Dragan Milovanović
MEDITACIJA NA DAH
Kako meditacijom i svesnošću kontrolisati svoje misli i um
.
Misli su velike sila u našim životima, mogu da nas podignu u velike visine svetlosti i bace u najdublju tamu. Zato uvek treba stražariti nad svojim mislima i na radu svog uma. Naravno, potrebno je mnogo strpljenja i upornosti, vežbe i prakse dok se ne uspostavi kontrola misli i uma. U tome nam najviše smetaju emocije koje nas ponesu i izazovu misaonu oluju i mentalni nemir.
Poznate su floskule iz istočnjačkih religija da je „Um kao pijani majmun“ koji se tetura u svim pravcima i da je prvi početak ovladavanja sobom posmatranje teturanja tog majmuna dok se ne preuzme kontrola nad njim. Mahom se za uspostavljanje te kontrole uma preporučuju različite meditativne tehnike, koje podrazumevaju razvoj koncentracije, svesnosti i introspekcije.
Svojevremeno sam u mom prošlom životu bio zainteresovan za istraživanja svojstva uma, zen i budističke meditacije i kontrolu uma. Svog uma, ne tudjeg. Vodeći se tim idejama upoznavao sam različite ideje, teorije i prakse. Na kraju krajeva, priznajem da sam i isprobavao neke od tih metoda, mislim pre svega na meditaciju, sa više ili manje uspeha.
Danas ću vam pomenuti jedno svoje iskustvo na tom planu, koje smatram dragocenim jer je dovelo do promene moje svesti. Priča je istinita ali zbog odredjenih razloga i mišljenja koje imam sada izostaviću mnoge detalje koji bi otkrili ko je ko i gde je sve to odigrano.
Kao što rekoh u mom prošlom životu koji ja nazivam period duhovnih lutanja, istraživanja i zaludjivanja došao sam u kontakt sa jednom vrstom indijske i budističke meditacije. Želeći da je savladam otišao sam sa grupom entuzijasta u svojevrstan budistički manastir. Tamo smo bili izloženi ozbiljnom naporu i dugotrajnim meditacijama koje su trajale satima. Ustajalo se rano, oko 4h, i nakon kraćeg umivanja i razgibavanja, jutarnjeg sredjivanja, pristupalo se meditaciji sve do 7 sati kada se pravila kraća pauza za doručak. Odmah nakon toga se nastavljalo sa meditacijama sve do ručka koji je bio tačno u podne. Nakon ručka, imali smo malu pauzu sve do 13 časova kada smo nastavljali sa meditacijama do 17h. Onda je sledila pauza, sredjivanje tekućih stvari i održavanje kompleksa, ali već u 18.30h se nastavljala meditacija sve do 21 čas, kada se prekidala i kada se išlo na pripreme za spavanje i san od 22 časa.
Ako ste pomislili da je rano leći u 22 časa ako ste ceo dan proveli u meditaciji, varate se. Meditacija zna da bude iscrpljujuć i bolan proces, posebno u početku, kada vas celo telo boli i žulja od sedenja i neprirodno savijenih nogu, odnosno ukočenosti na koju niste navikli. Ali živ i uporan čovek se na sve navikne, pa tako ako ustrajete, telo se polako navikava, relaksira i sedenje u lotos pozi ili japanskom sedu i ne predstavlja neki poseban problem za iskusne meditantne. Kada već govorimo o bolovima pri meditaciji, zanimljivo je da ne bole ista mesta sve ljude, jer kako su mi članovi grupe pričali neke su bolela ledja, neke kolena, neke ruke, grudi, vrat, glava, sinusi. Svako je imao svoju količinu boli da iznese. Doduše, posle nekoliko dana mučenja polako počinje da nestaje bol, da bi na kraju satima vrlo udobno bili u meditativnom položaju a da ne osećate telo. Noge su vam ukočene, ali vi to više ne osećate jer je fokus vaših misli u glavi a ne u telu. Fascinantno. Auto anestezija.
Sama tehnika meditacije je bila jednostavna ali je pre toga morao da se prodje uvodni deo vežbanja, koji se svodio na razvijanje koncentracije. Za to je korišćena klasična meditacija koncentracije i praćenja daha, udisaja i izdisaja. Trebalo je dana i dana meditacije da bi se koncetracija profinila i utvrdila. Medjutim ako ste bili uporni, bili biste nagradjeni povećanim stepenom koncetracije i kontrole uma i vaših misli, i to je fenomen koji je zapravo tema ovog teksta.
Naime, jednog dana, posle jedno 5 sati sedenja i meditiranja, koje je uvek isto, jer stalno ponavljate jedan te isti ritual, desilo se nešto. No, pre nego što napišem šta je to nešto, skrenuo bih pažnju i odgovorio na logično pitanje da li je dosadno satima i danima ponavljati isti ritual i proces. Da, jeste dosadno ali svakim trenom sve manje. Nekako vam se vreme provedeno mentalnom radu sve više smanjuje, deluje vam da radite meditativnu praksu sve kraće, mada sat uvek pokazuje isti termin. I sve vam je lakše sa praćenjem sopstvenih misli ili osećaja koje posmatrate, tako da ponekad to bude i zabavno, iako je uvek sve isto. Mada, da je dosadno, dosadno je, i uvek se pitate da nemate da radite nešto pametnije i kada će zvono da objavi kraj časa.
