Politička scena Srbije

 

Politička scena Srbije – Ko je Ko u srpskoj poitici

Glavni politički akteri, stranke i lideri u maloj Srbiji velikih vizionara. Politička scena Srbije. Njegova duhovna politička deca i unuci

Izvinjavam se svim vernicima, onim pravim religioznim ljudima i vernicima svih partija pobrojanih u ovom tekstu u vreme Uskršnjeg posta jer moje reči nisu primerene vremenu posta i praštanja. Ali zakasnio sam sa objavljivanjem ovog teksta šta je politička scena Srbije, pa ga puštam u lošem trenutku. Jedino što se nadam da ćete mi svi oprostiti jer loš trenutak ove zemlje traje još od 1989 godine i Jogurt revolucije, pa je bez suštinskog prekida taj loš trenutak nastavljen i takozvanim Demokratskim promenama 2000-e godine. Računali mi od 1989-e godine, evo već 23 godine imamo na vlasti nemoralnu, primitivnu i pohlepnu političku elitu koja je svima nama upropastila pola života, bez perspektive da će ga poboljšati. Oni su svi deca jedne iste ideje, sitnopalanačke pohlepe, uske vizije, ogromne sujete i velike gluposti, bez želje i misli da stvore i ostave svojim potomcima bolji život.

Neka me neko ubedi da grešim, pa da javno spalim ovaj tekst.

.

Da bih napisao pregled šta je politička scena Srbije, pred osvit izbora, morao sam dobro da popijem. Naime, iako sam „politikolog“, prevremeno sam se penzionisao zbog svega onoga što se dogadja na političkoj sceni Srbije, koju bih najkraće definisao kao vašarište polovnih stvari, ideja i ljudi. Kako nisam sklon vašarištima i cirkusima, pa zvali se oni i Serboland, još i političkim zabavištima za polusvet diletanata koji se uz to bavi i mojim životom, morao sam da emigriram daleko od političkog crnog stripa koji se zove Srbija.

Ipak, ne možeš pobeći od svoje sudbine. Sreo sam se sa poznanikom negde posle Nove Godine, simpatizerom i klasičnim navijačem jedne od političkih opcija na vlasti, koji me je zamolio da za lokalni stranački časopis nešto napišem o tome ko je ko u Srbiji, al pošteno, jer zna da sam upoznao svojevremeno sve glavne aktere srpske moderne političke i javne parade ponosa. Rekoh mu da ne mogu da pišem pošteno, jer ko je uopšte pošten u ovoj državi od 2000-e godine, za to mi treba nerava i živaca, jedino da sam u pijanom stanju pa da nešto naškrabam na salveti, kao onomad pokojnici Milošević i Tudjman, čija moralna i političko konceptualna deca i dan danas vladaju ovim jadnim prostorima.

Na to, on pozva konobara i naruči oštru ljutu seljačku rakiju brlju nepoznatog porekla, malo lošeg slanog sira i uštavljeni mesni meze i reče mi: „Pij, piši, i ne štedi nikoga“. Rekoh mu da kada pijem ja obično ne pišem nego haluciniram, pa ću od belog Borisa Tadića videti belog miša. Kako god reče, tu i nema neke razlike, pij i piši. I tako mi potegnusmo „Srpski rulet“, sasusmo metanol maligane u naše ganglije, pa ko preživi.

Nakon 5-e čašice, dok mi nije u glavu udario maligan, ne htedoh da pišem. A kada sam postigao radnu temperaturu i pomućenje svesti nalik diletantskim vizijama srpskih ministarstava, rekoh mu: „E pa prijatelju, sad sam taman tako nacvrcan kao ovi tvoji pajtosi iz stranke i parlamenta, da sad imam prosvetljenje da pišem kako mi se pričinjava šta je politička scena u Srbiji. Nemoj da se ljutiš, ovo ne može da bude ozbiljna analiza, jer ni ja nisam u ozbiljnom stanju svesti, uostalom kao ni cela Srbija, pa ću malo da brljam sa rečima i mislima, dobićeš jednu neozbiljnu palanačku analizu prestoničke politike Srbije, na ovom lošem papiru koji inače ničemu ne valja, pa ti vidi šta ćeš sa tim.“

Dakle, u alkoholisanom stanju, pišem ono što mi se prividja umesto belih miševa. Ovo su čiste halucinacije ranog delirijum tremensa. Izvinjavam se svim organima reda i nereda, imam olakšavajuću okolnost za njih što sam pod uticajem loše šljivke od 50 gradi, znači neuračunljiv, pa mi je lakše da se plezim na javnom mestu, odnosno ovom blogu. A i blogu se izvinjavam, znam da ovo nije tekst za Baštu već za tipičnu kafansku Srbiju „pod šljivama“.

