Otac Tadej Vitovnički

 

O ZLIM DUHOVIMA

.

Čim se u nama rodi jedna misao koja nije zasnovana na ljubavi, znajmo da smo primili uplive duhova zlobe. Primajući misao zla, primamo samoga vraga u telo. Duhovi nisu vidljivi, mi im dajemo telo da budu vidljivi.

Zlim duhovima mi dajemo telo da budu vidljivi za ovaj svet, da možemo da ih vidimo kako izgledaju. Ono zlo što se manifestuje kroz čoveka, to vidimo duha koji je okupirao dušu tog čoveka i pokazuje se kroz njega, psuje…

Ne vređa Gospoda ta duša, ona je rođena hrišćanska, nego onaj koji je nju okupirao i zauzeo poziciju, pa drma kako on hoće. I umesto da razumemo šta je život, mi se protivimo i upućujemo zlu misao čoveku. Tako i sami postajemo zli. Koliko puta smo se prognevili na one čiji je odnos prema nama bio nekorektan ili uvredljiv?

Pomislimo mu zlo, znači ubijamo mu dušu! Jer se pred Bogom prima sve ono – bilo dobro bilo zlo – što je sjedinjeno misleno sa osećajima srca, i srca sa dušom. Zato treba sa razumevanjem da opazimo zlo i sa razumevanjem prihvatimo dobro. Da stalno budemo na straži i ne puštamo da u našu klet uđu oni što ne misle dobro.

Duhovi zlobe nemaju prava nasilja nad čovekom, da prisile čoveka, oni samo predlažu i dosađuju. Oni nemaju sile da prisiljavaju, ali ako se predaš njemu onda on mora da te drži u svojoj vlasti, mnogo što šta ti učini po volji i onda biva da se mnogi bave magijom sa duhovima zlobe.

Duh može zauzeti mnogo veći prostor nego ljudsko telo, ali isto tako i mnogo manji prostor od čovečijeg tela, tako mali kao što je kubni santimetar. Otuda je moguće da u čoveka uđe čitav legion palih duhova. Ti duhovi imaju veliku radost u tome da uđu u čovečije telo, zauzmu ga i tako se „ovaplote“.

Duhovi zlobe nemaju mira i pokoja, osobito gone one koji predano Bogu služe. Naročito sa smirenima i krotkima se bore jer ne može protiv njih ništa. Smirenje i krotkost, to su Božanske osobine. Duhovi koji su pali izgubili su tu Božansku osobinu jer su se sami odrekli (Boga) pa sad misle da ako većinu čovečanstva oni zarobe, da će oni ipak imati većinu, pa će na neki način steći neko dobro za sebe, a to je pogrešno. Vidimo, ovde na zemlji i naši rođeni i bližnji kad se udalje od dobra ne ide im kako treba, sve što počnu, sve im ide kontra. Zato što sami remete svoj poredak i dobro.

Duhovi zlobe obraćaju pažnju da li čovek obraća pažnju na snove. Ako obraća pažnju na snove (prema njegovim postupcima znaju šta on može da uradi i kakve neprijatnosti da napravi nekome) daju mu da on vidi te događaje u snu i onda postane čovek sanjalica. Nije sposoban za život, stalno očekuje da sanja da vidi šta će biti.

Misli duhova zlobe se protive ljubavi, protive se dobru, takve njihove misli nas udaljavaju od njih. Sva bića su stvorena kao uzvišena, duhovi koji su pali su stvoreni kao savršena bića ali oni su pali sa umnog savršenstva u nisko mudrovanje i sad nemaju kontakt (sa Bogom).

Pošto su se udaljili od izvora života (Boga), traže životnu utehu u predmetima, bližnjima, to im je hrana. Pošto su se udaljili od ljubavi oni žele da kopiraju, znaju kako su bili pod rukovodstvom Duha Svetog u punoj blagodati pa to varaju i čovečanski rod. Da bi pridobili ljude daju im neku utehu. Ljudi žive tako, baveći se filozofijom, razmišljanjem i dostignućima ali sve je to kratko, ta uteha je kratka, i opet nastaje čamotinja, usamljenost. Ljudi se na zemlji osećaju usamljeni, zato što smo pali, deca smo padših roditelja.

