Monah Gavrilo
Starac monah Gavrilo i njegova proročanstva i vizije o budućnosti Srbije i Beograda, o ljudima i njihovim dušama u raju i paklu
Prepodobni monah Gavrilo je u ravni poznatosti i čuvenja prepodobnog oca Tadeja. Njih dvojica su svojom pojavom, delom i uticajem na vernike, dobili poseban, mitski status u našoj sredini. Monah Gavrilo je bio prozorljiv, doživljavao je duhovne vizije, čitao misli ljudima i video budućnost. Davao je ljudima pouke, i liči na ranohrišćanske starce, svete ave, monahe iz pustinja Egipta i iz kelija Svete Gore. Vernici ga smatraju prorokom. Njegova proročanstva o sudbini Srbije i Beograda, pojavi krune i naslednika Nemanjića, o ustoličenju carske Rusije, izazivaju mnogo polemika. Nesumnjiva je njegova prozorljivost, ali ostaje pitanje da li su njegove vizija stvarno budućnost koja nas čeka ili Božije upozorenje poslato preko njega, šta nam se može izvesno desiti u budućnosti ako se kao narod i ljudi ne pokajemo i duhovno ne promenimo.
Deo transkripta koji prenosimo je iz filma „Starac Gavrilo Tajnovidac, koji nije iz filma „U susret Carstvu Nebeskom“ koji vam danas predstavljamo, ali su reči monaha Gavrila skoro iste u oba filma. Poslušajte i osetite reč duhovnika.
.
Ne znam šta ću pre da vam kažem. Imam mnogo, mnogo, mnogo.
Kad sam bio, pa kad me je vratio (Anđeo, sve mi je pokazao!), Gospod kaže: „Čedo moje, bićeš bijen, mučen…“, sve mi je kazao Gospod kako će biti; kaže: „Ja ću te čuvati svuda, i Majka Božija“. Četiri godine sam bio na robiji za veru! Sve milicajce, milicajke, pribrao sam veri, sve! Sotirića, protu Smiljanića… Najveći komunisti su bili tamo kad sam bio na robiji, pa sam im govorio šta je komunizam, Lenjin, Staljin i redom sve. Priznali mi sve! A to je Bog naredio.
Ljudi, najveći grešnici primaju veru, a imaš ovde ove što im ne vredi pričati. Ne vredi mu pričati ništa! Ništa mu ne vredi. Okovao ga (đavo) gvožđem, gvožđem okovan, pa ne može. A đavo puši, đavo huli, đavo mrsi, pa nađe onoga pa ga okuje i ne može da se vrati. Zabadava plakanje, zabadave je sve. Čovek ako sam sebe ne vrati, sam sebe ne popravi, sam sebe ne nauči, sam sebe ne osudi pa da kaže sve što je činio da više ne čini, da se ispovedi. Sve što se ispovedi to Gospod oprosti, a što se ne ispovedi ide s njim u pakao. Ima 20 mitarstava, znaš li? Piše sve – onde ti je ispovest i ovome je ispovest, i sve čovek treba da ispovedi, a Gospod će da izleči.
Beše jedna osoba u Pećkoj Patrijaršiji. Grešio je, bio je i ovako i onako, pušio, hulio, radio sve najgore što može. I jednoga dana dođe pa se zakune pred ikonom da više neće. Ali đavo ne miruje (onde je i heruvim bio); prođe malo pa ga natera i on zgreši – opet pogazi! I dođe u crkvu, padne pred ikonom, pisne da plače a đavo kaže anđelu: „Zašto braniš toga bludnika, kad je on tako i tako radio, pa lagao…?“ On se kaje a Gospod kaže: „Ja sam stradao za grešnike“. I oprosti mu grehe… Pokajao se! U poslednjem momentu se pokajao! Ali, to su retki, retki su.
