Monah Gavrilo
Starac monah Gavrilo i njegova proročanstva i vizije o budućnosti Srbije i Beograda, o ljudima i njihovim dušama u raju i paklu
Prepodobni monah Gavrilo je u ravni poznatosti i čuvenja prepodobnog oca Tadeja. Njih dvojica su svojom pojavom, delom i uticajem na vernike, dobili poseban, mitski status u našoj sredini. Monah Gavrilo je bio prozorljiv, doživljavao je duhovne vizije, čitao misli ljudima i video budućnost. Davao je ljudima pouke, i liči na ranohrišćanske starce, svete ave, monahe iz pustinja Egipta i iz kelija Svete Gore. Vernici ga smatraju prorokom. Njegova proročanstva o sudbini Srbije i Beograda, pojavi krune i naslednika Nemanjića, o ustoličenju carske Rusije, izazivaju mnogo polemika. Nesumnjiva je njegova prozorljivost, ali ostaje pitanje da li su njegove vizija stvarno budućnost koja nas čeka ili Božije upozorenje poslato preko njega, šta nam se može izvesno desiti u budućnosti ako se kao narod i ljudi ne pokajemo i duhovno ne promenimo.
Deo transkripta koji prenosimo je iz filma „Starac Gavrilo Tajnovidac, koji nije iz filma „U susret Carstvu Nebeskom“ koji vam danas predstavljamo, ali su reči monaha Gavrila skoro iste u oba filma. Poslušajte i osetite reč duhovnika.
.
Ne znam šta ću pre da vam kažem. Imam mnogo, mnogo, mnogo.
Kad sam bio, pa kad me je vratio (Anđeo, sve mi je pokazao!), Gospod kaže: „Čedo moje, bićeš bijen, mučen…“, sve mi je kazao Gospod kako će biti; kaže: „Ja ću te čuvati svuda, i Majka Božija“. Četiri godine sam bio na robiji za veru! Sve milicajce, milicajke, pribrao sam veri, sve! Sotirića, protu Smiljanića… Najveći komunisti su bili tamo kad sam bio na robiji, pa sam im govorio šta je komunizam, Lenjin, Staljin i redom sve. Priznali mi sve! A to je Bog naredio.
Ljudi, najveći grešnici primaju veru, a imaš ovde ove što im ne vredi pričati. Ne vredi mu pričati ništa! Ništa mu ne vredi. Okovao ga (đavo) gvožđem, gvožđem okovan, pa ne može. A đavo puši, đavo huli, đavo mrsi, pa nađe onoga pa ga okuje i ne može da se vrati. Zabadava plakanje, zabadave je sve. Čovek ako sam sebe ne vrati, sam sebe ne popravi, sam sebe ne nauči, sam sebe ne osudi pa da kaže sve što je činio da više ne čini, da se ispovedi. Sve što se ispovedi to Gospod oprosti, a što se ne ispovedi ide s njim u pakao. Ima 20 mitarstava, znaš li? Piše sve – onde ti je ispovest i ovome je ispovest, i sve čovek treba da ispovedi, a Gospod će da izleči.
Beše jedna osoba u Pećkoj Patrijaršiji. Grešio je, bio je i ovako i onako, pušio, hulio, radio sve najgore što može. I jednoga dana dođe pa se zakune pred ikonom da više neće. Ali đavo ne miruje (onde je i heruvim bio); prođe malo pa ga natera i on zgreši – opet pogazi! I dođe u crkvu, padne pred ikonom, pisne da plače a đavo kaže anđelu: „Zašto braniš toga bludnika, kad je on tako i tako radio, pa lagao…?“ On se kaje a Gospod kaže: „Ja sam stradao za grešnike“. I oprosti mu grehe… Pokajao se! U poslednjem momentu se pokajao! Ali, to su retki, retki su.
Beše jedan brat, kako se zvaše, ne znam. Išao od kuće. Što god činiš, sebi činiš. Šta god, šta god činio ovde, tamo te čeka. Sve što je zlo, tamo se vraća. A ko je dobro radio, blago njegovoj duši. Beše jedna udovica i imala jednog sina. Dete spavalo noću u krevetu, i iskralo se da ide sa decom u vrt. Ona ostala. Naiđe onaj čovek a ona umesila kolač da mu poturi, da ga sruši. Naiđe čovek putanjom gde je dete bilo. „Čiko, daj mi jedan kolač, ogladneo sam!“ Čovek izvadi onaj kolač što mu je dala majka. Umre! Pade! Doktori ga pregledaše i videše. „Ko ti je dao ovaj kolač?“ „Dala mi majka“. I onda – što god činiš, sebi činiš – izgubi sina! Ona se obesi i ode u pakao, u večitu tamu dole. Što god činiš, sebi činiš! Vidiš li?!