Duhovi koji su pali na zemlju vide da je kratko vreme do Strašnog Suda, znaju da će biti Sud, da će Sud biti pravedan i da će biti potpuno izolovani. Oni sad imaju izvesnu slobodu, kreću se meću ljudima, u stvari zarobljavaju ljude, zadržavaju mnoge duše u njihovom taboru. Oni smatraju da će na kraju da pobede ukoliko imaju više ljudi i više oružja jer oni kroz nas misle, kroz nas se javljaju slabosti tih duhova. Mi smo predali srce, predali smo se strastima. On (zli duh) došao, poremetio sve unutra, zauzeo komandu i sad on komanduje. Zato stalno treba da budemo na oprezu, svoj unutrašnji mir da ne bacamo u bescenje, da se za svaku sitnicu nerviramo, da čekamo kako će to da sredi Gospod.

Laž, uvreda ili kleveta vaše ličnosti olakšavaju duhovne tegobe vašem neprijatelju, samo ukoliko i vi odgovarate, odnosno prihvatate kontakt sa zlim dusima. Ukoliko te kontakte ne prihvatamo, onda se zbiva nešto čudno. Te iste, klevete i uvrede umesto da postignu željeni cilj onoga koji ih projektuje, kao kakav bumerang se vraćaju na samog klevetnika i povređuju čitavo njegovo biće.

.

O ZLU

.

Sveti Oci kažu:

Ako se odbaci predlog

duhova zlobe, pobeda je

dobijena bez borbe.

Bog je apsolutno dobro i u njemu nema zla. Zlo i stradanje postoje samo za razumna stvorenja, koja su zbog svoje Gordosti, neposlušnosti, zavisti i zlobe odstranila sama sebe od blagodati Božije i apsolutne punoće rukovodstva Duha Svetoga, srušila se u nisko mudrovanje gde u svojim mislima i željama stradaju. Zlo nije stvoreno. Zlo je zloupotreba dobra od strane razumnih bića, koja su pala u nisko mudrovanje, i sad svojim mislima i željama stvaraju u sebi i oko sebe haos. Mudre su reči našeg naroda kada kaže: „Možeš raditi šta hoćeš i kako hoćeš, ali ne možeš dokle hoćeš“. I još: „I dobro delo u zlim rukama postaje zlo“.

Bog naš došao je meću nas da opet dovede u prvobitno stanje one koje je stvorio. On je sve učinio da Ga čovek može razumeti. On je mogao da spase čovečanski rod i drugim načinom, ali čovek kad je pao, sam je poremetio sav unutrašnji umni aparat i onesposobio se za dobro.

Potpao je u vlast duhova zlobe, dragovoljno im se predao u zarobljeništvo.

Zlo koje postoji Bog nije stvorio. Zlo je od umnih, misaonih duhova koji su otpali od ljubavi Božanske, koji su se okrenuli prema svojoj ličnosti i ostali nepokorni; počeli su umovati svoje umovanje, ali ma koliko se svaka umna sila koja nije sjedinjena sa izvorom života trudila da nešto dobro učini i govori, sve što ona radi posoljeno je smradom paklenim, jer je jedino Bog izvor mira i radosti, ljubavi, pravde i dobrote.

Ovde, na zemlji, ljudi treba da se potrude da ne primaju predlog duhova zlobe. Sveti Oci govore da treba dobro da pazimo, da budemo na straži, da znamo kako je svaka misao koja nam remeti unutrašnji mir od pakla upućena. I taj predlog da ne primamo, da ga odbacimo odmah! Ako se saglasimo i počnemo da besedimo sa njim, uplitaće nas u mreže paklene. Od te jedne misli paklene naroje se mnoge i tek posle čovek vidi kuda je zašao i šta učinio. Jedno zlo na drugo se nadoveže, pa posle kad dođe sebi čovek kaže: „Šta mi je to trebalo, bio sam miran, tih, i odjednom se sve pokvarilo“. A pokvarilo se zato što nismo stražili.

