Monah Gavrilo
Starac monah Gavrilo i njegova proročanstva i vizije o budućnosti Srbije i Beograda, o ljudima i njihovim dušama u raju i paklu
Prepodobni monah Gavrilo je u ravni poznatosti i čuvenja prepodobnog oca Tadeja. Njih dvojica su svojom pojavom, delom i uticajem na vernike, dobili poseban, mitski status u našoj sredini. Monah Gavrilo je bio prozorljiv, doživljavao je duhovne vizije, čitao misli ljudima i video budućnost. Davao je ljudima pouke, i liči na ranohrišćanske starce, svete ave, monahe iz pustinja Egipta i iz kelija Svete Gore. Vernici ga smatraju prorokom. Njegova proročanstva o sudbini Srbije i Beograda, pojavi krune i naslednika Nemanjića, o ustoličenju carske Rusije, izazivaju mnogo polemika. Nesumnjiva je njegova prozorljivost, ali ostaje pitanje da li su njegove vizija stvarno budućnost koja nas čeka ili Božije upozorenje poslato preko njega, šta nam se može izvesno desiti u budućnosti ako se kao narod i ljudi ne pokajemo i duhovno ne promenimo.
Deo transkripta koji prenosimo je iz filma „Starac Gavrilo Tajnovidac, koji nije iz filma „U susret Carstvu Nebeskom“ koji vam danas predstavljamo, ali su reči monaha Gavrila skoro iste u oba filma. Poslušajte i osetite reč duhovnika.
.
Ne znam šta ću pre da vam kažem. Imam mnogo, mnogo, mnogo.
Kad sam bio, pa kad me je vratio (Anđeo, sve mi je pokazao!), Gospod kaže: „Čedo moje, bićeš bijen, mučen…“, sve mi je kazao Gospod kako će biti; kaže: „Ja ću te čuvati svuda, i Majka Božija“. Četiri godine sam bio na robiji za veru! Sve milicajce, milicajke, pribrao sam veri, sve! Sotirića, protu Smiljanića… Najveći komunisti su bili tamo kad sam bio na robiji, pa sam im govorio šta je komunizam, Lenjin, Staljin i redom sve. Priznali mi sve! A to je Bog naredio.
Ljudi, najveći grešnici primaju veru, a imaš ovde ove što im ne vredi pričati. Ne vredi mu pričati ništa! Ništa mu ne vredi. Okovao ga (đavo) gvožđem, gvožđem okovan, pa ne može. A đavo puši, đavo huli, đavo mrsi, pa nađe onoga pa ga okuje i ne može da se vrati. Zabadava plakanje, zabadave je sve. Čovek ako sam sebe ne vrati, sam sebe ne popravi, sam sebe ne nauči, sam sebe ne osudi pa da kaže sve što je činio da više ne čini, da se ispovedi. Sve što se ispovedi to Gospod oprosti, a što se ne ispovedi ide s njim u pakao. Ima 20 mitarstava, znaš li? Piše sve – onde ti je ispovest i ovome je ispovest, i sve čovek treba da ispovedi, a Gospod će da izleči.
Beše jedna osoba u Pećkoj Patrijaršiji. Grešio je, bio je i ovako i onako, pušio, hulio, radio sve najgore što može. I jednoga dana dođe pa se zakune pred ikonom da više neće. Ali đavo ne miruje (onde je i heruvim bio); prođe malo pa ga natera i on zgreši – opet pogazi! I dođe u crkvu, padne pred ikonom, pisne da plače a đavo kaže anđelu: „Zašto braniš toga bludnika, kad je on tako i tako radio, pa lagao…?“ On se kaje a Gospod kaže: „Ja sam stradao za grešnike“. I oprosti mu grehe… Pokajao se! U poslednjem momentu se pokajao! Ali, to su retki, retki su.
Beše jedan brat, kako se zvaše, ne znam. Išao od kuće. Što god činiš, sebi činiš. Šta god, šta god činio ovde, tamo te čeka. Sve što je zlo, tamo se vraća. A ko je dobro radio, blago njegovoj duši. Beše jedna udovica i imala jednog sina. Dete spavalo noću u krevetu, i iskralo se da ide sa decom u vrt. Ona ostala. Naiđe onaj čovek a ona umesila kolač da mu poturi, da ga sruši. Naiđe čovek putanjom gde je dete bilo. „Čiko, daj mi jedan kolač, ogladneo sam!“ Čovek izvadi onaj kolač što mu je dala majka. Umre! Pade! Doktori ga pregledaše i videše. „Ko ti je dao ovaj kolač?“ „Dala mi majka“. I onda – što god činiš, sebi činiš – izgubi sina! Ona se obesi i ode u pakao, u večitu tamu dole. Što god činiš, sebi činiš! Vidiš li?!
