STANJE UMA
Kako je teško usrećiti ne mnogo nesrećne ali zato mlitave i pasivne ljude. Kako nas pogrešno stanje uma ograničava
Nisam morao da se pentram na hladni i vetroviti Tibet, čak ni na misteriozni Rtanj ili čudnu Radan planinu, niti da pevam Hare Krišna pesmice i zurim u neki bizarni indijski kip u nekom prašnjavom hindu hramu punom muva da bih shvatio da je sreća stanje uma.
Sreća je karakter. Sreća je svest. Sreća je mentalitet. Vaš. Moj. Naš.
To sam mogao da pročitam u bilo kom petparačkom popularnom udžbeniku za instant uspeh u životu. Ima toga puno i na internetu.
A posebno po onim sladunjavim i ušećerenim ženskim časopisima u kojima se oni vole, pa razvode, pa vole, pa opet razvode, pa se u novog partnera sudbinski zaljubljuju, pa kasnije još u novijeg, sve začinjeno velikim i fatalnim dozama šećerlema za proste domaćice i profesionalne udavače.
Čak nisam ni morao da išetam iz svoje haotične palanke i da odem na obližnje brdo u potrazi za medvedom koji će me pojuriti i otkriti mi Zen smisao života – da je svrha života u stvari preživeti smrtnu opasnost kada ti se pojavi u vidu gladnog mede. Niti je neko od mojih mudrih sedih glava predaka paora imao šta dubokoumno da mi prenese i učini me pronicljivim. Ništa od toga.
Iznenadićete se kako sam došao do tog zaključka. Pokušao sam nebrojeno puta da pomognem prijateljima i bližnjima, pokušao i to bez ikakvog uspeha. Radio sam to iz entuzijazma i filantropije, ali potpuno neuspešno. To me je u jednom trenutku prosvetlilo!
Doživeo sam koan u srcu Šumadije. Video sam svetlost mudrosti kroz tamu tudjih ograničenih i pasivnih mozgova!
Kad živiš u palanci ili otupiš ili se naoštriš, sredina je takva. Kamenita. Stiska. Pa ako imaš energije naoštriš se protiv njih, a ako si od slabijeg materijala otupiš, postaneš melanholičan i depresivan. Nisam se dao da me otupe. Motivacija mi je velika. Valjda je to mana mog karaktera. Ta pokretljivost, radoznalost, širom otvorene oči, srce i ruke. To kretanje mi je uvek donosilo dobre prilike i nagradjivalo me za trud.
Ali nisu svi takvi. Moji prijatelji su mahom u hroničnoj predaji od života i pod okupacijom sledećih pametnih misli: „Ne može se to. Nije to baš pametno. Istrošićemo se. Nije sad vreme. Teško je to. Opasna je to rabota. Gledaj svoja posla. Ne mogu sada. Nije to za mene“.
Te mudre i pametne reči su me uvek sačekivale kada god sam pokušavao da pokrenem svoje prijatelje, da ih uvedem u šansu, u posao, zaposlenje, projekat, hobi, neku veštinu, novo znanje. Uvek sam im nudio nešto očigledno dobro za njih. Barem se meni tako to činilo. Ali jok.! Ni makac. Samo izvuku neku od gore zabeleženih pametnih misli i saspu mi u lice.
Oni mlohavi i mlitavi zanesenjaci urade još i gore, kažu one još pametnije i mudrije reči: „Sačekaj. Videću. Razmisliću“.
Nego, ja nisam baš pametna osoba. Al sam zato energična i aktivna, proaktivna rekli bi stranci, evropski sveznalci. Zato sam pokušavao i pokušavao, ne uvidjajući da ću uvek biti odbijen, ismejan i u potaji nagrdjen. I tako godina za godinom, dok nisam postao seoska luda i čudak za moju pasivnu sredinu. Lik za posprdanje.
A ja sam gurao i gurao dalje u svojoj zanesenosti stvaranjem bolje i lepše Srbije. I naravno, ništa nisam mogao da shvatim niti da pametno zaključim što mi je okolina tiho ili sarkastično poručivala: „Smiri se divljak, vidiš kakav su vremena, urazumi se i prihvati se nečega pametnog u životu, šta ga samo nešto podbadaš.“
Na kraju sam sticajem okolnosti napustio svoju malu palanačku sredinu. Otišao u neku drugu sredinu, gde sam nešto malo uspeo da uradim, da steknem neke pare i neki status. Onda sam se obogaćen svim tim vratio svojoj palanci i krenuo sa još više entuzijazma da cimam i drmam moje prijatelje da se pokrenu, da stvorimo bolji svet, lepšu palanku. Ako mogu ja da uspem, mogu i oni.
