Jagoda Kljaić
KAD KUĆA DRHTI
Voćke nekad procvjetaju prerano, neku godinu prekasno. Ove bi moglo biti potaman, kažu oni koji znaju čitati voćna slova. Skoro se usred zime zazelenilo, ali stade, povrati se u novu godinu, osloni na led. Sad samo virka. Prikuplja snagu da zaplamti kad kucne čas. Ni rijeka još nema namjeru porasti. Dobro joj na zimskoj temperaturi, istiha miruje, zadovoljna što je sama sebi dovoljna. Nečujno se smije onima što su joj odredili granice i mogućnosti. Čeka da im pokaže i da ih nadmaši.
Ljudima, nama svima, dosta svega. Nećemo to priznati, naravno, ali, stalno smo u tihoj pobuni. Protiv sebe, onih oko nas, bližih i daljnjih, poznatih i nikad susretnutih, onih s kojima se slažemo i drugima kojima ni jednu riječ ne odobravamo. Protiv dužnika i onih što im mi dugujemo, prevaranata što ih sami nismo uspjeli nasamariti, pretučenih za koje nam odjednom žao što nismo sudjelovali u njihovom premlaćivanju, bogatih što ni sami ne znaju odgovore na dva pitanja: odakle im i na što mogu toliko potrošiti. Jedu samo iz jednoga tanjura i spavaju samo u jednoj postelji.
Kuća drhti od nervoze. Zidovi se uvukli u sebe. Vrata ostaju širom otvorena nakon što ih gazda zalupi. Tu i tamo neko sikne. Samo da se jedni drugih otarase. Ulaze na sinoć oprani linoleum pravo iz štale. Zaboravljaju poskidati blatnjave čizme. Plave radničke kute, jedino što im je ostalo iz vremena sigurnosti, mira i izobilja, sada skidaju sa sebe tako da pucad leti po ganjku. Ljuti što ih je krava ošinula repom i zašpricala balegom. Mačka zaboravila kako prede, samo leži na krušnoj peći. Poskakuju fildžani po uglancanom stoliću. Razlijeva se gusti soc iz džezve. Niko ništa ne jede.
Snaja ne zna što bi pripremila družini za ručak. Mlada je, ali iskusna, došla iz velike familije u kojoj je sve to vidjela, pa prepoznaje. Njima sve dosadilo.Gulaš, ćoravi paprikaš, pileći, rizibizi, juva, domaći rezanci, pečeni krumpijer, krpice, grah, porjak, ričet, kremenadli, bataci, karabataci, slanina od lica, meso iz paca sa kiselim kupusom, đuveč, musaka, pašta – fažol, džigerica i plućica na kiselo, rižoto, ladetina, vrganji, ćufte, zec u umaku od vina, bečki, pariški, kobasice mesne i krvne, rajžlice, tripice, mozak, škembići, guščija jetra, bosanski lonac.
Ne usudi se, jadna, da jedan dan ne skuva ništa. Zna da bi to bio pun pogodak. Sve bi njima bilo dobro da izgladne. Zaboravili su oni kad nije bilo, pa se sada prenemažu. Ali, ne smije, mogla bi pasti i poneka šamarčina. Tešku ruku ima onaj što se oko ponoći, za mladoga mjeseca, ispod ćebeta, kune u polupripitu čast da bez nje ne bi mogao. Bistra je ona cura bila, sve joj sijevalo iz očiju, a pamet nije izgubila. Zna ona. Đe čeljad nije bijesna, ni kuća nije tijesna.
Ćuti jutrom, ne zbori, ne rumori. Nedjelja je. Pripremit će ona doručak takav da niko više neće pitati za ručak. Mati je nju odavno naučila i podučila – kako, kada i zašto. Ima ona lijek za sva neželjena raspoloženja. Ne treba njoj kuhinjska krpa na zidu, iznad peći.
Kuharice manje zbori
Da ti ručak ne zagori
C i c v a r a!!! Ne znate kakvo je to jelo. Evo recepta za cicvaru, neka vam ne bude teško zapisati, nećete zažaliti.
Pripremite pola do jedne litre hladnoga domaćega kiseloga vrhnja maksimalne masnoće. Najprije u malo hladnoga mlijeka dobro umutite dvije velike žlice bijeloga brašna, nulera, tako da ne bude grudica. Tome dodajte jedno jaje, najbolje ono iz kokošinjca. Sjedinite sa vrhnjem. Na kuhinjskoj peći neprekidno miješajte drvenom kuvačom samo za tu namjenu, dok se po površini ne počnu skupljati kapljice masnoće. Uklonite na slabiju vatru i miješajte dok ne postane gusta masa, zlaćane boje i sve dok se maslo ne odvoji na površinu. Posolite po okusu. Dobra cicvara mora biti jako masna, ustvari, plivati u maslu, koje se može, na kraju, ocijediti. Ali i tunjkati s toplom pogačom.