Sve što govorimo – ima Angel koji sve piše. Sve što govorimo, izaći će na videlo. Ništa nema sakriveno što se neće videti tamo. Stani, pomisli: Gospod zna, koji je stvorio um da ne zna, koji je stvorio oko da ne vidi, koji je stvorio uvo da ne čuje, koji je stvorio srce… Jezik je glasonoša a usta su vrata. Što leži na srcu, to na usta teži. Jezik je glasonoša samo, on svedoči šta je na duši. Kome crkva nije… nije mu ni Bog otac, kome nije Bog otac… ko crkvu ne voli, toga ni Bog ne voli; Bogu se ne moli, Boga huli, Bog ga ruši. Mi smo živa Crkva Hristova. Ako se pokajemo- dolazi Bog, ako ne- ne dolazi. Ko ne jede telo Hristovo i ne pije (krv) neće da se spasi.
.
Starac Gavrilo – U Susret Carstvu Nebeskom
. . .
Opet gvožđe,okovi,mačevi i oklopi , lomače …Svako dobro Viteže … Ne može se duša okovati :)
Са религиозним фанатицима, немогуће је водити здраву полемику. Они живе у прошлости и у њој ће и умрети. Није важно у коме времену су рођени. По досадашњој полемици, испаде да само ‘они’ што иду у цркву, сваке недеље су прави хришћани (православци). Остале треба на ломачу ко у време РЕНЕСАНСЕ. Далеко им кућа од моје куће. АМИН!
Bog s vama.Nekim se diže kosa na glavi,evo Marte,al moram reagirati.Meni samo nije jasno kao katolkinji,zar kod vas pravoslavnih nema vjere u čistilište ili samo raj i pakao kao kod protestanata.Mi vjerujemo u miosrdnog Boga punog dobrote,ne u Boga krvnika,vjerujem da Isus oprašta po pokajanju srca al ne vjerujem kako piše u tekstu ili ćeš u raj ili u pakao.Čovjek prije smrti susreće Boga,bio vjernik ili ne,đavao ga kuša na koju će stranu ali i lice Božje gleda.Smatram da je presudan taj trenutak.Mnoga su svjedočanstva o tome,ne sjećam se al mislim da je o tome pisala Sveta Brigita Švedska.
piše…“ko crkvu ne voli, toga ni Bog ne voli“,ovo je neistina,Bog voli i najgoreg grešnika,ama baš svakog čovjeka neovisno o njegovom odnosu prema Bogu.Jer dao je Krv za svakog;ako sam vjernica-Krv koju je Isus dao za mene ista je krvi koji je Isus dao za bezbožnika.I zato pitam:vjeruju li pravoslavci u čistilište,ja sam mislila da vjeruju.A svi ćemo tamo i manji i veći grešnici,nitko nije toliko čist da bi odmah otišao u raj, tek mučenici koji su dali krv za vjeru,za Isusa.
za sva Kandila Vere
Budući da je ovo iz katoličanstva,onda sigurno nije dobro,nego od demona,kako kaže vaše kandilo vere,nema veze ako je kršćansko,svjedno ne valja,jel tako?
Nijedan čovjek ne može postići znanje Božje osim poniznošću. U visine se dolazi silaženjem. Bl. Egidije Asiški (†1262.)
Osim toga sveto Pismo je isto osim razlike u ekavici i ijekavici i kaže:
TKO HOĆE DA MEĐU VAMA BUDE NAJVEĆI,NEKA VAM BUDE POSLUŽITELJ.I TKO HOĆE DA MEĐU VAMA BUDE PRVI,NEKA VAM BUDE SLUGA. Iz Mateja 20,26-27
Kao da ne poznajte Pisma. Jest Kandilo Vere našla se ova čežnjiva duša što ljubav Božju cijepate na sinove Božje i na one zabludjele citiram: …da je pravoslavno hrišćanstvo, kao i njegov cilj, nešto potpuno različito od svih ostalih religija, kako „hrišćanskih“ tako i nehrišćanskih. A BOŽJA RIJEČ ISTA I VAMA I NAMA. Koja kontradikcija!!! Sveti Jeronim je rekao:Tko ne poznaje Pisma,ne poznaje ni Krista.
