Turci i istorija – nije zlato sve što sija

Turci i Sulejman Veličanstveni po 20-i put osvajaju Srbiju. Istorijska turska folk serija za široke mase

Turci su nas nekoliko puta vojno osvajali, pa onda pokušali kulturno i verski kroz vekove da nas duhovno osvoje, ali bez uspeha, zatim u novije vreme pokušavaju ekonomski da nam se nametnu a sada nas osvajaju i mentalno zahvaljujući popularnim turskim serijama.

Kada sam video najavu za tursku folk i istorijsku seriju Sulejman Veličanstveni vrlo sam se obradovao, nadajući se da ću gledati zanimljivu istorijsku seriju, nalik na kultnu britansku seriju „Kaligula“ od pre par decenija. Tim pre što je serija po pisanju naših medija „Sulejman Veličanstveni“ najskuplja serija u istoriji Turske, koja je trebalo da prikaže svu slavu i moć nekadašnjeg Otomanskog carstva i dinastije Osmanlija.

Naravno, svojom monumentalnošću i porukom serija je trebala da demonstrira domete i moć sadašnje Turske, koja se upinje da na krilima ekonomskog uspeha i pomoći prijatelja postane dominantan politički faktor na Bliskom istoku i Balkanu, teritorijama koje bi potajno ponovo želeli da vrate pod svoj suverenitet.

Zato sam se nacrtao pored televizora i odgledao pilot epizodu, koja je verovatno bila sastavljena od dve spojene serije. Moram priznati da mi je bilo zanimljivo gledati, jer sam želeo da vidim kako je izgledao život u staroj Turskoj. I imalo se nešto videti.

Medjutim, posle te pilote epizode, digao sam ruke od Sulejmana Veličanstvenog i njegovog harema Ukrajinki, Egipćanki i Turkinja i posvetio se pametnijim poslovima u životu. A zašto sam se odrekao te a la TV Pink zabave, pa evo par objašnjenja.

Prvo, ono što mi se dopalo su kostimi. Strašno me je zanimalo da vidim kako je izgledala nošnja tog doba. I tu sam zadovoljan vidjenim. Drugo što mi se dopalo je prikaz stila života na turskom dvoru, Topkapiju, gde se vidi borba za vlast izmedju naslednika, žena, haremskih dama, kao i prisustvo janičara i njihova implementacija u vrhove Osmanlijskog carstva. Te stvari nećete naći u udžbenicima istorije, već samo u specijalizovanim istorijskim sveskama i popularnim kvazi istorijskim romanima. Intrige i spletke su inače osnov celokupne radnje serije, dok su istorijske činjenice, ratovi, ugovori, osvajanja, samo paralelna i sporedna priča koja veliča lik i delo velikog sultana Sulejmana I, od Evropljana nazvanog Veličanstveni.

I na te dve stvari, kostimi i life style, čitava se moja sklonost ka seriji i završila, uz konstataciju da će ona svakako biti zanimljiva većini naroda, jer ima romantike, zapleta, glamura, bombastičnosti i razgolićenog harema, pa će i muški deo publike gledati u televizor kao u čudo.

.

Nije zlato sve što sija, pogotovo Tursko

Sad ono što mi se nije dopalo. Pre svega produkcija cele serije i scenografija. Loše animacije Bosfora, mora i jedrenjaka nad mesečinom, vrlo skromni izgled dvora i loša gluma, svojstvena sapunicama, i mnogo naivnosti. Prosto je neverovatno da u to vreme najmoćnija imperija iznutra izgleda tako siromašno, sva u nekim uskim hodnicima, malim sobama, gužvi ljudi, bez zlata, srebra, brokata, draperija, mozaika, i tako redom. Bez obzira što je sve snimano na istorijskoj lokaciji, očigledno nisu mogli da koriste sve prostore nekadašnjeg dvora, niti su ih restaurali i približno nekadašnjem sjaju.

Kad samo pomislim na kineske istorijske filmove, gde dvorske odaje izgledaju spektakularno, na primer film „Prokletstvo Zlatnog cveta“ (Curse of the golden flower) ili ruske filmove koji prikazuju lepote Petrograda i njegovih odaja, te Francuski Versaj, sve vam nekako u ovoj turskoj seriji deluje patetično. Kao da je snimano sa pola para, za sve pare.

