7 pravila za više vaše sreće u životu – „Srećan film“

Stefan Segmajster

7 pravila za više sreće – film o sreći

 

Proveo sam najveći deo prošle godine radeći na dokumentarcu o sopstvenoj sreći – The happy film.

Pokušavao sam da vidim da li u stvari mogu istrenirati svoj um na poseban način, kao što mogu da istreniram svoje telo, kako bih mogao da dođem do poboljšanog osećaja sveobuhvatne dobrobiti.

Onda je ovog januara, moja majka preminula i bavljenje takvim filmom je izgledalo kao poslednja stvar koja bi trebalo da mi bude zanimljiva. Tako da, vrlo tipičnim, blesavim manirom dizajnera, posle godina rada, otprilike jedino što mogu da pokažem jeste naslov filma.

Oni su već bili gotovi kada sam bio na dužem odmoru sa svojom kompanijom u Indoneziji. Možemo da vidimo da je prvi deo ovde dizajniran od strane svinja. To je bilo pomalo previše čudno i hteli smo ženstveniji pristup, pa smo zaposlili patku koja je to uradila na mnogo prikladniji način. Moj studio na Baliju je bio na samo 10 minuta od jedne šume majmuna. I majmuni, naravno, bi trebalo da budu najsrećnija vrsta životinja. Tako smo ih istrenirali da ispišu tri posebne reči i rasporede ih prikladno. Možete da vidite da ovde još ima malog problema u čitljivosti, Slova nisu na dobrom mestu. Tako da, naravno, ono što ti sam ne možeš ispravno da uradiš nikad i nije urađeno. Ovo smo mi kako se penjemo na drveće i postavljamo ga ispred doline Sajan u Indoneziji.

Te godine, ono čemu smo posvetili pažnju, jesu bila različita istraživanja, i pregled dosta podataka na ovu temu. Ispalo je da žene i muškarci pokazuju vrlo slične nivoe sreće. Ovo je brz opšti pregled svih istraživanja koja smo pogledali. Klima nema ulogu. I da živite u najboljoj klimi, u San Dijegu u SAD, ili u najgoroj, Bafalo – Njujork, bićete jednako srećni na oba mesta. Ako zarađujete više od 50.000 dolara godišnje u SAD, svaka povišica koju dobijete, će imati samo izuzetno sićušan uticaj na vaše sveobuhvatno blagostanje. Crnci su srećni koliko i belci. Ako si star ili mlad, to zaista ne pravi razliku. Ako si ružan ili zaista lep, i to uopšte ne pravi razliku. Prilagodićeš se i navići na to. Ako imaš kontrolisane zdravstvene probleme to zaista nije važno.

httpv://www.youtube.com/watch?v=McdoE6mQvlM

Sada ono što jeste važno. Dakle žena na desnoj strani je mnogo srećnija od onog muškarca na levoj, što znači da, ako imaš dosta prijatelja i značajna prijateljstva, to stvarno pravi razliku. Isto tako, biti u braku znači da ćete verovatno biti srećniji nego da ste sami.

Kolega TED govornik, Džonatan Hajt, se setio ove male lepe analogije između svesnog i nesvesnog dela uma. On kaže da je svestan um samo malecni jahač na ovom ogromnom slonu nesvesnog. I da jahač misli da može da kaže slonu gde da ide, ali da slon ustvari uvek ima sopstvene ideje. Ako pogledam svoj život, rođen sam 1962. u Austriji. Da sam bio rođen samo sto godina ranije, velike odluke u mom životu bi bile napravljene za mene – što znači da bih morao da ostanem u gradu u kome sam rođen, vrlo verovatno bih ušao u istu struku u kojoj je moj otac bio, i verovatno bih morao da se oženim ženom koju je moja mama izabrala. Ja, i naravno svi mi, sada kontrolišemo ove velike odluke u našim životima. Živimo gde hoćemo da budemo, makar u zapadnim zemljama. Postajemo ono za šta smo zaista zainteresovani. Biramo sopstvenu karijeru, i biramo naše partnere. Ono što je iznenađujuće jeste da mnogi dopuštaju da nesvestan deo uma utiče na te odluke na načine koje mi ne primećujemo.