Da se vratim svom iskustvu. Dok meditirate počinjete iz dana u dan da primećujete napredak, sve vam je lakše da se koncetrišete na misao, na um, na proces. Sve je fluidnije, jasnije, brže, čistije. Primećujete dosta očigledno da vam se koncetracija poboljšala i ono što je najbitnije, lako se koncetrišete, fokusirate i ta pažnja sve duže i duže traje. A onda se desilo Ono. To Ono je trenutak kada u vašem umu zavlada tišina. Jer dok meditirate stalno u glavi imate neke misli, šumove, nepovezane slike, ideje i reči, koje bivaju sve manje učestale kako ste obučeniji u meditaciji ali nikada vas ne napuštaju. Te misli, ti mentalni šumovi, to je onaj pijani majmun sa početka teksta koji vas ometa i koga treba staviti pod kontrolu. I dok se trudite da ostanete na putu meditacije i da ne dozvolite majmunu da vas ometa, sve će se manje primećivati u vašem Umu. A onda, ONO, odjednom su tokovi bezrazložnih i slučajnih misli nestali. Odjednom je u vašem umu duboka tišina i vi kontrolišete sopstvene misli. Neverovatan osećaj. Potpuna kontrola vašeg uma. Fantastično.
Odlično se sećam da sam pomislio kako je to fantastično stanje i odlična stvar, i da sam imao ovakvu koncetraciju i kontrolu onoga što mislim dok sam studirao, kroz fakultet bih prošao na krilima lakoće.
Srećom po mene, taj razvoj svesti, skok na drugi nivo mišljenja, doneo mi je i uvid u to čime se bavim, i posledice svega toga. Uključujući objektivnost, odredjenu senzibilnost koju posedujem uz hladan um koji sam naprasno dobio, počeo sam da shvatam štetnost meditacije same po sebi. To mi se i potvrdilo kasnije kada smo napuštali manastir, jer nas je guru pred kraj počeo „ogrubljivati“, odnosno pripremati za povratak u normalan svet, jer meditacija te otvara i čini ranjivim. Pre toga sam već nekako bio ukapirao tu posledicu, sad da ne objašnjavam kako i na koji način, i pre svih sam prestao sa daljim meditacijama i počeo da se centriram za povratak u grubi materijalizam.
Poenta mog upozorenja je u sledećem. Bavljenje meditacijom vas „otvara“ ka finijim energijama i entitetima koji na takav način dobijaju prolaz do vašeg duha. Postajete emotivno ranjiviji iako vam se čini da se opuštate i da je sve dobro, suštinski je sve dobro dok ne dodje do prvog stresa ili problema, tada burnije reagujete. Guru nam je objasnio da kroz meditaciju „čistimo astralno telo“ ogrubelo materijalizmom, ali da povratkom u materiju svakodnevnog života se mnogo lakše i temeljnije prljamo. Zato je meditacija rezervisana za manastire i pečine pustinjaka, jer ako pokušamo da u svakodnevnom životu toliko profinimo naše astralno i mentalno telo a živimo pod uticajem raznih ovosvetskih prljavština, u najboljem slučaju ćemo postati neurotični, u srednjem slučaju psihotični a u krajnjem sličaju potpuno izbačeni iz ravnoteže. To je zaista tako, i zato se ne preporučuje ozbiljna meditacija kod kuće.
Meditacija je praksa koja se sprovodi na zaštićenim, mirnim i pozitivnim mestima, koja su izolovana od sveta. Ineče se kockamo sa sopstvenim umom i životom.
Ako me pitate da li mi je ostala ta totalna kontrola uma i dalje, odgovor je NE. Mora se nastaviti sa vežbom meditacije da bi vas um slušao. I tako se moje pijani majmun vratio i gospodari i dalje sa mnom. Ali me je naučio nečemu, ne ulazi u stvari koje ne poznaješ, i digni ruke od meditacije, put Spasenja je jednostavan put, ne treba ti kontrola uma, već bdenje nad mislima i stalno praštanje. Nije rešenje života u Umu i mislima, već u srcu i ljubavi.
. . .
Hare Krishna Hare Krishna Krishna Krishna Hare Hare Hare Ram
http://www.youtube.com/watch?v=ZN71NGrdTbs
. . .
Dole finija osećanja i entiteti koja nas čine ranjivim ! Živeo pijani majmun koji teturajući i zgazi nekog ali sve u cilju ogrubljivanja da bi se opstalo u ovakvom svetu !
Treba ga svakako otrezniti :-)
Bolje je otrezniti um. Pijanstvo je stanje donje prirode uma, ispod i animalnog.
Kako sad to ? Gore piše da nam se ne piše dobro ako otreznimo svog majmuna ? Ili hoćete reći da treba da bude polupijan ?