Jedan poznanik, Mladen, duhovito je primetio da turska serija Sulejman Veličanstveni u produkcijskom smislu liči na srpski film „Boj na Kosovu“, tu su negde u istoj ravni. Takodje je primetio, a valja mu verovati jer je prevodilac istorijskih dela, da prikaz harema sa lepojkama u dubokim dekolteima nema veze sa nekadašnjom stvarnošću. Nigde nema feredža na glavama žena i robinja, koja je u staroj i kozervativno islamskoj Turskoj imperiji bila obavezan odevni predmet. Ko je na primer gledao Sirijsku ili Saudijsku televiziju, zna o čemu govorim. To je sigurno uradjeno da se podidje savremenim gledaocima, zanemarujući istorijsku istinu. Kvazi istorija u službi komercijalnog uspeha serije.

Moj prijatelj Toma s druge strane smatra da je cela serija, pošto je koncipirana državnim parama i državnom strategijom izvoza kulture, dizajnirana tako da se što više približi samim Turcima i njihovom nacionalnom identitetu. Da im poraste ponos, Zato je sve folk orijentisano. Sulejman Veličanstveni je predstavljen kao dobar, pravedan, šarmantan, kreativan, najbolji otac, brat i prijatelj naroda. Nigde u njegovom liku se ne nazire istinitost realnog života velikih, ambicioznih i surovih vladara, koji su jataganom i topovima gazili narode i rušili domove nedužnih starosedelaca, posebno na Balkanu.

S druge strane, serija je koncipirana i da se dodvori balkanskim narodima, nekadašnjim kolonijama, u kojima je turski duh još uvek živahan. Zato je moguće pretpostaviti da će narodi Balkana u seriji biti predstavljeni kao dostojni podanici i vazali, za razliku od Evrope i mrskih Evropljana, koji su doduše svojevremeno spasili tu Tursku od potpune kapitulacije pod najezdom velike Rusije. U tom smislu, iako će se Turski scenaristi držati istorijske faktografije, ona će biti politički sortirana, praviće se selekcija istorijskih činjenica i stvari predstavljati u smeru savremene turske spoljne politike.

To je bilo odmah uočljivo u prvoj epizodi kada se govori o odnosu prema Egiptu, kako je Sulejman Veličanstveni odmah prekinuo mučenje Egipćana od strane svog vezira, i istom zbog toga odsekao glavu. To je čista politička poruka savremenom Egiptu nakon revolucije, „mi smo iskreni istorijski prijatelji“, prenebegavajući istorijsku činjenicu da je vezir bio lopov i da je zbog njegove pljačke Egipat bio pred bunama i gradjanskim ratom u to vreme, stvarajući klimu za povratak Memlučkog sultanata, koji je jedva Sulejmanov otac sultan Selim uspeo da pokori.

Zato me serija više ne zanima nešto posebno, jer će sve biti kvazi istorijsko pakovanje u vidu vikend istorijskih romana. Sve bitne istorijske činjenice je lako pročitati u istorijskim knjigama, a glavni deo priče će biti sapunica i politička propaganda savremene Turske države. Kad se setim koliko je janičara odvedeno sa ovih prostora i koliko je srpskih sela opustošeno, majki u crno zavijeno, negde mi je neprijatno u stomaku i savest mi se buni.

I pitam se da li će se u seriji adekvatno prikazati osvajanje Rodosa 1522 godine, kada je Sulejman Veličanstveni osvojio ostrvo Rodos nakon pola godine opsade. Pokrenuo je ogromnu vojsku od 200,000 vojnika da po svaku cenu osvoji ostrvo koje su branili vitezovi Svetog Jovana. Svega nekoliko hiljada vitezova je uspešno odolevalo mesecima pred naletom Turske vojske. Po nekim vojnim analima poginulo je neverovatnih 103,000 turskih vojnika. Na kraju su se vitezovi hospitalci, desetkovani i iscrpljeni časno predali uz dogovor. Zbog otpora i hrabrosti koju su pokazali a da bi sprečio daljnje krvarenje svoje vojske , Sulejman Veličanstveni je prihvatio časnu predaju Jovanovaca, dozvolivši im da se bezbedno povuku sa ostrva i da se po ugovoru više nikada ne vrate u te krajeve. Anali beleže Sulejmanove reči: „Dao bih još 103,000 vojnika samo da osvojim Rodos“.

Ali latini ne bi bili latini. Čim su ugledali priliku vratili su se u te krajeve, zauzeli ostrvo Maltu i postali Malteški vitezovi.

To je priča koju treba ispričati.

Bitka za Rodos – Turska verzija osvajanja Rodosa

 Zlatko Šćepanović