Pa da krenemo od početka, od vlasti, kako narod i alkohol zahtevaju – Politička scena Srbije ili Ko je ko u srpskoj politici.

.

DS – Demokratska stranka – Firmadžije, idoli i prijatelji

To su ti brate kratko rečeno firmadžije, beogradska šminkerska ekipa, odnosno drugarska kompanija sa istog kursa, opevane na TV Pinku u serijalu za sva vremena i sve budale sveta – Kursadžije. Tako su i oni prvo upali u nevladine organizacije, a ond brže bolje završili neke Megatrend brze kurseve, pokupili diplome i krenuli u politiku kao biznis, ali fer i pošteno kao EU kursadžije. Organizovani su kao firma, rade kao firma. A u Srbiji sve firme rade na isti način, pola na crno a pola na belo. I svi su sivi od sivih odela koje im je Soroš onomad uveo kao dress kod. Kod njih je sve jednostavno. Zna se ko je išao u koju beogradsku gimnaziju i ko treba da troši državne pare za partijske interese a ko treba da troši pare za tajkunske interese.

Sve dobro što su naučili od EU donatora su zaboravili, sve loše što su naučili od SPS-a i JUL-a su zauvek zapamtili i primenili kao dobri Slobini pioniri. Ponadali su se posle mladoturske revolucije 2000-e da će vladati sami, ali čim su ih stari sps-jul-db kadrovi stisli za organe ponosa, i da bez crvene mafije iz kraja ne mogu ništa ozbiljno da rade, odmah su sa starim strukturama moći napravili dil koji evo uspešno traje 12 punih godina.

Kod njih se sve zna i radi po hodogramu i business planu advertising agencija i odluci partijskih kadrovika kao onomad što je radio Savez Socijalističkog radnog naroda. Pošto su oni savremeni domaći šminkeri, nekadašnji narodni Slobin socijalizam populizam su spolja zamenili za Socijalističku internacionalu a iznutra za kapitalistički pljačkaški diletantizam, ali je Tata Slobin karakter praxisa ostao isti, zbog čega se njihovim patronima iz USA i Evropske unije prevrće stomak više od decenije, u šta su i u kakve idole su njihovi nevini nevladini dečaci izrasli.

Pošto su i dalje idolopoklonici velikog Tate i demokratskog carizma biraju se medjusobno po starom SPS principu. Ko je na primer, tim dečacima i devojčicama iz beogradskih gimnazija koje su sada na vlasti, slučajno ili namerno ljubavnik ili ljubavnica, e ti mogu da prodju u vrh partijske ekonomije koju stranka uspešno vodi. Ostali neka se nadaju.

Imaju dve ispostave firme, jednu bolju u Novom Sadu i jednu lošiju u Nišu. Radi su da se prepolove i rasture čim love nestane, al dok novca ima u njihovim rukama, oni rade posao. Ideološko opredeljenje im je novac, vlast i svaka ideja koja do tog istog novca vodi.

Glavna deviza im je od 2000-e godine „Pošt(e nije)o?“

.

Srpska Napredna Stranka – Golubari

Ko Tomu i Vučića ne zna, ne zna ništa o životu, usponu i padu, vlasti i stradanju. Slavnom piscu Vilijemu Šekspiru je na nebu sigurno žao što nije živeo u ovo Tomino vreme, tek tada bi napisao svoja najbolja dela dilema i trilema proučavajući Tomin mučenički i izgladneli lik od dugog posta i štrajka gladju. Za razliku od vernog Tome, njegov Vučića mali je malo otečen i natečen od nezdravih skupštinskih i drugih klupa koje posećuje u slobodno vreme.