Vole oni snajku. Vrijedna je, ljepuškasta, ima prodoran pogled i šuti kad treba. Zna ona sa čim će pridobiti tazbinu. Prokušani je to recept, gradivo jednostavno i odavno savladano. Često zaboravljeno, ali, u nuždi, sine u umu spasonosno rješenje. Ko se najede cicvare u nedjeljno jutro, cijeli dan više neće pitati što ima za pojesti.
Odjednom mir u kući. Vrepci se useljavaju u kuruzanu. Čuje se vjetrić ponad čatrnje. I igra miševa na tavanu.
. . .
Fenomenalno jelo neopravdano zapostavljeno kod savremenih generacija. Još uz kajmak i dobar crnogorski sir koji se ubaci, cicvara je neponovljivo gastronomsko iskustvo i doživljaj.
Istina je, posle cicvare ti ručak ne treba :-)
Prava banijska cicvara koju pamtim iz djetinjstva, ali s vremenom čovjek poprima običaje kraja gdje živi, pa tako i ja sada pravim cicvaru kakvu prave u kraju gdje sada živim i po svekrvinom receptu sa kukuruznim brašnom i kajmakom, što je stariji kajmak to je bolji za cicvaru, nema ni njoj zamjerke, vjerujte mi.
Stvarno je šteta što smo zaboravili stara dobra jela naše kuhinje, šteta što se češće ne sjetimo jela koja su jeli naši stari, a i mi kada smo bili djeca. Bravo Jagoda, nastavi tako.
На интернету можете наћи књигу “Српска народна јела и пића“, Академика Јована Ердељановића.
Такве се књиге више не пишу!
Кувар који је бољи од свега што сте прочитали.
Уживајте.
Живела Велика Србија!!!
П.С. Цицвара је била и омиљено јело на Равној Гори.
Кад су Дражу питали, шта да се спреми, како да послужимо све те високе госте, он је одбрусио: „Пеците месо, зовите касапине, купујте прасиће од сељака. Па, нећемо ваљда америчке пилоте да послужимо цицваром“
Ognjene Božure, priča o cicvari je malo literarno djelo, kratka priča o jednom isječku života u seoskom domaćinstvu, a u koje se uklapa prvi dio Vašega komentara.
Priča NIJE politički pamflet, ona ima samo dimenziju opisa borbe za opstanak i život.
Zato, kao autor priče, mislim da je drugi dio Vašega komentara u najmanju ruku neumjesan. Naravno da Vi imate pravo na svoje mišljenje i o cicvari, ali bi bilo korektno da ste napisali da je priča loša, glupa i nekvalitetna.
Parole i politička opredjeljenja imaju svoje mjesto na političkim skupovima i u komentarima političkih događanja, a ne u rubrici Gastronomija jednoga bloga koji ne želi biti politički.
Žao mi je što ste uz narodno jelo vezali političke parole i davno prevaziđene osobe i događaje iz prošlosti.
Nisam razumeo da li je u receptu kukuruzno ili psenicno brasno ? :( Koliko je cicvara u zavicaju bila omiljena govori i to da je zauzimala vrlo visoko mesto i u psovkama. Odmah iza boga,sunca i majke !
Vojsije, cicvara o kojoj pišem je sa pšeničnim brašnom…
Da, bila je omiljena, važna, kvalitetna i nije za nju trebalo novca. Sve je bilo u kući, dvorištu, štali i na njivi. I još uz pametnu snajku…
Вама је “политичка парола“ поздрав који слави сјај сопствене ОТАЏБИНЕ?
Е, јадни сте!
Све најбоље.
Збогом!
….od kad je veka i poretka,“CICVARA“ nam je uvek dodbro-dosla i za vek-vijekova je uvek treba i radi zdravlja i radi neimastine imati na trpezi….dobro dodje!….verujmo na rec starima,a mozda bi nam i pobratimljeni Grci poverovali u opstem spasenju i od UNIJE i od njih SAMIH odgovorno-neodgovornih,ovaj,htedoh reci neodgovorno-odgovornih IZ VRHUSKE BAJNIH POLITICARA svuda ti prisutnih kvazi spasitelja…..DA BI NA KRAJU-KRAJA SPASAVALA STVAR NAMA TI MILA I DRAGA „CICVARA“…..