Opet nisam bio pametan, od širom otvorenih očiju ne vidiš sitnu zlobu. Moji prijatelji su sada postali ljubomorni na mene. Nisam im više jado i budaletina, sada sam neko ko ima pare i moć, sada me mrze jer imam više nego oni, odvojio sam se od njihove uravnilovke. Sad misle da sam se pokondirio pa ih iz obesti guram da se pokrenu.
Oni bi najzadovoljniji bili kada bih im dao neke pare na zajam al da mi ne vrate, ili im poklonio nešto opipljivo i vredno što oni ne mogu ili neće sebi da kupe. I da ih stalno vodim u kafanu na pragnje i špricer. Tad me baš vole. Ako to propustim da uradim u redovnim vremenskim intervalima, onda me gledaju ispod oka i vidim im kako im se skupila sitna duša dok ih ljubomora kida dok razgledaju moj auto, sat, odelo, porodičnu kuću koju smo sredili. Sad mi tek ne veruju.
Potreslo me je to. Razočaralo. Iščistilo. Prosvetlilo. Doživeo sam katarzu. Vidim svetlost! I have the light! I can see!
Shvatio sam, ne možeš pomoći nikome od njih sa takvim stanjem svesti. Oni odbijaju pomoć, jer im je tama inata, ponosa, depresije, lenjosti, nezainteresovanosti, pomirenosti sa životom, ovladala umom. Izgubili su radost života, stvaranja, kretanja.
To se dešava nevernicima, onima koji u Božiju pravdu i smisao ne veruju. Jer oni nemaju snage da nadju vedrinu u trpljenju, niti snagu u molitvi, regeneraciju kroz veru, nadu i ljubav. Pali su u uninije. Prelast. Opsednuti su mračnim duhovima i mislima. Imanjem i nemanjem. Veličinom i ništavilom. Moć i nemoć. Gospodar i sluga.
U grču su. Mrze. Zavide. Traže urnebes i animalnu zabavu. To im daje osećaj života. Ni u šta više ne veruju, ničemu se više ne nadaju. Mrtav im je duh, okamenjen. Nisu više u stanju da prepoznaju ni šansu, srećnu okolnost, dobru ponudu.
Zato oni sreću zaobilaze, a ne sreća njih. Zato što tako pasivno misle i mlako osećaju, nemaju sreće čak i kada ih ona direktno u glavu pogodi. Zato stvarno ne mogu pomoći nikome od vas, dragi prijatelji. Ostajte mi u miru, u vašim ozlojedjenostima, promašenim željama i propalim snovima.
Sreća je zaista stanje uma, to tek sada shvatam. Iz ličnog njihovog iskustva.
A vidi se i po Srbiji, celoj. To mi je tek sada očigledno.
Konstantin
Neveovatno koliko uspesni pate sto narod ne razume da je sve prosto i lako . Fabrike zvrje prazne jer radnici nece da rade a novi vlasnici sirom otvorili kapije . Politicari donose gomile novih zakona ali narod ko narod zapeo da bude sirotinja , zavidi im na novim odelima koje jadni politicari nose samo da bi narodu dokazali da se i to moze i da uopste nije tesko . Svestenici sve vise nabacuju na sebe zlata da bi narodu pokazali kako sija u cartvu nebeskom , al narod – stoka , sto bi rekao onaj vladika sto nekad bese nas …
P.S. Autora teksta ne poznajem i komentar nema nikakve veze s njim , vec je izraz jedne od gore navedenih osobina nas koji smo ostali `dole` .
Rekao bih Vojsije da vaš komentar nema veze ni sa tekstom :-)
U njemu se govori šta neko može bio on siromašan ili ne, a to ipak neće, a nije tema šta je svima uskraćeno.
I u siromaštvu ljudi mogu biti uredni, čisti, otvoreni za nove ideje, mogu biti proaktivni, baviti se nekim korisnim hobijem, a mogu izabrati i onu drugi stranu da sede u kafani, loču, bistre dnevnu i svetsku politiku, sede ispred televizora i besmisleno zveraju u fudbal i silikonske pevačice. I ne pokušavaju da svoj život promene, jer im je uvek nek drugi kriv :-(
I u školi sam uvek na pismenom mašio temu :( . U vašem komentaru ste pomenuli one kakvih nema u vašem tekstu a ima poprilično i u palankama . U tekstu su osim vas svi (o)loši . Tekst je dobar za predgovor nekim drugačijim pesmama tipa ‘Gde si bila kad sam bio niko’ . Azra zaslužuje bolje .