Sve što govorimo – ima Angel koji sve piše. Sve što govorimo, izaći će na videlo. Ništa nema sakriveno što se neće videti tamo. Stani, pomisli: Gospod zna, koji je stvorio um da ne zna, koji je stvorio oko da ne vidi, koji je stvorio uvo da ne čuje, koji je stvorio srce… Jezik je glasonoša a usta su vrata. Što leži na srcu, to na usta teži. Jezik je glasonoša samo, on svedoči šta je na duši. Kome crkva nije… nije mu ni Bog otac, kome nije Bog otac… ko crkvu ne voli, toga ni Bog ne voli; Bogu se ne moli, Boga huli, Bog ga ruši. Mi smo živa Crkva Hristova. Ako se pokajemo- dolazi Bog, ako ne- ne dolazi. Ko ne jede telo Hristovo i ne pije (krv) neće da se spasi.
.
Starac Gavrilo – U Susret Carstvu Nebeskom
. . .
Kršćanstvo je ispovijedanje Kristova života.
— Sv. Grgur Nazijanski (†395.)
To sam ja,za kraj,suza je jedino oružje koje imam i srce da oprosti. :(
moja kuća je sada tuđa,nisam ju vidjela od rata i nikad ju neću vidjeti.
Samo se ušlo u nju,izbacilo i marš van,bez vrećice….Imali smo bagrem ispred kuće.Sad imamo beton i 4 zida,imali smo bostan.I u jednoj posudici srijemske zemlje čuvamo za kraj života.Kad izgubite,još jače volite,sve što jeste,svaki korijen.Ne mrzim.Mrzim zlo.
Možda me sada bolje razumijete Dragane. :(
http://www.youtube.com/watch?v=POyZiYNrdS0
nije Hristos na tajnoj veceri rekao;uzmite jedite ovo je telo moje a unutra je krv moja vec u dva vida posebno govoreci za hleb a posebno za vino i dade im oboje da se priceste.Osim toga kad izadje krv i voda jos ima tela a nema zivota u coveku. I opis smrti Isusa to pokazuje izadje krv i voda=umro je………Ko zna koga si susrela jer i nespominjajusci je luconosa=svetlonosa. u molitvi treba um nas biti nepokretan gluv i nem…….i sveti oci kazu da um treba vezati jer je pseto koje luta……dakle nikakva zamisljanja……..masta nije pravoslavlje=pravoverje………masta radi svasta……….dakle molitveno tihovanje gde pred Gospodom stojimo bez reci ipomisli=molcalnije.Ikad molimo brojanicom=krunicom nista ne treba da zamisljamo vec samo umno srdacno govorimo ili u sebi Gospodi pomiluj=gospode smiluj nam se ili neku slozeniju molitvu…………..i Ja i Otac sami ce nam se javiti i stanovace=bice u nama.Jer ako je ISTINITI BOG ON NAM SE JAVLJA KADA ON HOCE A NE KAD MI JER ON JE BOG I VLADA SIME. I jos kaze SV VARSANUFIJE;AKO KRST SANJATE TO JA ISTINA JER SE NESPOMINJAJUSCI NEMOZE U KRST PRETVORITI au svaki drugi lik moze pa cak i da svetli
Da ne ispalo da jedno pišem a drugo radim, ovo je dodatak koji sam hteo juče da prosledim u mom poslednjem pismu. Malo ispade naopako ali mislim da nije na štetu.
Отац Ђерардо Ћофари, монах Доминиканског реда, директор Центра за изучавање Светог Николе у Базилици свеца у Барију, говори за Геополитику
Већ од првих Немањића ми имамо много сведочанстава о поклонима нашој цркви. Све је постало нарочито извесно са Светим краљем Милутином, када се односи све више побољшавају. Милутин нам је поклонио веома битну ствар – сребрни олтар од сребра тежак 600 килограма. У ствари, гроб, камени олтар Светог Николе, био је прекривен тим сребрним олтаром у виду поклопца који се налазио у оквиру целе капеле исковане од српског сребра из Новог Брда. Данас би Руси желели да сребром опточе комплетну капелу Светог Николе, али ми то не дозвољавамо, јер за нас је исувише драгоцена она коју смо добили од српских владара.
