u vas generalni opis, ali su – verovatno – upravo i tako zavrsili kako su zavrsili…
Caslav Mancic
Moze li se ovde ispraviti ili bar obrisati sopstveni post?…
U prethodnom postu sam propustio rec ‘zato’, pa poslednja recenica zvuci prilicno besmisleno…
Dakle, […[ ali su – verovatno – upravo i ZATO tako zavrsili kako su zavrsili…
Caslav Mancic
Drago mi je da se razvila tema na sadržaj koji mi je u životnu zadnjih dve decenije potpuno sporedan, ali čiji koreni nose trenutno stanje stvari u Srbiji.
Mary San je u pravu, kai i činjenica da se nama mogu dopadati stvari čije se pozadine gnušamo. Ali jednostavno, neko mnogo talentovan, iako je na strani zla, napravi nešto kreativno i dobro, iako mu je poruka loša.
Prvo odgovor Caslavu, komentar se može menjati ali to radi Redakcija, meni kao autoru to nije tehnički omogućeno. Oni su Master and Commander. Hvala još jednom na „Konjuh planini“ odlična je pesma, skroz sam je propustio primetiti.
Gospodin Božidar je pokrenuo par zanimljivih tema, od kojih ona kako smo živeli nekada zahteva posebno pisanje i prostor. Mnogo mi je zanimljivija teza koju ste nam ponudili da „Današnji režim nema čak ni pesme koje bi nas pokrenule iz beznađa i apatije.“
Mislim da imaju. Te pesme nisu više ideološke, jer mi nemamo više elitu koja je ideološki orijentisani, već elitu trgovaca i fariseja. Njihova muzika i pesme ne postoje kao njihovo kreativno čedo, ali je njihova muzika postala dominantna od 1990-e pojavom TV Palme i turbo folka, koju je kasnije usavršio TV Pink.
To je agresivna, primitivna, amoralna, takmičarska muzika, koja je imala za cilj da podrži „ratne napore 200 na sat“ i zabavi raspamećen narod ubitačnom pričom o glamouru i svojevrsnom ratnom propagandom. Dizanje adrenalina i raspirivanje primitivizma i seksualnosti je bila osnovna funkcija te muzike, a sve u cilju očuvanja vlasti.
Pošto vlast nije bila ideološka već lihvarska (Preporod Srbije, Dafina, Jezda, hiperinflacija), njima je bilo svejedno koja će muzika biti u etru samo ako im ostvaruje ciljeve. Današnja elita je samo nastavak ekipe 90-ih, ideološki takodje prazna, pa i ne dobacuju do svojih ganglija značaj muzike, kao što su to radili stari komunisti.
Otvorili ste jednu baš zanimljivu temu, koju bi verovatno gospodin Časlav bolje obradio od mene sa muzičke tačke, meni je bliskiji političko sociološki pristup.
Nemam nista protiv politicko-socioloskog pristupa; dapache! :)
Dakle, teza da je „današnja elita samo nastavak ekipe 90-ih, ideološki takodje prazna“ je vrlo zanimljiva… Ne bih se sasvim slozio da je Slobina ekipa bila ideoloski prazna, ali se slazem da ova sada definitivno svoje ideologije nema.
Doduse, ideologija je na trzistu na pretek… Dinkic je nakon godina tipicne urbane, „krugodvojacke“ koncepcije poceo da se krije iza slika poljoprivrednika sa sajkacama; Zarko Korac, kao tipicni i najzreliji socijal-demokrata, se ni na trenutak ne pusta Cedinoga liberalnog skuta; Demokratska stranka, kao clan Socijalisticke internacionale, propoveda Kostunicinu pricu, i u dilu je sa nacional-socijalistima, uz spremnost da napravi kombinaciju i sa rusofilnim kvazi-patriotama…
Dakle, ideologija ima, ali niko ne deluje u skladu sa njima, sto je vrlo opasno po nas glasace i dovodi nas u situaciju u kojoj je zapravo svejedno ko pobedi; mi smo u svakom slucaju izgubili…
Sve u svemu, nisu aktuelne ekipe na vlasti i u opoziciji bez ideologije; pre bih rekao da su ideoloski kameleoni i kakofonisti – no u rezultatu svakako ima slicnosti. :(
Caslav Mancic (umereni levicar blago etatistickoga usmerenja)
SPS i JUL nisu imale nikakvu ideologiju u pravom smislu reči. Niti su bili socijalisti, niti su bili nacionallisti, a jako su daleko bili od nacional socijalista. Oni su tipično lihvarsko farisejska družina koja je „ošišala narod“ i prigrabila nacionalna bogatstva na zaludjivanju naroda nacionalnim solobodjenjem pod plaštom nastavka tradicije Saveza Socijalističkog Naroda i KPJ (Jul).
Niti su bili iskreni komunisti a niti iskreni nacionalisti. Rekao bih mnogo oštrih reči na njihov račun ali je vreme posta pa ću se suzdržati.
Njihovi naslednici takodje nemaju nikakvu ideologiju, socijalistička internacionala je samo pamfletsko pokriće za negovanje najprimitivnijeg populizma, vaspostavljenim sa jogurt revolucijom, unapredjenjim SPO i Radikalima. Pradosk današnje levice je da Dačić koji je tukao studente 96-97-e danas sa tim istim studentima Djilas i Jovanović deli vlast.
To je prokletstvo levog mišljenja, ono nije utemeljeno u moralnosti i principijelnom duhu hrišćanske civilizacije, već na trgovini i farisejstvu zbog novca i vlasti, a sve ono što se ljudim čini da im „leva misao“ donosi postoji odavno, ali nema takvu medijsku podršku koju su levičari izgradili. Opet, mnogo duga tema, koja dodiruje mnoge bolne tačke.