Ne želim ja naturati nešto svoje al me vrijeđa način demoniziranja katoličanstva.Kako biste mogli voljeti svoje koji nisu vjernici ili nisu po vama baš sasvim na putu ako ne volite ostale kršćane.Meni je to sramotno.Mene to vrijeđa.Oprostite,ne možete li imati svoju vjeru a ne govoriti stalno kako je pravoslavlje jedino ispravno a mi smo svi pogani.Srećom,Bog gleda u srce,Krv Isusova gleda na grešnika. Ovakav stav pravoslavlja, tj. gospodina Kandila me podsjeća na priču iz Svetog Pisma kada nam evanđelist Luka govori nam o dvojici koja su se došla pomoliti u hram: jedan je bio farizej, a drugi carinik.
Farizej stoji tamo gdje je siguran da će biti primijećen. Moli, zahvaljuje Bogu za sve što je učinio. Ali njegova molitva obiluje samohvalom. Pun je samozadovoljstva. Uspoređuje se s drugima i smatra se boljim i pravednijim u vršenju zakona. Carinik je stajao daleko jer je ljubio Boga i budući da je bio svjestan svojih pogrješaka, nije se usuđivao prići bliže. Ali upravo zbog toga Bog mu se lakše približio. Bog se približava onome koji pokazuje svoju ljubav i poniznost.
Moramo odbaciti primjer molitve farizeja i učiti od carinika: »Bože, milostiv budi meni grješniku.« Tu kratku strjelovitu molitvu možemo mnogo puta ponavljati, kako bi se u duši potaknula ljubav prema poniznosti i svijest o njezinoj važnosti prilikom molitve.
Pomoć Presvete Djevice Marije najbolje je jamstvo za napredak u ovoj krjeposti. »Marija je istodobno Majka milosrđa i nježnosti, kojoj se još nitko nije uzalud obratio. Prepusti se pun pouzdanja njezinoj majčinskoj zaštiti, zamoli je da ti podari ovu krjepost poniznosti koju je ona toliko cijenila. Ne boj se da ona ne će čuti tvoju molitvu. Marija će zatražiti za tebe poniznost od Boga, koji uzvisuje ponizne, a ponizuje ohole i, budući da je Marija neposredno uz svojega Sina, tvoja će molitva sasvim sigurno biti uslišana.«
Sigurna sam da pravoslavac poput Kandila Vere nikad ne bi skupa molio sa katolikom , jako me to rastužuje. A katolik bi, i to sam sigurna.Tužno.Nema smisla otvarati dijalog koji se neće ni dogoditi.
Bijaše među farizejima čovjek imenom Nikodem, ugledan Židov. On dođe Isusu obnoć i reče mu: “Rabbi, znamo da si od Boga došao kao učitelj jer nitko ne može činiti znamenja kakva ti činiš ako Bog nije s njime.”
Odgovori mu Isus: “Zaista, zaista, kažem ti: tko se ne rodi nanovo, odozgor, ne može vidjeti kraljevstva Božjega!”
Kaže mu Nikodem: “Kako se čovjek može roditi kad je star? Zar može po drugi put ući u utrobu majke svoje i roditi se?”
Odgovori Isus: “Zaista, zaista, kažem ti: ako se tko ne rodi iz vode i Duha, ne može ući u kraljevstvo Božje. Što je od tijela rođeno, tijelo je; i što je od Duha rođeno, duh je. Ne čudi se što ti rekoh: ‘Treba da se rodite nanovo, odozgor.’ Vjetar puše gdje hoće; čuješ mu šum, a ne znaš odakle dolazi i kamo ide. Tako je sa svakim koji je rođen od Duha.”
Iv 3,1-8
Tako je sa svima nama,Boga ne možemo ograničiti,njegova ljubav puše poput vjetra kud hoće.Treba da se rodite nanovo odozgor,malo manje isticanja ja pravoslavac, a malo više dobro došla sestro u Kristu k nama …al neću ja u kuću u kojoj nisam poželjna. Bog te blagoslovio Kandilo.A Kandilo je svak ko misli ko Kandilo.