Beše jedan brat, kako se zvaše, ne znam. Išao od kuće. Što god činiš, sebi činiš. Šta god, šta god činio ovde, tamo te čeka. Sve što je zlo, tamo se vraća. A ko je dobro radio, blago njegovoj duši. Beše jedna udovica i imala jednog sina. Dete spavalo noću u krevetu, i iskralo se da ide sa decom u vrt. Ona ostala. Naiđe onaj čovek a ona umesila kolač da mu poturi, da ga sruši. Naiđe čovek putanjom gde je dete bilo. „Čiko, daj mi jedan kolač, ogladneo sam!“ Čovek izvadi onaj kolač što mu je dala majka. Umre! Pade! Doktori ga pregledaše i videše. „Ko ti je dao ovaj kolač?“ „Dala mi majka“. I onda – što god činiš, sebi činiš – izgubi sina! Ona se obesi i ode u pakao, u večitu tamu dole. Što god činiš, sebi činiš! Vidiš li?!
Sve što govorimo – ima Angel koji sve piše. Sve što govorimo, izaći će na videlo. Ništa nema sakriveno što se neće videti tamo. Stani, pomisli: Gospod zna, koji je stvorio um da ne zna, koji je stvorio oko da ne vidi, koji je stvorio uvo da ne čuje, koji je stvorio srce… Jezik je glasonoša a usta su vrata. Što leži na srcu, to na usta teži. Jezik je glasonoša samo, on svedoči šta je na duši. Kome crkva nije… nije mu ni Bog otac, kome nije Bog otac… ko crkvu ne voli, toga ni Bog ne voli; Bogu se ne moli, Boga huli, Bog ga ruši. Mi smo živa Crkva Hristova. Ako se pokajemo- dolazi Bog, ako ne- ne dolazi. Ko ne jede telo Hristovo i ne pije (krv) neće da se spasi.
.
Starac Gavrilo – U Susret Carstvu Nebeskom
. . .
Vojsije? Reči!? Bože me oprosti!
Stefane ? Dela !?
Izvinjavam se ako sam vas sablaznio .
Samo htedoh reci da ne treba optuzivati Njega za to sto su nam profesori prodavci na buvljaku, mutikase u skupstini,dileri pred osnovcima , prostitutke na ulici … Da bude po onoj : ne treba da samo cekamo da nas Bog vadi iz ovog u cemu smo vec i sami malo da masemo rukama …
Svaki vernik, što veruje u jednu ili drugu religuju, je po mome, dostojna osoba sredine u kojoj se kreće, sve dotle, dok to svoje verovanje drži za sebe. Ali onog momenta kad to svoje verovanje počne nabijati na ‘nos’ drugima oko sebe, on je ništa drugo do običan BEZBOŽNIK. Prevrtljiva ličnost, što je u stanju ličnog interesa, spremna prodati i košulju sa mrtve majke. Takve pojedince, jedino sila može zaustaviti. Oni, u zanosu svog primitivizma, ne mogu da pojme, da je ‘religija’ to što jeste, a ne poziv na linč drugog čoveka. U svakoj religiji ima ponešto dobro da se nauči iz nje. Od samo jedne boli glava. Ma kako se ona zvala.
Danas u Blicu: sukob monahinja i vrha SPC oko uvodjenja novotarija u Crkvi. To je monah Gavrilo najavio u filmu. Sve je u pravu, samo treba videti i shvatiti njegove mudre pouke. Nije govorio za one koji ne razumeju, jer ko ne shvata sveobuhvatno, misli usko. Tako i ova prazna rasprava intelekta hladnog srca. Gledajte njegove suze, za vas su!
Za sve koji se prave pametni u raspravi a da ne znaju osnove hriščanske vere, ponavljam već ostavljeno na jednom drugom mestu – odnosi se na vas i vaša „mišljenja“ o stvari koju ne poznajete a o njoj sudite „po svome“.
„Ali koliko oni greše i kako daleko stoji od njih pravo savršenstvo, može svako videti ako posmatra njihov život i njihovo vladanje. Oni obično žele da ih ljudi u svim prilikama smatraju višim od ostalog sveta, vole da žive po svojoj volji i uvek su uporni u svojim odlukama, slepi su da vide svoje pogreške, ali su vrlo oštrovidi i revnosni u pretresanju reči i dela drugih.