Naprednjaci su glavni golubari u Srbiji, specijalizovani za prevrtanje u vazduhu i politici. Radi da lete visoko ali se ipak drže zavetrine, kad im se namigne i pošalje na račun mali predujam, kao što je to bio slučaj kada su shvatili ko im je tata Šešelj i pobegli od njega zbog mobinga kojem su bili izloženi od zatvorenika iz Ševeningena. Spremni na sve i kooperativni, iako nisu savladali nevladine organizacije i korporativno upravljanje državom, oni su idealna opozicija beogradskoj ekipi sa mega kursa. Kao i svi golubovi, vole da kljucaju ostatke sa trpeze beogradskih firmadžija – EU kursadžija. Ne stide se oni toga, jer znaju da je za život bolje biti golub mira nego jastreb rata. Videli su kako je Šešelj prošao, pa znaju da izaberu zavetrinu i miran život. Guguču, kljucaju, lete, prevrću se i pare za pare.

Osnivanjem sopstvene stranke sneli su sebi veliko jaje, uz puno firminih para, i sada mirno čekaju dok beogradski preduzetnici EU kursadžije i crveni mafijaši nose sve svoje i naše sa rodama u inostranstvo. Oni će da čekaju i da se paze, srpsko nebo je još od Kosova opasan prostor, američki ili ruski orao, turski polumesec ili pak evropski kobac može da te strefi. A oni su miroljubivi, posebno kada su siti i napareni.

Glavna deviza im je: „Može i što ne može da može“

.

Srpska Radikalna Stranka – Balvani

Specijalna grana ljudskog razvoja i rase, endemska vrsta koja uspeva samo na brdovitom i šumovitom Balkanu. To su ljudi balvanerosi koji balvaniraju dok pričaju. Oni su stvarna i jedina zelena i ekološka partija Srbije kojoj to niko ne priznaje. Jer bacaju organsko djubrivo gde treba i ne treba, bacaju gde stignu i uz to sade balvane gde god nadju mesto, po mogućstvu gde je zabranjeno. Ponašanje im je definisano još onomad po onoj čuvenoj dečijoj pesmi „Gde god možeš a ti tu balvan posadi i zabalvani“. Jer, šta zna balvan šta je put, šta je govornica, šta je sudnica, šta je sampousluga, šta je kuća, svuda tuda treba proterati jedan do više balvana, oni su rodjeni prirodnjaci i ekolozi. Njima je potrebno stalno da stoje i smetaju, da bodu oči balvanima, i da bljuju balvane.

Specifična su sorta super nacionalnih junaka prepoznatljiva po piramidama balvana i izgledu nalik balvanu još od osnivanja. I žene i muškarci izgledaju isto, teško ih je razlikovati, i deluju na isti način, kao balvan. Svrha postojanja im je jednostavna, posadi i postavi balvan svuda gde stigneš u inat svima. I zabalvani.

Okupili su sve one rodoljubive i patriotske snage početkom devedesetih koje su zbog interesa države pušteni iz specijalnih rezervata za nadprosečne u izražavanju nečega. Teško se kreću ali kada se zakotrljaju, što im je najlakše, sklanjaj im se sa puta. Jer oni su balvani. Super balvani.

Glavni kredo i parola je: „Sad ću ja da ti pokažem tvog balvana“

 

SPS – Mafijaši

Politička scena Srbije je njihovo glavno majstorsko delo. Oni su uvek bili i ostali glavni momci nasilnici u kraju. Sećate li se kako su harali sve redom i kod kuće i u komšiluku 90-ih. I dok su tukli i marisali onomad studente i gradjansku raju, kad su bili puna vlast sa pogonom na sva 4 točka, ta strast im je ostala, i prepoznata je od firmadžija, pa im je dato da i dalje oni tuku i dalje marišu i posle oktobarske bager revolucije.

Jer, vlast je vlast, ozbiljna rabota, a oni znaju kako je to odgovoran posao. Naučili su ga još od njihovih deda komunističkih komesara i udbaških islednika iz drugog svetskog rata. I vlast je težak posao, zato sve konce i dalje drže kod sebe, al sad u potaji, da se ne doseti raja. I čekaju da ponovo zajašu, jer uredno još od druga Tite beleže šta rade firmadžije, golubari, balvani i svi ostali i kome su sve dušu prodali.