Poštovana Marta
Pravoslavna vera nepoznaje čistilište. Ako pogledate predanje koje su nam ostavili sveti oci koji su živeli pre Velike šizme 1054 godine, a koje i rimokatolički vernici priznaju i poštuju ne možete naći da neko govori o čistilištu. Takav stav zauzima do dana danas Pravoslavna crkva. To je samo jedna od razlika koja se pojavila tokom vekovnog udaljavanja rimokatoličke vere od pravoslavlja . Na žalost sve je počelo mnogo mnogo ranije, negde oko IV veka u Španiji, mislim da se radi o Sevilji, kada su Simvolu Vere iz njima znanih razloga dodali da Duh Sveti ishodi i od Sin, sto je protivno Simvolu Vere ustanovljenom na I i II Vaseljenskom saboru. Da napomenem da su sabori odrzavani ne slučajno vec zbog pojavi jeresi, npr. Arijeva jeres u slučaju I Vas.sabora. Nabrojaću ukratko najosnovnije razlike koje rk vera ističe a koje su strane Pravoslavnoj crkvi: indulgencija, bezgrešno začeće Presvete Bogorodice, primat rimskog pape i isticanje njegove bezgrešnosti jer je zamenik Hristov na zemlji, da se sveštenici ne mogu ženiti… Pravoslavn crkva je takodje katolicka, to ističe i Simvol vere…Verujem u jednu svetu sabornu ( sto je sinonim za katoličku ) crkvu. To mi pravoslavni izgovarom na svakoj liturgiji. I tu dolazimo do suštine da postoji samo jedna Crkva ( velikim slovima ) koja predstavlja telo Gospoda našeg Isusa Hrista, ne postoji više crkava, tada bi bilo više Hristosa, a tako nije. Imamo crkvu kao gradjevinski objekat a imamo i Crkvu. Istina može biti samo jedna i ona se silom ne nameće. Kako Gospod gleda na bušmane, pigmeje, tibetance, albance, talibane, …ect, ja to ne znam, možda oni više u ono sta ima je dato izvršavaju Njegovu volju od mene koji sada ovde nešto pišem pored PC i pravim se pametan, a oni za tu spravu moza nisu ni čuli, ali po savesti se bore za sebe i svoje. Pravoslavnim je dato da svedoče ono u šta veruju svojim životom manje rečima. A to je najteže. Zato o rimokatoličkoj veri mogu da pišem u globalu ali o pojedinačnim ljudima koji su rodjeni tamo nikako. Bog to bolje zna od mene.
Duga je to priča Marta, i za nju mora postojati dosta hrabrosti i ljubavi da bi se saslušala.
Za EruBre: Postoji telesna hrana, postoji duhovna hrana, kojom se duša pravoslavna hrana, i to kroz molitve, sabrani u hramu na Svetoj liturgiji. Niko tebe ne tera da budeš tamo nedeljom, praznikom, svakodnevno, ali ne moj onda da drugima odričeš nešto to nije od ovoga sveta a što oni tokom službi u crkvi kao blagodet od Boga zadobijaju u zavisnosti od njihovog pokajanja i vere. Razlika izmedju onih koji idu u crkvu i revniju i onih koji su tu redje jeste da ovi prvi vide bolje koliko su bolesni od greha, nego ovi drugi. Da to je osnovna razlika, a ne da sam ja nesto mnog pametniji od tebe….čuh pre nekoliko godina…ljudski um je predvorije pakla…praštaj.
Ko piše taj i greši. Treba da stoji …“U jednu svetu sabornu (katoličansku) i Apostolsku Crkvu.“ Izvinite.
Основне разлике Православне и Римокатоличке Цркве
До 1054. године Црква је, осим мањих трзавица, живела у благодатном миру. Источна и Западна црква биле суједно. Заједно су учествовале на Васељенским саборима, заједно доносиле свете догме и каноне и живеле у међусобној братској љубави. А онда је због увођења у Западној цркви учења да Свети Дух исходи и од Бога Сина, дошло до кобне поделе у једној, светој, саборној и апостолској Цркви, која до данас није превазиђена. Током времена Западна (римокатоличка) цркваје увела и друга погрешна учења која су у супротности са одлукама Васељенских сабора и тако се јаз између две цркве још више продубио. Ради најелементарнијег упознавања са тим погрешним учењима уведеним у Римокатоличкој цркви, ево њиховог кратког прегледа:
ФИЛИОКВЕ
По древном учењу Цркве Христове, Свети Дух (треће лице Свете Тројице) исходи од Бога Оца. То учење је санкционисао II васељенски сабор у осмом члану Символа вере на коме су били представници целе Цркве. Током времена на Западу се почело јављати ново учење, најпре у Шпанији, да Свети Дух исходи и од Сина (латински филиус = син, кве = и). Такво учење је било осуђено и на Истоку и на Западу. Међутим, то учење се из Шпаније ширило по целој Западној цркви и почетком XI века, око 1014. године, у време папе Бенедикта VIII, а по настојању немачког цара Хенрика I, то учење је унето у Символ вере у Римокатоличкој цркви. То је изазвало огорчење на Истоку и у време цариградског патријарха Михаила Керуларија 1054. године, дошло је до раскола (поделе), и отцепљења Римокатоличке цркве од Источне православне цркве.