Promašenu temu ima većina ljudi ove zemlje, svi se bave tudjim problemima i stvarima koje nisu na dnevnom redu, tako da se nemojte žalostiti oko toga, deo ste vladajuće većine i njihovog mišljenja :-)
A što se tiče Azre, on-oni su u pesmama mnogo toga objasnili. Evo na primer jedna Azrina pesma i za vas i za mene, zajednička misao:
A šta da radim (text) – Azra
A sta da radim
Kada odu prijatelji moji
Kada ode djevojka na koju bacam oci
I tako redom dan za danom
Na javnim mjestima s gitarom
Naravno da uvijek netko dodje
Da me cuje makar i kradom
Nista mi vise nije vazno
Nasao sam dobar bend
Zelim samo da sviram da se otkacim
I to je sve
Ljudi samo govore
Zasto si nervozan
Ljudi samo pricaju
Ne budi tako grozan
Ljudske usne sapucu
Suljaj se ti kradom
Izbjegavaj nevolje
Skinut ce ti glavu
Deo sam vecine , rekoh to i sam ali na zalost ne vladajuce . I nekao se vise prepoznam u onoj `Pametni i knjiski ljudi` nego u gorepomenutoj pesmi :)
Super tekstic i muzika, pogadjaju poentu. Duhovit ste pisac :-)
Konstantine,
Svaki čovek, Duša (ono što istinski jesmo), polako se pomera na svom putu, jedino važnog, duhovnog razvitka. Kada svako od nas spozna koji mikron istine učini mu se da je dosegao nebesa i da je mnogo dalje od drugih oko njega…
No, put je neverovatno dug, mada, svaka lekcija na tom putu je daleko vrednija nego svo zlato, novac, automobili i karijere…
Niko nas ne može pomeriti iz onog stanja do kojeg smo dosegli iako taj „Niko“ na nas može gledati baš onako kao što gledaš na svoje sugradjane jer je taj „Niko“ verovatno spoznao nešto mnogo više i važnije nego što smo možda mi sa šakom para, novom verzijom „fijakera“ i još po nešto…
Sreča nije jedno konačno stanje koje se može dosegnuti i u njemu večito ostati. Jer, sreća je dinamičko stanje svesti (Duše a nikako uma zato što je stanje uma posledica stanja Duše a ne obrnuto). Svest, koja nije intelektualna kategorija je ono zbog čega postojimo i što stalno stičemo… Svest je ta nevidljiva planina kojom se stalno penjemo i uvek smo srećni ako se (dinamički) penjemo. Ako zastanemo duže no što je neophodno ili se malo vratimo unazad odmah prestajemo biti srećni…
Onaj ko ima neodoljivu unutarnju potrebu da traga sa spoznajom sebe onakvim kakvim jeste a ne onakvim kako su mu rekli da jeste taj će činiti najčudnije stvari u životu ne bi li otkrio ono što traži. Čineći mnoge, veoma često i besmislene stvari, polako slama svoju krutu barijeru u otkrivanje nečeg što je oduvek bilo u njemu samom.
Možda ova priča kaže više od mojih reči;
Veliki biznismen na odmoru u jednoj južnoameričkoj državi podučavao ribara kako da poveća biznis, da kupi velike brodove, da izgradi fabrike za preradu riba…
Ribar ga slušao pa upitao; “ A šta če mi sve to?“ „Pa da posle toga imaš vremena da budeš više sa svojom porodicom i uživaš,“ odgovorio bogati Amer.
Ovaj ga pogledao pa odgovorio, „Pa ja sve to već sada imam!“ „Ti bi da robujem celog života dok ne zaradim sve to a ja već sada ulovim onoliko ribe koliko nam treba za preživljavanjem i ostatak dana uživam sa svojom porodicom.“
Unutarnje stanje duha da bi se bilo srećnim ne podrazumeva materijalno bogatstvo već pravu meru izmedju onoga što nam stvarno treba i onoga što mislimo da nam treba.
Bilo kako bilo tajna razumevanja života i mudrosti nije baš tako vidljiva i moramo otkriti njene tajne načine da bismo je imali – iako je sve to u nama samim…
Svi smo mi na tim beskrajnim stepenicama svesti ili na padini planine svesti kojoj se ne nazire vrh…
Vojsije, pametni knjiški čoveče :-)
Hvala Goco, ljubim ruke :-)
Louise zahvaljujem na poučnoj priči, uklapa se. Moram priznati da mi je prvi deo vašeg komentara nešto zamršen i nekako nikako da se ispetljam sa tim mislima. Ali svakako nameće mi se jedan poklon za vas, lepa pesma Bitlsa, nekako mislim da ste u toj duhovnoj sferi: „Lucy in the sky with diamonds“ :-)
http://www.youtube.com/watch?v=A7F2X3rSSCU
Nije Vojsije masio temu…Komentar u vezi sa tekstom, ili tekstopiscem…U svakom slucaju lepo je komentarisati sa strane, ne izlazeci iz palanke.Nismo svi imali tu priliku prosvetljenja.