Cilj i sušina svaka meditacije je uvežbavanje mozga da funkcioniše na što nižim frekvencijama čime se omogućava bolji kontakt sa duhovnim energijama i to je u jedno ruku i pokazatelj jednog aspekta duhovnog napredovanja, svesno ili ne, dostignuta frekvencija se nikad ne gubi ali se može izgubiti stabilnost nervnog sistema usled stresova i samog ritma života, pri čemu napori određenih meditacija mogu biti štetni.
Slabiji nervni sistem postaje razdražljiviji, naročito usled višečasovnih napora svesti, dok u zapadnoj civilizaciji primenjivanje određenih dugotrajnih istočnjačkih meditativnih tehnika iritira iole svkodnevno iritiranu i opterećenu svest, da su mnogi ljudi završili sa psihozom ili u nervnom rastrojstvu.
Naravno, za vrhunske rezultate potrebno je posvećeno i pravilno bavljenje kvalitativnim meditativnim tehnikama više decenija sa malom šansom za uspeh.
„Nemogućnost urkoćivanja pijanog majmuna“ govori o jednom nenapredku u smislu normalizacije funkcija nervnog sistema – daleko je to od „istočnjačke floskule“, jer je to pravi rezultat duhovnog razvoja bez i uz korišćenje meditativnih tehnika.
Rezultati i doživljaji u nehipnotičkoj regresiji ne predstavljaju stvarne prošle živote, jer to i nije toliko važno, ali predstavljaju simulacije ili režiju u odnosu na ono što osoba treba u ovom životu da nauči – što je i jedini cilj. No, ljudi obično pogrešno smatraju da su to njihovi stvarni prošli životi, možda će biti jedan od 200 regresija, ako se pogode identični problemi koje je ta osoba nekad imala sa današnjom problematikom.
@ Mile
Sta je to sto u nehipnotickoj regresiji vrsi „režiju u odnosu na ono što osoba treba u ovom životu da nauči „?
@Vojsije
To što vrši režiju predstavlja čovekov aspekt koji neki nazivaju više Ja, Ja Hrist ili svetleće telo, koje predstavlja prvu duhovnu energiju sa kojom je čovek u koegzistenciji, dakle superinteligenciju i sastavni je deo svakog čoveka za života.
To je čovekov duhovni stvaralac od začeća sve do smrti, iako nemam direktnu komunikaciju s njim dok je mozak aktivan, u budnom stanju, na nižim frekvencijama (meditacija, san, regresija) te poruke mogu biti primljene u manjoj ili većoj tačnosti. Ono savšeno poznaje ono što je nama najneophodije u razvoju, u skladu s tim i režira praktično cele živote koji su nam prikazani kroz nehipnotičku regresiju kako bi nam se uputilo direktno na one greške ili zablude koje je potrebno ispraviti, rešiti.
Ako Ono poznaje sta nam je najneophodnije u nasem razvoju ono,pretpostavljam,zna i sta je konacan cilj ?
Njegov je cilj da se formira kao zrela strauktura, da uz pomoć čovekove kreativnosti se razvije u potpunosti, naravno mi smo u simbiozi i ono nama pomaže u razvoju. Svakako da zna šta joj je cilj, to joj je u „programu“, u „genima“. A naš cilj je upravo to isto, da pomognemo da ono sazri odnosno da se duhovno razvijamo i formiramo, da i sama naša aura sazri zašta su potrebni određeni uslovi, pre proscesa sazrevanja te energetske strukture čovek doživljava ono što se naziva prosvetljenje, gde stiče nove okvire razvoja, nove mogućnosti funkcionisanja, naravno to je sve dugogodišnji proces i nije neka misterija na kraju krajeva jer je veća misterija izboriti se sa današnjim životnim problemima i biti radostan – dok je prosvetljenje životna okolnost, potencijalna mogućnost u duhovnoj ontogenezi svakog čoveka, ali jako jako retka pokazuje istorija – na neki način i jako udaljena od uobičajenog razvoja, što bi rekli „udaljena i nepoznata za običnog smrtnika“.
Vojsije, hteo sam reći da je potrebno da um i misli držimo pod kontrolom, snagom volje. Dodje vam nepristojna misao na um, odbijete je. I tako svaku nepristojnu ili lošu misao, klevetu, glupost, reakciju mržnje, odbijate od sebe. tada više niste pod „uticvajem pijanog majmuna“ da prihvatate sve što vam padne na um.
Mile, jednom sam se zapitao u toku meditacije „a ko su te duhovne emanacije i energije“ ka kojima stremim. Iz kog izvora one dolaze, da li su stvarno meni naklonjene ili je u pitanju zavodjenje kao u grčkim mitovima gde nimfe zavode mornare?“.
kada sam shvatio da nemam odgovor na to pitanje, odbacio sam meditaciju od sebe. ujedno sam se i zapitao da li je put duhovnog napredovanja pravljen za sve a ne može svako da se bavi meditacijom. Sada mi se čini da je duhovni put mnogo jednostavniji od meditacije.