О БЕЗГРЕШНОМ ЗАЧЕЂУ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
По учењу Цркве, грех који су починили наши прародитељи Адам и Ева у рају због чега су били од Бога кажњени, наследан је и сви се људи рађају са тим грехом. Крштењем се човек ослобађа тог греха. Само је Господ Исус Христос безгреигао зачет у утроби Пресвете Богородице на натприродан начин благодаћу Духа Светога. Православиа црква учи да је, сходно томе, и Пресвета Богородица која је рођена природним путем од Јоакима и Ане била подложна прародитељском наследном греху. У IX веку, опет у Шпанији, јавља се ново учење да је Пресвета Богородица, иако зачета природним путем, у утроби материној очишћена од прародитељског греха. У почетку било је противљења овом учењу па чак и званичне осуде. Међутим, ово учење је прихватио моћни језуитски ред у Римокатоличкој цркви и Папа Пије IX, својом папском булом од 8. децембра 1854. године прогласио је ово учење за догму: „ Утврђујемо да је учење које сматра даје преблажена Дјева Марија у првом тренутку свога зачећа, особитом благодаћу и повластицом свемогућег Бога, с обзиром на заслуге Исуса Христа, Спаситеља рода људског, била сачувана од сваке мрље прародитељског греха — од Бога откривено и да зато сви верни морају чврсто и постојано веровати у то“.
О ПАПСКОЈ НЕПОГРЕШИВОСТИ
По учењу Православне цркве Господ Христос је глава Цркве а епископи као наследници светих апостола управљају Црквом благодаћу Светога Духа. Римокатоличка црква учи да је Христос невидљива глава Цркве на небу а римски епископ — папа, као наследник на катедри апостола Петра који је био први апостол Христов, јесте видљива глава Цркве на земљи. Тако је, по њиховом учењу, папа намесник (заменик) Божји на земљи — (викариус Фили Деи = заменик Сина Божјег). Као такав он мора, разуме се, бити и непогрешив (као Бог). Ово учење је на Западу дуго трајало неозваничено. Папа Пије IX иа Ватиканском сабору 1870. године, овом учењу дао је снагу догмата и свечано га објавио: „Када римски папа говори са своје катедре (екс катедра тј. кад врши своју службу, као пастир и учитељ свих хришћана… када решава да ово или оно учење односно вере и морала треба да призна цела Црква; то он (папа) има ону непогрешивост којом је Спаситељ обдарио своју Цркву“. Ово учење има противнике и наЗападу, а после поменутог Сабора један део верника није прихватио његове одлуке, него се издвојио од Римокатоличке цркве. То су старокатолици.
О СВЕТИМ ТАЈНАМА
Римокатоличка црква има и признаје седам Светих тајни као и Православна црква. Разлика у учењу о светим тајнама је у томе што Римокатоличка црква учи о механичком дејству благодати на онога над ким се Света тајна врши. По овом учењу Света тајна је проповедник или канал кроз који благодат долази на примаоца без обзира на његова осећања, веровање и морал. Да би објаснили ово своје учење, они благодат упоређују са леком привијеним на рану. Као што дејство лека не зависи од воље или вере болесника, тако и дејство благодати не зависи од човековог унутрашњег расположења. За разлику од овог учења, Православна црква тражи пуно учешће примаоца Светих тајни и тражи од њега да буде сарадник Духа Светога у примању благодати.