Разговор водио (и превео): Драган Мраовић
Монах Доминиканског реда oтац Ђерардо Ћофари (padre Gerardo Cioffari) је директор Центра за изучавање Светог Николе у базилици овог свеца у Барију. Студије филозофије и теологије завршио је у Напуљу, Риму, Фрајбургу и Њујорку, а докторирао је у области науке о источним црквама. Боравио је више година у Русији. Поред бављења источним црквама и славистиком, води истраживања у области историје Барија и Пуље и предаје руску и византијску теологију у Институту за екуменску теологију у Барију. Објавио је многе књиге од којих је за Србију значајна ”Цареви Србије, Пуља и Св. Никола” (Центар за изучавање Светог Николе, Бари, 1989).
Када сте дошли у контакт с даровима српских владара базилици Светог Николе у Барију?
– Када сам дошао у Бари 1973, једна од највећих атракција била је велика икона која се налази изнад гроба Светог Николе и која је, према свим италијанским списима, приписивана Урошу Другом Милутину, јер је сва традиција у Барију почев од Беатила и касније, упућивала на Светог краља Милутина, због недовољног познавања српске историје. Зато су Урошу Другом приписивани готово сви поклони који су долазили из Србије. Међутим, ствари другачије стоје, јер на великом пергаменту који ми имамо, а на коме је инвентар ризнице Светога Николе, не говори се свуда о Милутину него о ”Rex Urosius”, а понекада и о ћесару Склавоније (cesare Sclavonie). Некада се каже о томе и неким другим терминима, што указује да се ради о бар три српска краља. Дакле, мало-помало ја сам постао радознао и продубио те теме да боље сагледам ко су ти донатори. Прво, како то да је постојала толика великодушност много пре Руса, јер ми имамо дарова српских владара још из тринаестог и четрнаестог века и сведочанства о тим сјајним односима са Србијом у трезору, у нашем инвентару. Дакле, ја сам проширио мало истраживања на старе средњовековне српске текстове и приметио сам да није случајно што постоји посебан однос према Светом Николи, јер, ако не грешим, најчешћа имена локалитета и цркава, у старим списима 13. и 14. века, односе се на Светог Николу. Зато сам ја проширио посматрања на Светог Николу као свеца у Србији и Светог Николу као свеца у Барију. Наравно, има и много других сведочанстава, а понеко од њих и нема баш најсигурније изворе. Наиме, већ од првих Немањића ми имамо много сведочанстава о поклонима нашој цркви, али било је оних поклона који су довођени у питање, јер уместо да је писало да је то поклон Барију, писало је да је то дар Антиварију. Антивари је назив за стари Бар, у Црној Гори, али имајући у виду да су тадашњи владари давали дарове само великим европским црквама, Јерусалиму или слично, тешко је да би неко тада поклонио било шта Бару у Црној Гори. Тако да и ти поклони с назнакама Антивари, у ствари, поклони су нашој цркви у Барију.
Све је постало нарочито извесно са Светим краљем Милутином, када се односи све више побољшавају. Милутин нам је поклонио веома битну ствар – сребрни олтар од сребра тежак 600 килограма. У ствари гроб, камени олтар Светог Николе, био је прекривен тим сребрним олтаром у виду поклопца који се налазио у оквиру целе капеле исковане од српског сребра из Новог Брда.
Руси су веома блиски Вашој базилици. Поклонили су велику скулптуру Светог Николе од бронзе, дар председника Путина. Чује се да нуде и друге дарове?
