Dragana Rajblović i Redakcija Bloga

 

Početak putovanja i avanture planinara amatera – Ekspedicija Rtanj 2012

Ta nedelja, 22-og aprila 2012-e godine svim učesnicima Ekspedicije Rtanj 2012 godine će ostati zapamćena kao neponovljiv doživljaj. Tog divnog i sunčanog proletnjeg dana Srbija je dobila 31-og tihog heroja koji su ispisali najlepše stranice svojih života i postali legende sami za sebe. Oficijalna istorija neće zabeležiti njihov podvig, neće ga ni primetiti, ali svi oni će u svojim srcima i pamćenju nositi utisak koji će im ostati za ceo život.

Za sve njih, naše Rtanjske heroje, sledeća 4 dana, kroz 4 foto priče i slike sa uspona na Rtanj zabeležićemo na ovom blogu kao put od starta jedne želje do cilja naših krajnjih mogućnosti.

. . .

U nedelju oko 7h časova članovi naše ekspedicije koju su organizovali sportski klub Alti i naša poznata alpinistkinja Dragana Rajblović, uz pomoć ovog bloga i Bašta Balkana kluba, okupili su se na Železničkoj stanici i krenuli mini busom do Rtnja. Putovanje po idealnom vremenu je bilo prijatno i zabavno. Raspoloženje je naglo poraslo kada smo u daljini na prevoju Čestobrodica ugledali Rtanj u daljini kako stameno stoji na horizontu. Kako smo počeli da mu prilazimo medju putnicima su oči počele da se šire od straha i shvatanja kolika je to planina i gde gore treba da se popnemo. Do uma im je počelo da dolazi saznanje da ovo više nije šala i ležerna priča o blagom usponu do vrha. Gore stići je izgledalo prilično visoko. Odjednom su svima postale jasne reči Dragane Rajblović da se Rtanj koristi kao planina za trening pred polazak na ozbiljne alpinističke ekspedicije na Himalaje, Ande, Alpe.

„Šta nam je ovo trebalo?“ – zapitale su se  mnoge uplašene duše u tom autobusu.

Nešto pre 10h časova nakon 200 km vožnje, mahom auto putem Beograd – Niš, posle skretanja kod Paraćina za Boljevac i Zaječar, nakon 30-ak kilometara vožnje regionalnim putem stigli smo do motela Balašević Rtanj na samom putu Paraćin – Boljevac, podno Rtanj planine.

U motelu Balašević smo napravili pauzu da popijemo neko osvežavajuće piče, kafu i da doručkujemo. Sa posebnim poletom smo uleteli u restoran, posebno oni pojedinci i planinari koji su restoran zapamtili po domaćim specijalitetima.

Glavni hit medju putnicima i planinarima je bila gibanica iz restorana Balašević, jedan veliki komad domaće gibanice i domaće kiselo mleko pride. Gibanica je sjajna, mada malo masna, ali to je domaća varijanta i prste je da poližeš. Odlično je i kiselo mleko, takvog nema u gradu. Cena: 180 dinara gibanica, 70 dinara čaša domaćeg kiselog mleka.

Nakon obilnog i masnog doručka, jer do vrha će nam trebati svaki gram energije što se kasnije pokazalo kao tačno, krenuli smo do obližnjeg sela Rtanj odakle je i kretala naša ekspedicija.

U Selu Rtanj smo se našli i sa svim onim članovima ekspedicije koji su došli svojim automobilom. Tu su nas sačekala i 3 profesionalna vodiča, koji su uz Draganu Rajblović obezbedjivali kolonu u slučaju neke nezgode ili nemogućnosti pojedinaca da se popnu, pa ako odustanu, da im se nadju pri ruci. Ispostaviće se da je njihova pomoć bila dobrodošla, ali ne u tom smeru koji smo mi očekivali.

Inače, bilo je prijavljeno preko 40 ljudi, ali su zadnji dan otkazali njih 3 (troje)  koji su išli autobusom i 10 njih koji su trebali ići automobilom, što nekako nije iznenadjujuće kada se zna koliko su naši ljudi ozbiljni prema preuzetim obavezama.

Sve u svemu, nakon kraćeg okupljanja u samom selu, pored lokalne kafanice, gde se popila još jedan kafa i gde se procenjivala udaljenost do vrha Šiljak na 1565 metara nadmorske visine, te koliko će nam trebati vremena, vode i slično. Dragana nam je rekla da se ona i njene kolege profesionalci popnu za manje od dva sata do Rtnja južnom stranom, pa sidju na severnu stranu, pa se popnu severnom stranom i vrate južnom stranom do sela Rtanj, sve u jednom danu.

Procenjivala je da će nama trebati oko 5 sati uspona, uz dosta pauza.

Moramo napomenuti da je priroda bila divna. Sve je počelo da cveta oko nas i zeleni. Uz idealnu temperaturu, sunce i velike bele oblake, nije nam trebala nikakva druga motivacija da se uhvatimo u koštac sa izazovom uspona. Deca, glavni ukras naše ekspedicije, njih šestoro, bili su sjajno rapoloženi.

I krenuli smo u avanturu. Natovareni rančevima sa hranom i vodom, krenuli smo prvo kroz samo selo Rtanj, koje nije veliko, i onda pravo u šumu.

Treba napomenuti za sve one koji idu prvi put na Rtanj da je bitno da ponesu dovoljno vode a hrana im nije ni neophodna. Na Rtnju nema izvora, a dakako nigde uz put nema ni česme a ni kafića. Nikako se ne opterećujte suvišnim stvarima, samo par malih boca vode, fotoaparat i to je to.

Krenuli smo ležerno i bez žurbe. Vodiči na početku i kraju kolone. Svako je išao svojim tempom. Prolazak kroz selo je bio brz i uspešan. Polako smo ulazili u šumu, u susret istinskoj avanturi koja će nam promeniti život.

. . .

Sutra emitujemo nastavak priče o prolasku kroz misterioznu i čudnu šumu, koja nas je podsetila na film Gospodar prstenova :-)