Bulimia nervosa
NEPRESTANA GLAD
Bulimija (latinski: bulimia nervosa) – je sindrom stalne gladi i prejedanja. Hormonski i psihički poremećaj pojačane gladi i apetita
„Toliko sam stalno gladna da bih celo pečeno prase pojela za doručak, ručak, večeru i užinu“
Bulimija – bulimia nervosa (grč. bous vol, limos glad; „toliko gladan da bih i vola mogao pojesti“) je poremećaj ishrane vezan uz prejedanje koji je, kao i anoreksija nervoza, psihološkog porekla, i može imati ozbiljne telesne posledice. Dok se anoreksičari jednostavno izgladnjuju, bulimičari se prejedaju, a zatim „čiste“ povraćanjem koje su sami izazvali. Oboleli od bulimije takođe često koriste tablete i pilule za mršavljenje, laksative i diuretike da bi smanjili težinu. Čišćenje creva može imati dve svrhe: sprečavanje dobijanja na težini, a i privremeno ublažavanje depresije i ostalih negativnih osećanja.
Bulimija, poput anoreksije, uglavnom se javlja kod mladih žena. Prosečna starost u kojoj se znakovi bulimije prvi put javljuju je oko 18 godina starosti – tinejdžeri. Ali se može javiti i kasnije iz raznoraznih razloga. Statistički podaci pokazuju da se bulimija javlja otprilike 1 osoba na svakih sto osoba ženskog pola, 1 osoba i na svakih 300 osoba muškog pola. Najčešće od bulimije pate osobe koje moraju strogo da vode računa o telesnoj težini i osobe koje po zanimanju imaju česte oscilacije u telesnoj težini (bodi bilderi, gimnastičari, rvači, trkači, ali i glumci, manekeni i plesači… Ne postoji rasna predispozicija za bulimiju, ali se javlja češće u razvijenim zemljama, nego u zemljama u razvoju. Kod osoba ženskog pola, bulimija se javlja deset puta češće nego kod osoba muškog pola.
Bulimija se može javiti sama za sebe ili naizmenično s anoreksijom. U tom naizmeničnom uzroku – koji se javlja otprilike u svakom petom slučaju – devojka neko vreme odbija hranu i ne želi ništa jesti, pripremajući se za prejedanje. Često se koriste i sredstva za umanjenje apetita.
Ova dva psihološka poremećaja kod žena, bulimija i anoreksija povezuju se s nekim različitim crtama ličnosti: anoreksičari su skloni potiskivanju svojih prohteva, uključujući čak i polne; s druge strane oboleli od bulimije, obično udovoljavaju svojim željama, preteruju, upadaju u probleme s drogom, skloni su promiskuitetnom ponašanju, kradu po trgovinama ili nekontrolisano kupuju. Najčešće se, u osnovi bulimije, kao i kod anoreksije, nalazi strah od gojenja i iskrivljena slika da sami pacijenti nikada ne izgledaju dovoljno lepo i privlačno. Ukoliko u porodici postoje poremećaji ishrane, poremećaji ličnosti i raspoloženja, problemi sa alkoholom i zloupotrebom nekih supstanci, bulimija se češće javlja.
Opšte zdravstveno i psihološko stanje osobe obolele od bulimije zavisi o tome koliko se često prejeda i čisti. Takva osoba može povraćati samo povremeno (jednom mesečno) ili jako često (par puta na dan). Telesne posledice uključuju oticanje želudca ili gušterače, upalu jednjaka, povećane žlezde za pljuvačku, te kvarenje zubi i bolest desni usled povraćanja želudačnih kiselina. Čestim povraćanjem takođe se troše voda i kalij u telesnim tkivima što izaziva poremećeni ritam srca, grčenje mišića, pa čak i oduzetost. U težim slučajevima, neki od ovih telesnih problema mogu dovesti do smrti. Još jedna opasnost kod bulimičara je samoubilačka depresija.
Bulimija je ozbiljna bolest i osobe obolele od nje obično je ne mogu voljno kontrolisati bez stručne medicinske pomoći. Opomene porodice i prijatelja da prestanu sa takvim ponašanjem u najboljem su slučaju beskorisne, a u najgorem imaju upravo suprotan efekat.
Smatra se da su pritisci i sukobi unutar porodice prvi znak bulimije. Bulimičarka je obično osoba koja je ambiciozna i želi previše postići. Teži savršenstvu, a oseća da ne može zadovoljiti očekivanja svojih roditelja. Njeno samopoštovanje je na niskom nivou i pati od stalne depresije. Možda je kao dete bila fizički ili polno zlostavljana; oko polovine svih obolelih od bulimije ima u prošlosti iskustvo zlostavljanja.
Lečenje bulimije – lekovi i terapija
Lečnik ili psiholog bi morao postaviti dijagnozu bulimije, ako u posmatranom periodu od 3 meseca postoje najmanje dve bulimične epizode nedeljno. Psihoterapija – često kombinovana s antidepresivima – prvi je način lečenja, zajedno sa savetovanjem o ishrani. Psihološko lečenje bulimije može ukljuti pojedinačnu, porodičnu ili grupnu psihoterapiju. Isto tako, često se propisuju bihevioristička ili kognitivna terapija. Bihevioristička terapija fokusira se na menjanje navika (prejedanje i čišćenje u ovom slučaju); seanse se obično posvećuju analizi ponašanja i smišljanju načina da se to promeni, a između seansi pacijent sledi tačno određena uputstva. Kognitivna terapija se fokusira na uobičajeno ponašanje, i njoj je cilj istražiti i suprotstaviti se negativnim mislima koje se nalaze u pozadini destruktivnih navika u ishrani. Pojedinačna ili grupna psihoterapija orijentiše se na emotivna iskustva i odnose koji su stvarni uzrok bulimije.
. . .