– Данас би Руси желели да сребром опточе комплетну капелу Светог Николе, али ми то не дозвољавамо, јер за нас је исувише драгоцена она коју смо добили од српских владара. Добили смо овај олтар 1319. године и тачно је да је од тада, па све до 1684. године, над гробом Светог Николе стално стајао не само тај српски олтар са свом пратећом опремом, канделабрима, анђелима, орнаментима од сребра, већ и цела српска капела од сребра. Зато је Урош Други Милутин био познат свим Баранима и зато су они све касније српске дарове приписивали њему. Прва сумња ми се јавила када сам прочитао једну књигу о историји Црне Горе. Ту се говорило о великој икони коју су сви Барaни и сви Италијани доскора приписивали Урошу Другом, то јест Милутину, све док ја нисам схватио да се ту ради о Урошу Трећем. Чињенице које сам препознао у тим црногорским и српским текстовима врло су јасно указивале да је велика икона која стоји иза олтара Светог Николе, дар Уроша Трећег Светом Николи за оздрављење, јер му је светац вратио вид који му је раније отац одузео. Као што знамо, Урош Трећи је био ослепљен. То оздрављење које се догодило у Константинопољу, где га је отац послао у изгнанство, ушло је у све руске текстове. Ја ту причу о животу Светог Стефана Дечанског нисам сазнао из српских, него из руских текстова. У ствари, превео сам их из минеја митрополита Макарија, отприлике из 1550. године. Та српска историја ушла је у руске текстове, пошто је Григорије Цамблак 1405. године написао “Живот Стефана Дечанског“, па је на основу тога списа то предање ушло у све руске историје о Светом Николи, а које данас постоје. Пошто сам у једном периоду свог живота студирао у Совјетској Русији, сазнао сам те чињенице читајући списе на староруском који је близак старосрпском, јер разлике између језика нису биле толико велике у средњем веку као што је то данас. Било је разлике, али не превелике. У току свог боравка у Русији читао сам минеје, нарочито оне митрополита Макарија и схватио да је Урош трећи веома битна личност, јер је икона коју је поклонио Урош Трећи, по мени, једна од најдрагоценијих икона које уопште постоје на свету.
Зашто?
– Jедан од разлога је тај што према древној традицији накнадни сликари, касније, приликом рестаурације, углавном су брисали претходну слику или су је гребали, међутим овде, ко год је дорађивао икону кроз време, није скидао претходни слој. Зато ми на овој икони имамо више слика Светога Николе, једну над другом, насталих кроз време. Одлично се виде. На пример, у најстаријој верзији руке Светог Николе су на грудима, а на верзији Стефана Дечанског – Уроша Трећег, руке су раширене. То је врло драгоцена икона за историју. Између осталог, и зато што нам омогућава да видимо дародавце, српске цареве и то бар два српска цара, Уроша Другог или Уроша Трећег, а можда Уроша Трећег и Стефана Душана. Сада се поставља питање ко је заправо поклонио икону јер се виде два српска цара у више слојева. Зато је дошло до забуне у једном тренутку и мислили смо да је то поклон Уроша Милутина. Дакле, на основу слика постављало се питање, „Ко је поклонио ову икону?“ Урош Други или Урош Трећи или чак и цар Душан!? Не можемо то рећи са сигурношћу, јер иако се слике веома добро виде, нама је само слика са иконе извор сазнања или сличност са другим постојећим сликама. Дакле није ово само сјајно сведочанство о односима Србије и базилике Светог Николе у Барију, већ и предмет проучавања на плану рестаурације, што пружа изванредне могућности учењацима и студентима. То је значај те иконе. Занимљиво је и то што је урађено много рестаурација ове иконе кроз векове. Пошто никада није брисано оно претходно, то даје много материјала онима који проучавају ову икону. То је нешто изванредно, јер обично онај ко ради рестаурацију избрише претходну слику, а овде имате слику на слици.
Ви лично чувате у ризници повељу цара Душана из 1346. године, која је нека врста дипломатског акта, јер он њоме објављује западном свету да се прогласио за цара, па се овако потписује: ”милошћу Божјом у Христа Бога верујући цар Срба, Приморја и Грка и западних страна”.
– Тачно, није да су ту само Урош Други Милутин и Стефан Дечански, него у нашој базилици имамо и цара Душана који се на овом пергаменту, што стоји преда мном, позива на своје претке, што је јасан доказ да су односи са нама у историји били дуги.