O poreklu zla, o tome zašto pravednici stradaju, a grešnici uživaju, um čovekov ne može da primi i shvati ono što ga prevazilazi. Ako ipak nešto može da razume od onostranog, onda on to dobija samo kada je smiren.

Hristos je Nikodimu rekao: „Ako ne razumeš zemaljske stvari, kako ćeš razumeti nebeske! Čovek mora dostići svetiteljski lik da bi mu se nešto otkrilo.“

Sveti Jovan Zlatoust uči da svako zlo potiče od nas samih, pa tek onda od đavola. Ako držimo um svoj budnim i srce svoje čvrsto u veri, đavo nema pristupa u nama. Đavo samo izlazi u susret našim sopstvenim zlim pomislima. Kada smo zavidljivi, gnevni, mrzimo nekog i to često ili duže vremena, mi sami otvaramo prozor svoga bića za đavola. On dalje hrani ove grehe i mi se onda od njih ne oslobađamo lako. Nekad tako ogreznemo u neki greh da on postaje naša druga priroda i tada nas samo Bog može spasiti, i od nas samih i od đavola.

Ne treba učestvovati u zlu ali treba pomoći onome ko je u nevolji. Treba mnogo reči da se upotrebi da bi se čovek oslobodio od negativnih misli. Neko mu pokvari raspoloženje i ne može ništa. Dođe drugi rođeni, nešto mu priča i ništa, dođe treći, četvrti, peti, šesti, tek kada neko dete bezazleno dođe kod njega i zagrli ga, on dobije od deteta utehu. Dete ne pravi razliku da li je dobar ili nije, njemu su svi dobri, dete je puno blagodati. On od deteta dobije blagodat božju i oslobodi se depresije.

Bog je ljubav, on je život i ne odvaja se od nas i ako smo mi nevaljašni i pokvareni, mi se često puta bavimo zlim mislima i to tako traje godinama a Gospod neće da nam remeti našu slobodnu volju. On očekuje da se sami opredelimo prema dobru i odbacimo zlo od sebe, a ako zadržimo mnogo zla, često puta dođe do sazrevanja, vidimo da ono što smo mislili bližnjima ono se nama dešava, zlo ono u nama koje je godinama trajalo došlo do ploda i eto posle nama nevolje umesto da se otreznimo, da se oslobodimo, mi još više tako padamo. Malobrojne su na Zemlji one duše smirene i krotke koje više govore svojim životom nego rečima, životom se više govori nego li rečima.

Sveti Oci kažu: „Ako mi sami nećemo da se trudimo da se smirimo, Gospod neće da prestane da nas smirava“. Da nas uvek neko sa strane prognevi, da nas dovede u gnevno stanje, sve dotle dok se izvežbamo da čuvamo svoj unutrašnji mir i ako nas neko gnevi. Postane posle duša smirena i krotka, sa puno razumevanja života prolazi kroz ovaj svet, pa ljudi posle posmatraju i kažu nam čoveče kakav si ti bio prgav, pa hoćeš sve u redu da ti bude a sad si nekako postao flegma, sve ti ravno. Nije to ravnodušnost nego je to pobeda zla. Gospod je dao snagu da se mirom pobedi zlo. Dok smo ovde u telu, valja nam sve to Božanskom snagom pobediti. To Gospod i traži od nas, da sa razumevanjem odbacimo zlo i da se okrenemo svojim srcem Njemu.

.

Odeljak iz knjige „Duhovne pouke srpskom narodu“ otac Tadej Vitovnički

.

Otac Tadej – Beseda o Presvetoj Bogorodici

httpv://www.youtube.com/watch?v=WUQlMJUbMRM&feature=related

. . .