Ako pogledamo statistiku i vidimo da se osoba zove Džordž, kada on bira gde hoće da živi – na Floridi ili Severnoj Dakoti, odluči se za Džordžiju. A ako pogledamo osobu koja se zove Denis, kad on odluči šta hoće da postane – advokat ili doktor, ili učitelj? – najverovatnije je da će postati zubar. Ako se Pola dvoumi da li da se uda za Džoa ili Džeka, onda će joj nekako Pol zvučati najzanimljivije. Tako da i kad pravimo te veoma važne odluke, zbog vrlo besmislenih razloga, ostaje statistički tačno da više Džordževa živi u Džordžiji, da više Denisa postaju zubari i da ima više Pola koje su udate za nekog Pola nego što je to statistički moguće. Sada sam se ja naravno setio da su to američki podaci, i pomislio – pa ti blesavi Amerikanci. Na njih utiču stvari kojih nisu svesni. Ovo je jednostavno apsurdno. Onda sam naravno pogledao sopstvenu majku i oca – Karolina i Karl, i svoju baku i deku, Džozefina i Džozef. Tako da ja i dalje tragam za Stefani. Smisliću nešto.

Ako bih ovu celu stvar napravio malo više ličnom i pogledao šta me čini srećnim kao dizajnera, najlakši način naravno, jeste da radim više stvari koje volim i mnogo manje stvari koje ne volim, za šta bi bilo korisno znati šta je to što u stvari volim da radim. Ja sam veliki tvorac lista, tako da sam se setio liste. Jedna od njih je razmišljanje bez pritiska. Ovo je projekat na kome radimo trenutno sa vrlo zdravim rokom. To je knjiga o kulturi, i kao što možete da vidite, kultura brzo luta okolo. Radeći stvari koje radim trenutno – putujem u Kan. Primer koji imam ovde jeste stolica koja je izašla ove godine u Baliju, očigledno odraz lokalne proizvodnje i kulture. Ne biti zaglavljen iza istog ekrana računara ceo dan, i kretati se tamo vamo. Potpuno svesno dizajnirati projekte kojima je potrebna neverovatna količina različitih tehnika, samo da bi se borilo sa jednostranom adaptacijom.

Biti blizak sadržaju, to je sadržaj koji je blizak mom srcu. Ovo je autobus ili vozilo, za dobrovoljni prilog nevladinog organizaciji koja hoće da udvostruči budžet za edukaciju u SAD, oprezno dizajniran, tako da, zbog 5 cm, i dalje ne dotiče mostove na autoputu. Imati krajnje rezultate – stvari koje izađu iz štampača, kao ova mala vizit kartica za animacijsku kompaniju koja se zove Sideshow na lentikularnoj foliji. Raditi na projektima koji u stvari imaju vidljiv uticaj, kao knjiga za preminulog nemačkog umetnika čija nas je udovica posetila sa zahtevom da njenog pokojnog muža učinimo poznatim. Izašla je pre samo šest meseci, i dobija neverovatnu pažnju trenutno u Nemačkoj. Mislim da će njegova udovica biti veoma uspešna u svojoj potrazi.

I odskora, da učestvujem u projektima gde u projektu imam samo oko 50 posto tehničkog znanja, i gde je ostalih 50 posto potpuno novo. Tako, u ovom sučaju, to je spoljašnja projekcija za Singapur na ovim džinovskim ekranima koji podsećaju na Times Square. I ja sam naravno, kao dizajner, znao stvari o tipografiji, iako nismo toliko uspešno radili sa onim životinjama. Ali nisam baš znao toliko o kretanju ili filmu. I sa tog stanovišta mi smo stvorili divan projekat. Ali baš zato što je sadržaj bio vrlo ličan. U ovom slučaju, vođenje dnevnika podržava lični razvoj. Vodim dnevnik otkad sam imao 12 godina. I shvatio sam da je imao uticaja na moj život i rad na fascinantan način. U ovom slučaju zato što je deo jednog od mnogih osećanja na kojima gradimo cele serije – sva osećanja su prvobitno izašla iz dnevnika.
. . .

Tekst preuzet sa predavanja na TED konferenciji. Originalno video izlaganje možete videti ovde.