Slikar i hiper realista zen realnosti prirode – Veljko Djurdjević

Veljko Djurdjević

REALIZAM PRIRODE by VELJKO DJURDJEVIĆ

Hiperrealizam dvorskog slikara prirode. O sebi, motivima i slikama piše mladi slikar hiperrealista

Veljko Djurdjević – slikar hiperrealista u svom ateljeu

Ja ustvari i nisam slikar. Ceo zivot osecam veoma intenzivan zov prirode, zov netaknute, kristalne, ciste divljine. Usled turbulencija u detinjstvu, u prirodi sam pronasao mir i sigurnost, meditativno, filosofsko savrsentsvo, Zen.

Tokom osnovne skole strasno sam mastao o tome kako cu postati snimatelj divljih zivotinja ili entomolog. Fascinirao me je taj carobno bogati mikrosvet insekata, pun nestvarno lepih boja i oblika, svet potpuno nevidljiv za svacije oko. Kasnije, tokom gimnazije naprosto sam krenuo ocevim stopama, i otkrio stazu koja me vodi do prirode na najintimniji i najdirektniji moguci nacin.

Moje slikarstvo je sredstvo, priroda je cilj. Ja prirodu vidim kao religiju, slikarstvo kao svetu molitvu, stafelaj kao ikonostas. Hiperrealizam kao pravac koji negujem zahteva neverovatnu tehnicku virtuoznost i veliku disciplinu i strpljenje. Osecam se kao japanski majstor izrade katana. Katkad sliku gradim i po dva meseca. Zavrsena slika slicna je pravoslavnoj ikoni. U nju utkam svu svoju ljubav, posvecenost i odricanje, ona nastavlja da emituje cistu energiju tokom narednih vekova.

Kada radim potreban mi je mir, disciplina, mentalna higijena i duhovna cistota. Svaka promena toka energije oseti se na platnu. Moja najveca strast bila je da nekako ‘uhvatim’ i prenesem tu etericnu, lekovitu energiju prirode, i donesem je u domove ljudi kroz moje slike, koje ce tu sijati i leciti. Jos je Josif Pancic izdradjivao specijalne metalne kutije u kojima bi prezervirao sakupljene biljke tokom dugih putovanja do beogradskog Univerziteta. Tako da i ovo sto ja radim je na neki nacin alhemija, travarstvo, metafizika… Humanizam. Ono sto me fascinira je to da na moje slikarstvo jednako reaguju ljudi sa svih svetskih meridijana.

Volim da radim portrete, cak veoma uspesno, ali me ljudska lica ne inspirisu kao jedno cisto planinsko jezero okruzeno borovnicom i cetinarima. Cesto u prici pravim paralele sa planinarenjem i alpinizmom. Svaki covek penje svoj Everest. I ja kao umetnik, sto se vise penjem, sve je manje vrhova iznad mene, i polako ostajem sam sebi jedina prepreka. Planina, kao i umetnost, nedaju na sebe svakoga. Mnogi, mnogi ce odustati. Nebrojeno je mnogo izazova, duhovnih i fizickih. Ko naposletku prihvati svoju prolaznost, smrt, pobije svoje strahove i ambicije, podigne se i nastavi da penje, tog retkog planina nagradi i pusti gore u oblake na svoja drevna stenovita pleca.

Veljko Djurdjević na radnom mestu u prirodi

Provodim puno vremena kampujuci sa bratom po vrletima nacionalnih parkova sirom Balkana i Evrope. Te ekspedicije traju i po nekoliko nedelja. Zelim da se zavucem u najcuvanije, najkrasnije kutke prirode, da boravim i spavam u tom devicanskom, maestralnom ambijentu, i da uhvatim one najfascinantnije trenutke u prirodi, koji cesto traju svega nekoliko sekundi. Taj, terenski rad mi je najlepsi deo posla. Tamo punim baterije, inspirisem se, napajam energijom koju posle prezerviram i pretacem u svoje slike, i saljem dalje po celom svetu. Jedino, sto vam za moje slike nije potreban recept! I kada nas zacudjeni mestani ugledaju tako u nekoj vrleti na 2000 metara nadmorske visine, sa dzinovskim rancima, neobrijane i ispecene suncem, kazemo prosto da smo „krenuli na posao“. I zaista, to je moj posao i moje radno mesto, Priroda. I beskrajno sam zahvalan sudbini na tome…

Dalji planovi u karijeri ukljucuju sirenje na svetskoj sceni. Saradjujem sa dve americke galerije, imam i ponude iz Njujorka. Sustina je da se svet umrezio, povezao, smanjio, i ljudi prepoznaju i cene trud, posvecenost i vrhunski kvalitet. Priroda je jedan univerzalni jezik koji spaja covecanstvo. A ja, ja sam prirodin skromni dvorski slikar.

. . .

Mini izložba slika pejzaža i motiva prirode Veljka Djurdjevića