Ne mogu da podnose da ljudi ukazuju nekom poštovanje, jer misle da ono pripada jedino njima. Ako im ko smeta u pobožnim zanimanjima i podvizima, odmah se uzrujavaju, uskipe gnevom i izmene se tako da više i ne liče na sebe.
…. … ….
Ti se ljudi nalaze u velikoj opasnosti. Pošto im je pomračen um, pogrešno sude o sebi. Posmatrajući svoje spoljašnja pobožna dela, nalaze da su dobra te misle da su već dostigli savršenstvo, gorde se i počinju da osuđuju druge.
Tu već nema mogućnosti da bi ih neko mogao uputiti na pravi put, osim naročite pomoći Božje. Lakše će se obratiti dobru javni grešnici, nego onaj koji se zaklanja spoljašnjim dobrim delima.
Duhovni se život i savršenstvo, dakle, ne sastoji samo u spoljašnjim dobrim delima, nego, kao što je već rečeno, u približavanju Bogu i jedinstvu s Njim. S tim je nerazdvojno vezano saznanje svog ništavila i svoje sklonosti svakome zlu, ljubav prema Bogu i odsustvo ljubavi prema sebi smiravanje ne samo pred Bogom nego i pred svim tvarima, potpuno odrečenje od svoje volje i savršena pokornost volji Božjoj.“
@ EraBre Potpisujem ! @ Oništoznajuistinu Da li je manje svetogrđe (od mlatarati svojim mišljenjem ) prihvatiti po sebi jedino ispravno i seći njime druge kao mačem ?
Ne bih da se upuštam u raspravu jer nisam kompetentan, ali mi se neka pitanja nameću, recimo stvar sa proročanstvima, sa vladikom Amfilohijem i sa monahinjama danas, pa da ih podelim sa publikom.
Monasi koji „vide“ i proroci unutar Crkve nikada nisu bili popularni unutar crkvenih struktura u vreme dok su živeli. To je slučaj i sa ocem Tadejom, sa ava Justinom i ocem Gavrilom. Vrlo često su oni u svojim vidjenjima prozivali vladike i visoko sveštenstvo za nedolično ponašanje, skretanje sa pravoslavnog puta, ekumenizam, unijaćenje sa inoslavnima, pre svega katolicima.
S druge strane tvrdnja u pravoslavnoj crkvi je da su patrijarh Srpski, vladike i celokupna crkva pod upravom Svetog Duha, podsećam samo na izbor novog patrijarha. I onda imamo paradoks, koga slušati. To je sada problem sa monahinjama, ocem Artemijem i mnogim drugim vernicima koji se protive novotarijama u okviru SPC, koji se protive približavanju Rimokatoličkoj crkvi i Papi.
Do sada sam naučio da je naša ljudska logika ograničena, i da ono što mi vidimo kao logično i dobro, u višem, Božijem smislu to nije tako. Samo duhovne oči, ako ih imaš, pomažu ti da vidiš dalje. Ako ih nemaš, ostaje ti da veruješ jednom ili drugom izvoru. Samo će vreme pokazati ko je bio u pravu, jer nekada i najbolje namere, ako nisu u skladu sa Božijim zapovestima, vode u pakao. Na primer, odlazak vladike Amfilohija kod Pape po pomoć. Nama i njemu to izgleda kao preko potreban čin političkog žrtvovanja za narod, ali je s druge strane možda volja Božija drugačija, jer kroz patnju se mi učimo i spašavamo.
