Konstantin

 

Dužan kao Grčka i sva njena lepa ostrva – kako su opljačkani Evropski poreski obveznici

 

Ništa nije lakše nego reći da si dužan kao Grčka, to nekako dodje opšta civilizacijska mudrolija i konstatacija.

Nas interesuje ne toliko prošlost Grčke, koja je već nekoliko puta bankrotirala, i koja ima tih sklonosti da sa novcem radi i ovako i onako, koliko nas zanimaju koreni sadašnje Grče krize. Zašto je Grčka postala prezadužena Evropska zemlja u Uniji sredjenih i strogo kontrolisanih računa?

Ko nije živeo na Zapadu, ne može da zamisli koliko se tamo svaki dinar, euro, funta, kontrolišu i paze kuda idu. Samo je vrhunskim maherima dozvoljeno da „skrivaju tokove novca“.

I sad, iznenadjenje. Jedna lako čitljiva i proverljiva zemlja, bez mnogo finansijskog znanja i mudrosti, bez velikih finansijskih mahera, potpuno pod kontrolom Evropskih činovnika i bankara, a i bez ikakve savremene tehnologije, prevarila je Veliku Evropsku Uniju i spiskala ogromne pare bez znanja Velike Evropske sestre.

„Nešto je trulo u državi Danskoj„, odnosno u ovoj tezi. Potrudimo se da saznamo šta.

.

Prijem stare Grčke u novu Evropsku Uniju

.

Evropljani su odavno, brzo i efektno primili Grčku u Evropsku uniju, bez obzira što je Grčka od drugog svetskog rata pa na ovamo uvek bila američka marioneta i što je bila potpuno zaostala u svim segmentima života. Pre 30, 40 godina Grčka je bila jedna gruba, primitivna i preka zemlja. Ljudi su živeli siromašno, nije bilo nikakve infrastrukture i na vlasti je bila vojna hunta. Slepo crevo Evrope.

Grci su bili poznati samo po par stvari, odnosno ljudi i antičkoj istoriji. Pre svega znalo se za brodske kompanije i bogate brodovlasnke, kao što je Aristotel Onazis, kralj brodova i onoga što brodovi retko javno prenose, ujedno poznat i kao suprug Žakline Kenedi, udovice bivšeg američkog predsednika Džona Kenedija. Malo prepoznatljivosti zemlji je dala božanstvena operska diva Marija Kalas i jedan film, Grk Zorba. Ne zaboravimo i sećanje na Olimpijske igre i paljenje olimpijskog plamena u Grčkoj. Eto, to je sve što je postojalo od Grčke, ne uzimajući u razmatranje Grčko more.

I pored tamnog vilajeta, koji je Grčka predstavljala za Zapadnu Evropu, ti isti zapadnjaci se nisu libili da Grčku čim pre privuku sebi, i pored dubokih verskih podela. Znamo da su Grci pravoslavni narod, a Evropljani su rimokatolici i protestanti. Grčki patrijarsi su malo pa malo, bacali poneku anatemu na papu ili truli Zapad. Medjutim, zapadnjaci Grčku doživljavaju kao svoju kulturnu majku i izvor svoje celokupne kulture, nauke i mudrosti, misleći dakako na antičku Grčku, a ne na sjajnu srednjovekovnu Vizantiju ili savremenu Grčku. To je mali paradoks, da se preskače organski razvoj, preskače se Vizantija, već se ide na helene pre nove ere, Platona, Sokrata, Aristotela, Pitagoru, Sofokle-a. Kao kad bi rekli da vam je prababa u stvari majka, jer iako vas je majka rodila, vi više volite prabaku koju niste ni upoznali a majku i posebno babu ne priznajete, na primer.

Kako god, Evropljani vole Grčku zbog antičkih mrtvih Grka, ne zbog savremenih živih. Ujedno, Grčka je zemlja koja kontroliše svojim položajem Mediteransko more, blizu je svih strateških puteva i u srcu je svih tradicionalnih trgovačkih kanala. Uz stotine ostrva, topla mora na kojima leži i kontrolnu poziciju prema Africi i Bliskom Istoku, da ne spominjem suseda, Tursku, Grčka je zemlja izvanrednog geostrateškog i političkog značaja. Jer, ako i kada, nekada, krenu Turci ili Arapi prema bogatoj Evropi prvi na udaru će biti Grci. A zna se, oni vole da se koškaju i tuku, uostalom i Sparta je nastala na njihovom tlu, pa neka oni počnu prvu rundu meča sa istočnjacima.

Tako je Grčka odavno i ekspresno primljena u Evropsku uniju, uz jednu kontrolu, prisustvo Turaka na Kipru, čisto da Grci znaju ko vuče konce. Jer Grci u svom strasnom južnjačkom temperamentu umeju da se zaborave i izdaju svoje novovekovne prijatelje kojima još uvek pamte krstašku poharu i pljačku Konstantinopolja. Stvaranjem podeljenog Kipra, uz nemuštu saglasnost anglosaksonaca s obe strane Atlantika, elita Evrope i Amerike su Grcima jasno stavili do znanja: „Ako nisi sa nama, protiv nas si, a Turci su sa nama, pa ćemo pustiti Turke na vas, da vas pregaze. Uporedite 70 miliona Turaka na 11 miliona Grka, to jest 7:1. To i osnovac lako razume“.