Još od Miloševića i velikih državnih pljačaka naroda oni drže banku. Ali onu pravu banku, sa sve devizama jadne i ošišane raje koja im služi za potkusurivanje još od kreiranja Karića, Jezde, Dafine, inflacije. Na vreme su se obezbedili i sve su obezbedili, da niko ne može van njihove mišolovke i sada samo krckaju staru deviznu štednju, i dodaju još po malo. Sticajem nepravednih istorijskih okolnosti, sila Slobu ne moli, u koalicionom su dogovoru sa EU lokalnim firmadžijama koji su iz očaja EU postali nakratko evropski miljenici. Morali su malo po diktatu iz Brisela da puste beogradske šminkere da se izigraju u politici. Crveni sps mafijaši su dobili po njušci 99-e od EU, SAD i domačih janičara zbog jogunastog ponašanja i nepoštovanja dilova. Omilile im se bile pare svojevremeno pa nisu mogli da stanu. No, iskupili su se jer su glavnog kuma Slobu isporučili kao kolateralnu štetu po devizi, bolje on jedan nego cela familija.

Ali oni strpljivo čekaju. Mafija su oni familija, družina koja se teško iskorenjuje.

Politička platforma: „Za koferče kombinacija ko Barselona na sredini terena“

.

Dragan Marković Palma – Snežana i 7 patuljaka

Izgled vas često vara. Evo na primer stranka Jedinstvena Srbija i njen predsednik Palma. Vi bi pomislili da je on neki orijaš ili makar tigar iz gradskog zoološkog vrta u Jagodini, a on je u stvari sirota mala Snežana srpske politike, parapralja sa otoka sreće Jagodina.

Kao u Diznijevim bajkama njegova priča ima srećan kraj, jer je kao i Snežana, isteran sa fronta, srećno našao otok Jagodinu sa 7 malih dilera patuljaka i sredio im dom. I posao je procvetao, roba je krenula po regionu a novac je počeo da se uliva u Jagodinu, veliki industrijski centar Srbije sa dve i po firme, jednim muzejom, zoo vrtom i akva parkom za zabavu i maskaradu.

Za vreme Arkana mala pralja je jedno vreme bila ljuta tigrica, ali kako su Luki Vuku Bojoviću predali palicu, sada je Palma samo mala pralja koja pere veš i novac bivših Arkanovih paravojnih patuljaka i njegove silikonske udovice Cece mece, stvarajući od Jagodine mirni rudnik i para centar za distribuciju bele sreće srpskim letačima i onima koji to hoće da postanu.

Sve ostalo što smo naveli, dugovrate žirafe, zombi voštane figure, vodeni park, samo su paravan za vredni rad sedam malih patuljaka srpske paraekonomije. Inače, Jedinstvena Srbija je tajni koalicioni partner LDP janičara. Jer nema drugog objašnjenja za ludilo ldp-ovaca osim da su im Palmine parapralje sa otoka sreće dali lošu robu.

Geslo: „Celo selo duva belo i glasa za Snežanu i 7 dilera“

.

Ujedinjeni regioni (alijas G17 +) – Genetski modifikovane štetočine

To su ti američki modifikovani skakavci sa srpskom mutacijom koji su pojeli naše najbolje godine. Jedu sve pred sobom. Pohlepni, gladni i bučni. Štetočine. Čega god se dohvate upropaste. Za razliku od skakavaca koji samo jedu i ne pričaju, ovi još i trube. A kad trube, lažu, mažu i premazuju ono što pas sa maslom i slaninom pride ne bi ni onjušio.

Kao i svaki skakavac, kao i u svakoj bajci o mravu i skakavcu, oni ništa pametno ne rade, ni o čemu ne razmišljaju, oni samo hoće da jedu i klepetaju, odnosno lupetaju svojim krilima. Leka protiv njih nema, osim spaljivanja, uništavanja, eliminisanja. Jer, oni su štetočine koje se brzo i lako razmnožavaju, pogotovu uz pomoć genetske metode G17+. Ono plus im znači eksponencijalni apetit, kad počnu da grabe i jedu uvek traže plus, glad im stalno raste.