Ne znam, priznajem, ali samo da podelim refleksije, jer je tema polemična i zbunjujuća. Možda samo slutnja, ali starac Gavrilo, otac Tadej, ava Justin, oni su svi postradali, i u tom stradanju su imali više šansi da steknu duhovne oči i Božiju blagodet nego vladike. Ali nije na nama da o tom sudimo, već da slušamo i radimo kako je zapovedjeno još pre 2000 godina :-)
Zlatko, ko ne radi po Zapovestima, Sveti Duh odlazi od njega, to je jasno i to ti je odgovor. Zato se obredi ne smeju menjati niti modernizovati, to je raskid Zaveta sa Bogom. Kandilo vere govori koliko je u veri slobodoumlje zabluda. Ostali to ne shvataju, teraju po svome. Neka teraju, svi dobijemo ista pitanja na kraju: „Da li si ispunjavao volju Moju i Zapovest ili svoju?“, pita strogi sudija.
Nema šta, ista meta isto odstojanje, i dalje se vodi politika, ovog puta ponovo „verska“. Poznato društvo, barem neki.
U tekstu molitva za Kosovo dao sam svoje mišljenje oko vladike Artemija i samostalnih verskih tendencija, pa da kolegi Stefanu, Vojsiju, Zdravku, Zlatku i ostalima (koji su duhovno negde daleko) to ponovim, bilo bi dobro.
Jedan od osnova hrišćanske vere je u poslušanju, da slušaš i trpiš, ako treba. Naravno, ne u svim prilikama, nekada moraš i da se pobuniš, ako se udara na temelje vere. Za sada to nije uzelo toliko maha. Vladika Artemije i ove monahinje nisu htele da slušaju svoju Crkvu, koja često nije bila u pravu kroz istoriju, ali se negde sve to vremenom pročistilo. I greške su sa dopuštenjem Božijim. Sa te strane, čak i ako je prepodobni monah Gavrilo u pravu, ili Artemie, njegovo je bilo da sluša crkvu. Da trpi. Da se moli i molitvom traži ispravljanje grešaka. I da upozori, svakako, ali ne da ustaje protiv same Crkve i da odriče poslušnost. To je gordost i sujeta, jedan od težih grehova.
Takodje, prepodobni monah Gavrilo nije imao svog duhovnika koji bi sagledavao njegova vidjenja i davao mu dopust i blagoslov da prorokuje i objavljuje. Možda je imao blagoslov od Gospoda da to radi, ali mi to ne znamo, a to je takodje jedan od bitnih momenata priče.
Kandilo vere je u svom fazonu objava starih otaca, i tu mu se nemamo šta suprostavljati, jer nas odmah suočava sa autoritetom, koji se ne osporava, Putnik je čini mi se malo zalutao na ovu temu, jer ona nije da li je pravoslavlje u pravu a drugi ne, nego šta je pravije u pravoslavlju od onoga što postoji, pa pošto nije u biti pravoslavan, prosto mu nije ovde mesto, osim da mrsi i unosi smutnju. EraBre dodiruje temu fanatizma i čini mi se brka neke pojmove, kanda je socijalistički vaspitan, ali ima dobru nameru, sa iskrivljenim zaključkom, pošto da ima iskustvo Božije ljubavi i Božije kazne, možda bi i on postao fundamentalista. No, Gospod voli ljude i ne nameće im teško breme, pa malo ko i stekne uvid u sile koje vladaju i kojima možemo biti izloženi.
Opet pišem previše, ali krenuli ste bez mene, pa da nadoknadim propušteni dijalog :-)
OK, pošto Konstantin kaže da meni nije mesto ovde, da mrsim i unosim smutnju, ja odlazim :) i ostavljam Vas vernike koje se znate međusobno, da na miru polemišete. Istina malo sam skrenuo sa kursa i počeo odbranom istočnih religija, izvinjavam se, pošto Video nisam pogledao, samo sam pročitao tekst, gde sam komentarisao (po svome) Starčevu poslednju rečenicu. Tako je sve počelo, onda je “Kandilo vere“ prozvao mene da postavljam glupa pitanja na šta sam se ja uvredio itd itd…
Ajd’ u zdravlje svima!
P.S. A Vi Konstantine, uključite se Vi umesto mene u polemiku a ne samo da sa distance komentarišete o svakome ko, šta, zašto, čemu…