Razumeli su Grci jako dobro tu poruku do dana današnjeg.

.

Razvoj Grčke i stvaranje dužničke krize – model finansijskog balona u grčkom scenariju i značaj treptanja i žmirkanja

.

Kako su Grci i njihovi evropski saučesnici iz vrha evropske birokratije i bankarstva opljačkali u stvari Evropsku Uniju i srozali euro počinje jednostavnom odlukom da se trepće i žmirka. Istinski uspešan život je niz jednostavnih odluka.

EU je donela na vrhu odluku da se Grčka kao zemlja modernizuje, i da joj se odobre značajna sredstva iz budžeta za harmonizaciju sa Evropskim standardima. Cilj je bio višestruk: sprečiti uticaj SSSR-a i komunističkih težnji ka izlasku na topla mora, postaviti branu Turcima u njihovim pohodima ka Zapadu, protresti rigidnu pravoslavnu strukturu života i oslabiti verske težnje ljutih Grka brdjana, te na kraju krajeva osigurati zemaljski put ka Bliskom istoku i rukovodjenje hotelima i kompleksima za jeftino letovanje bogate srednje klase Evropljana. Otvorene su Evropske kreditne linije, formirani su fondovi, bespovratna sredstva i šta sve već ne. Definisani su ciljevi izgradnje moderne grčke države, putevi, infarstruktura, škole, institucije, ekonomija.

Pare su počele da pristižu. Grci su se malo zbunili. Vidi, neko im daje pare džabe. Medjutim, zbunjenost je bila kratkog veka. Kada su shvatili da je samo pitanje ko će i kako uzeti što više iz zajedničkog evropskog novčanika, helenski duh se pomamio i počeo da smišlja kreativne načine da dodje do više para. Evropljani su u početku bili koncentrisani i dovoljno pošteni, radili su za prosečan mito koji vlada na Zapadu, ne više, i trudili su se da daju pare za pametne stvari čiji su tok potrošnje nadgledali.

A onda su Grci krenuli u ofanzivu. Došli su kod Evropskih kontrolora, gurnuli im više para nego što su ovi očekivali, al da im prodje njihov projekat, da Evropljani malo zažmure pri potrošnji para i odobravanju projekata. Počelo je masovno žmirkanje. Evropski nadzornici su naprasno dobili tikove a Grci su odjednom počeli da rade, rade i samo rade, na stvarnim i virtuelnim projektima. Počelo je veliko pranje novca Evropskih poreskih obveznika. Pošto novac nije bio stvarno ničiji, to je neki bezimeni novac iz budžeta, nikome nije ni bilo stalo da ga čuva, uostalom sve je bilo osigurano kod osiguravajućih kuća. Počela je divlja investiciona potrošnja.

To otprilike izgleda ovako karikirano u praksi:

Evropa finansira izgradnju regionalnog vodovoda. Vrednost radova je 50 miliona eura. Odobravaju se ta sredstva Grčkoj od strane EU. Treba pokriti jednu regiju savremenim vodovodom. Pojavljuje se nosilac projekta – savremeni grčki menadžer sa tri kursa iz poslovnog planiranja i upravljanja iz lokalne nevladine organizacije za ekologiju, sa lepo definisanim projektom koji su napisali strani konsultanti, u kome lepo objašnjava gde ide vodovod, do kojih ključnih tačaka, i kako pokriva ceo region. U projektu preskače da prikaže desetine sela, iako cenu dovoda vodovoda do njih uračunava, već samo prikazuje vodovod do velikih hotela, hotelskih kompleksa i resorta, sve vlasništvo njegovih prijatelja bogataša iz lokalnog atinskog country kluba. Stvarna vrednost predvidjenih radova je ne 50, već zapravo 30 miliona eura. Duplo se prikazuje vrednost radova.

Nemac, kontrolor i evropski supervizor koji sve to nadgleda nije lud, iskusan je on na marifetluke još iz vremena Marije Terezije i trgovine svinjama preko Dunava, vidi on o čemu se radi. Mršti se. Odmahuje glavom. Grk brzo shvata situaciju. Umesto par posto provizije Nemcu, vispreni Grk mu nudi i daje čitavih 6, 7, 10%. Na ruke. Nemac žmirka. Zove nekoga gore, svog šefa, ništa on ne može bez subordinacije. Nemačka je organizovana država. Dobija zeleno svetlo, velike pare su u pitanju. Onda se nakašljava i kaže: „Zergut, svidja mi se projekat, a i šef se slaže. Ali ima nekoliko uslova da bi vam odobrili taj projekat: kupićete opremu od velike nemačke korporacije, Mercedes kamione, snabdevanje cevima radiće moj rodjak iz Bavarske, dobićete dobru cenu repromaterijala, nas naša država subvencioniše kada izvozimo, to je i onako svega 30% vrednosti posla.“