Najveće štetočine u Srbiji protiv koje nema pronadjenog insekticida – stvoreni u američkim genetskim labaratorijama od gena domaćih političara, evropskih kvazi ekonomista, turskih janičara i trubača iz Guče. Odatle i ono G u nazivu njihovog orkestra trubača. Trube i kada sviraju gitaru. Trube i kada lažu. Retko, skoro nikada ne govore istinu. Pošto im je genetski inžinjering pored nezasitog apetita podario i posebne osobine, kao što su nedostatak stida i savesti, uvek su u spidu i naletu.

Deviza im je: „Svaka deviza koja se može pojesti i projekat koji se može upropastiti.“

.

SPO – Blejači

Počeli kao blejači na ulici, postali bukači na velikoj sceni, završili kao ulični blejači. Jer ma kako se ovca zvala, ovca je ovca, ne može biti vuk, pa i da to hoće. Ime ne čini vuka. I sva priča o njima počinje i završava se na blejanju, beeee beeee beeeee. A blejaće za svakoga ko dovoljno plati jer je u gradovima trava skupa, a valja se nahraniti novim epskim vizijama.

On se zove Vuk a ona nosi lisicu oko vrata. Skorojevići bez pardona. Šta mogu ovce od ljudi očekivati od njih predatora.

Platforma: „Vučje novo odelo od merino ovce  ne menja karakter lisice“

.

LDP – Janičari manijačari

Mladoturci i janičari, ostatak genetskog materijala sa starog Bizanta i silovanja prve bračne noći. Strasni, nafurani i ratoborni, jer za bolje i ne znaju. A i ne pitaju, dobro im je ovako na speedu. Manijakalni.

Nisu morali da odlaze van zemlje da bi postali janičari, i da bi bili odvedeni od sopstvenosti. Rade ono što im kažu veliki i jaki i sticajem istorijskih okolnosti sada rade za EU i SAD ali se ne bi stideli ni da porade za turski mak ili rusku votku, samo da zadovoljstva bude dosta. Jer oni se zadovoljavaju sa malim, pa makar i ono bilo malo.

Daj šta daš, kredo je janičara. Zato su im bliske čak i bizarne grupe, a i ovce koje bleje, odnosno blejači iz prethodnog pasusa, jer ko te pita kako da se snadješ kada toliko malo zadovoljstva i para ima u ovoj jadnoj zemlji.

Parola: „Promena pola je moderna“

.

DSS Demokratska stranka Srbije – Gluvaći

Možeš ti njima da pričaš šta hoćeš, oni te ne čuju. Možeš ti da pričaš ili ćutiš, svejedno je, oni pričaju svoju priču. I pričaju. I nikada ne završavaju. Ali samo na prvi pogled. Hoću reći oni stariji pričaju a oni mladji blebeću i prodaju šta se prodati može.

A da li pored toga i nešto konkretno rade. Da. Pričaju. Mlate jezikom. I pošto kod nas nema kameleona, oni su mogli postati ili daždevnjaci ili gluvaći. Izabrali su da budu gluvaći.

Partijska parola im je: „Radi ti šta hoćeš i kako hoćeš, ja i dalje pričam svoju priču.“

…

A onda je došao na red Nenad Čanak, vojvodjanski politički zombi i njegova državna Liga Socijaldemokrata. Tu, kod tog lika i nedela svi organi su me izdali, naprasno se ugasili i dalje nisam mogao pisati. I mojoj hejterskoj priči dodje kraj. Nisam je mogao drugačije ispričati šta je politička scena u Srbiji, jer su mi nemoralne političke štetočine otele najbolje godine života. A i količina alkohola u krvi mi je izazvala halucinacije, odjednom su mi svi postali beli. Boris beo na glavi, Čeda je beo oko nosa, Vuk je beo po bradi, Palma je beo po rukama, Koštunici je jezik pobeleo, Čanku su bele oči, Dinkić je obukao belo odelo … svi su postali beli miševi.

Zovite mi neku dobru mačku, poharaše ovi miševi sve iz ostave.

. . .