ПАПСКЕ ИНД УЛГЕНЦИЈЕ
По учењу Православне цркве, сваки човек има задатак да својим животом, вером и добрим делима узраста духовно до мере и висине свога Творца. Господ Христос је поставио врховни идеал: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески „. Одласком са овога света човек носи , само своја праведна дела која су његов једини капитал и са којима ће пред Богом дати одговор за прроживљени живот у овоме свету. Истина, Црква се моли за своје упокојене чланове да Бог буде према њима милостив и да им опрости грехе,али главни критеријум Божијег суда је човеков лични живот. Насупрот овом учењу, Римокатоличка црква учи да су поједини људи, као што су светитељи, па чак и сам Христос, својим животом и радом стекли веће заслуге него што су њима лично потребне. Те заслуге се чувају у ризници Цркве. Том ризницом рукује и руководи папа као поглавар Римске цркве. Она може из те ризнице, онима којим недостаје добрих дела, додати потребну количину и тај ће бити спасен и оправдан пред Богом. Тај вишак добрих дела је продаван за новац и настала је у Римској цркви права трговина. Од тога новца, папа Лав X је подигао велику цркву Светог Петра у Риму. Овој трговини и светогрђу у Цркви, први се успротивио Мартин Лутер и направио раскол у Римокатоличкој цркви одвојивши од ње велики део својих присталица (протестанти). Индулгенцијом (латински индулгенцнја = снисхођење, праштање, олакшање) опраштају се и потиру не само учињени греси већ и они који ће бити учињени. Индулгенција важи и за мртве и за живе чланове Цркве, тј. куповином индулгенција, живи сродници могу да откупе грехе својих умрлих сродника, који у овом животу то нису учинили. Када би овако учење било исправно, врло мало људи би се трудило да у овоземаљском животу достигне духовно савршенство и заслужи вечни живот. Овакво учење је у потпуној супротности са древним учењем хришћанске цркве, које се задржало у Православној цркви.
О ЧИСТИЛИШТУ
По православном учењу душа после смрти излази пред Божји суд, где по својим заслугама добија место свога боравка — рај или пакао. После смрти, човек нема могућности да се покаје или да се поправи. Римокатоличка црква, међутим, учи да осим раја и пакла, постоји чистилиште (латински пургаторијум). То је средње стање за оне душе које нису довољно праведне да иду у рај нити смртно згрешиле за одлазак у пакао. Оне одлазе у чистилиште да се чисте од својих грехова и да ту проведу онолико времена колико је потребно за њихово очишћење. Због тога су важне индулгенције. Уколико живи сродници откупе из ризнице Римокатоличке цркве потребну меру добрих дела за умрлог, он ће пре бити ослобођен мука у чистилишту.
Општи и кратак коментар свих ових учења и новотарија Римокатоличке цркве био би, да су сва она последица склоности западног човека да све решава разумом уздајући се у његову свемоћ, па чак и у најсуптилнијим питањима теологије која се могу појмити само дубоком вером. Дебеле засторе тајни, Бог разоткрива испред очију оних, који су цео свој живот посветили Њему, код кога су кључеви и одгонетке свих загонетки, које голицају обичну људску радозналост.
Marta, vi ste nestabilna osoba. Sami postavljate pitanja, raspravljate i odgovarate. Ocenjujete i lepite etikete pravoslavnima, dramite, pa onda budete ljubazni. Puni ste strasti i duhova.
Odgovoriću vam na pitanje: molio bih se sa katolikom, zašto da ne, to je na obostrano spasenje. Ne bih išao na katoličku misu jer nema liturgije na kojoj se spušta Blagodet Svetog Duha.
U rimokatoličkom svetu ima svetih moštiju svetitelja i Svetog Duha koji iz njih proizvodi, što će reći da su neki katolici u direktnom kontaktu sa Svetim Duhom putem tih moštiju. Ali isto tako, iskrivljene dogme Rimokatoličke Crkve mnogim vernicima ukraćuju spasonosni put i vode ih na stranputicu. No, nije moje dostojanje dovoljno da raspravljam o tome, već samo Sveti oci.
Pokušavate da shvatite šta je pravoslavlje na ratoborno ekumenski način. Ne pokušavajte. Pravoslavni vernici imaju unutrašnje iskustvo svoje vere koje nema veze sa razumom Zapadnog čoveka, a nije ni mistika Vizantije, kako se često ocenjuje na Zapadu, zato i ne tražimo zajedništvo sa rimokatličkom Crkvom. Iskustvo nam je drugačije. Katoličko vidimo i ne treba nam. Vama ako treba pravoslavno, pristupite mu, ne daje se na kašičicu, nite se može samo probati kao u supermarketu, ono dolazi kroz pravoslavni život.
To je to iskustvo bitka koje komentatori ateisti i poklonici istočnih religija nisu nikada iskusili, pa i ne znaju o čemu raspravljaju. Umesto da proniču u tekstove koji su im ponudjeni, oni pričaju svoje priče koje su pokupili negde uz put svojih lutanja. Tako i vi, odustanite od svojih priča, proučite ono što vam je ponudjeno.