Nema problema, zadovoljan je Grk, ima za sve. Nismo mi Grci cicije a ni cincari. I tako se pravi dogovor. Dele se pare, posao se završava, hoteli dobijaju vodu, Nemačka industrija beleži rekordan izvoz, nemački političari mašu rastom izvoza i BDP-a, niču novi grčko evorpski hoteli, nemac birokrata kupuje sebi mercedesa a njegov šef vilu na grčkom ostrvu, za penziju da se nadje, jer mu se svidja zemlja. Evropska elita aplaudira snažnom ekonomskom razvoju Grčke. Običan Evropljanin čita u novinama o usponu Grčke, čudi se i brže bolje rezerviše svoje letovanje u gore pomenutim hotelima elite iz atinskog country cluba u kojima sada ima izvorske vode za bazene i tuširanje. Svi su srećni.

S druge strane, na desetine malih grčkih sela i hiljade stanovnika ostaju bez vode, jer ih je zbog korupcije zaobišao regionalni vodovod. Mogu da se umiju samo u komšiluku, u hotelima tajkuna do kojih je stigla voda i kod kojih rade kao jeftina radna snaga.

Lokalna samouprava se žali vladi. Vlada vidi i zna šta se desilo, ali to su sve prijatelji. Finansijeri stranke. Kako da juri pošten svet, pa to i nisu Grčke pare, već Evropske. U redu, srediće to vlada. Uzima kredit od MMF-a ili Evropske banke i pravi novi vodovod, ovoga puta do sela, gde je opet pola pola posao, jer u njemu učestvuju momci iz partije. Partijski dil. Uz to, zbog razvoja lokalne samouprave i korporativnog upravljanja mesnim zajednicama zapošljavaju stotine službenika, da sve bude kontrolisano na ispravan način. Ne treba im lokalna pobuna, valja ostati na vlasti makar deceniju, dok neke stvari ne zastare. Seljani su srećni, glasaće za partiju, partija je srećna, podelila je novac, uposlila je svoje glasače na državne jasle i biće i dalje na vlasti da deli dalje. I hoteli su srećni odavno. Nemac samo trepće. Njegov šef žmirka. I smeška se. I tako redom.

Zaključak cele priče je jednostavan. Recimo slobodno i odokativno, trećina od napumpanih grčkih dugova, je imalo smisla, trećina je podeljena medju prijateljima grcima a trećina se vratila privatnicima i onima drugima u Evropsku uniju. Naravno, veliki deo tog duga je nastao od kredita koji su išli ka socijalnim davanjima Grčkim radnicima, lekarima, učiteljima, policajcima, službenicima, koji su bili plaćeni bolje nego što im je država vredela. Plaćana su njihova radna mesta kao deo sveopšteg mita i korupcije, da narod ćuti i gleda svoja posla, zadovoljan boljim komforom života, dok veći maheri pljačkaju na veliko. Za jedne pljačka sa predumišljajem za druge zaborav i ćutanje sa predumišljajem. Ali nisu gradjani za to zapravo krivi. Nisu ni oni na vrhu krivi, bilo je – moglo se. Nisu ni Evropljani krivi, imali su dobru nameru. Niko u stvari nije kriv, zar ne?

Grci će se opet malo stisnuti, jer je bilo mnogo lepo živeti dok je trajalo na veresiju. Opremili su svoje stanove, sagradili vikendice i apartmane, iškolovali decu, svake nedelje išli u kafane na koncerte i pijančenje. To što nisu izgradili industriju i poslove koji će u budućnosti podržati njihov novostvoreni potrošački mentalitet, nije do njih. Da su im Evropljani to rekli da urade, oni bi to i uradili, ali nisu dobili takve instrukcije. Uostalom, znaju oni koliko je Velika Sestra Evropa projektno orijentisana i kako radi u skladu sa ciljevima. Što isplaniraju, oni to i sprovedu, pa bila to i velika pljačka. Jer, malo ko razume anglo saksonsi princip zajedničke otimačine, utvrdjen još pre Robina Huda, a to je da kada pljačkaš, radiš to timski i to tako da ima za sve, distribucija opljačkanog je mnogo korektnija nego na Istoku. Balkanske ili istočnjačke harambaše mahom veći deo plena zadržavaju za sebe, stvarajući despotije. Evropljani su pametniji, na vreme su shvatili da bi za dug i sredjen život u bezbednom okruženju potrebno podeliti više plena sa svojim sugradjanima, što oni i čine vekovima unazad.

Zato će Nemci i Evropljani optuživati lenje i lažljive Grke da su preterali ne što su ukrali nego što su previše ukrali i što nisu podelili sa svojima, mada će neki medju tim Evropljanima ćutati i samo treptati. Neki će i žmirkati na Grčkom lepom suncu. Gradjani Evrope koji inače ništa nisu imali sa svim tim kombinacijama, sve će to osetiti na sopstvenoj koži i u umanjenim novčanicima. Političari će izvlačiti pouke, analitičari će analizirati, bankari će naplaćivati svoje osigurane kredite iz državnih budžeta.

I svi će čekati sledeću priliku da namignu jedni drugima ;-)

. . .