Он помиње у овој повељи велики број ходочасника који долазе на гроб Светог Николе и дарује нашу базилику. После стављања под своју управу Дубровника, који цар Душан није окупирао, него су се нагодили да, уместо војног сукоба, Дубровчани плаћају порез, велики део тог пореза цар Душан дарује нашој Цркви. Код њега су отишла у посету наша два веома позната свештеника тога доба и добили су од цара Душана, 1346. године, у Скопљу, баш у години када су основани Српско царство и патријархат, овај документ о плаћању пореза нашој Цркви. Начин изражавања на латинском језику показује да су односи између наше базилике и Србије у то доба били врло блиски, односно да су тадашњи односи између Србије и ове цркве били веома чести, јер како иначе схватити да неки обични католички свештеник оде код неког православног цара и тражи доприносе? То доказује да је постојао стални контакт између базилике и српског двора и зато су сви ти елементи веома значајни, јер указују на континуитет тих односа са српским владарима. На пергаменту нашег црквеног инвентара имамо неких десет-дванаест набројаних дарова српских владара, али су у цркви остала само ова три велика трага: први је сребрни олтар, који је 1684. године био потпуно претопљен и поново направљен у напуљско-барокном стилу. Дакле ми смо изгубили једно српско ремек-дело византијског карактера, мада се и данашњи изглед олтара сматра ремек-делом напуљске уметности у обради сребра. Затим имамо икону Светог краља Стефана Дечанског и као треће ову повељу цара Душана са печатом који је веома добро очуван. У овом тексту на латинском језику говори се о Николи дел’Аквавиви, који је тада био наш високи свештеник, наш највећи интелектуалац, преписивач текстова. Дакле, није наша базилика код вашег цара послала било кога само зарад економских разлога, већ шаље свог највећег интелектуалца, човека највише културе, којег је тада имала, заједно са још једним свештеником, што је још једна потврда наших великих односа тога доба. Дакле, цар Стефан Душан, пошто се ради и о оснивању царства, а такође и српског патријархата, а не само о дару Базилици Светог Николе у Барију, у формулу коју овде видимо, исписаној црвеним словима, ставља помало све – да је цар приморских земаља, Грка, Србаља и тако даље. Указује да је реч о правом српском царству.
Ова повеља је сјајан дипломатски акт цара Душана којом он одређује границе свога царства, зар не?
– Тако је. Он скоро целу Далмацију сматра својим царством, јер управо му се потчинио, у том периоду, и Дубровник. Није он тада био само владар српских земаља које ми познајемо, укључујући и Косово, које се тада уопште није ни звало тако, већ и Македоније, која се тада сматрала српском земљом, па је управо зато ова повеља издата и потписана у Скопљу. Пошто је Душан био велики освајач, није документа издавао увек на истом месту. Често је мењао локацију објављивања својих докумената да би показао да је цар свих тих земаља, па тако имамо и документа које је издао у Албанији. Он тиме указује шта је тада, по њему, представљало Велику Србију.
Дакле, ово је скраћена царска формула, у којој је написано шта је све тада обухватала Србија цара Душана.
Има данас оних који занемарују да је Србија та која је имала највеће и најдубље односе с вама у то доба?
– У нашем инвентару, на пергаменту из 1361, видите колико је то велики документ, преко пет метара, налазе се пописани сви дарови српских царева које смо ми добили у овој цркви. Често се цитира да су то дарови краљева ”Склавоније”, рекло би се данашње Славоније. Међутим, то нема никакве везе са Хрватском, то се уопште не односи на Хрватску. То се апсолутно односи на Србију, јер ми у то доба нисмо имали никакве односе са Хрватском. Ми смо имали само неке мале трговачке трагове, и то у Барлети, северније, а у свом овом делу јужне Италије, од Барлете наниже, укључујући и базилику Светог Николе, пре свега целу Пуљу, ми смо имали искључиво односе са Јадранском обалом и изнад свега са Србијом.
Ви сте један од највећих познавалаца српске историје на Западу и веома добро познајете проблем Косова и Метохије. Откуда толико неразумевање Запада?
– Задњи рат је, наравно, изазвао читав низ реакција Запада, што је у мени створило велику патњу, јер сам могао да видим да влада огромно незнање, чак и код особа на одређеном културном нивоу. Влада суштинска предрасуда по којој се замишља да је цела Југославија онаква какву је хтео Тито и да је то нешто што постоји и данас. Наиме, пошто је разбијена Југославија, свака нација се посматра као да је аутономна, независна. Много људи с којима сам разговарао, уопште много људи на Западу, мисли и данас да је Тито укључио Косово у Југославију и да оно никада није имало ништа са Србијом. Дакле, то је озбиљан проблем, велика тешкоћа. Наравно, неки добри новинари, као што је Енио Ремондино, они што су извештавали директно из Србије, са Косова, нису пали у ту заблуду. Велики део западњака нема појма о дубокој вези која је увек постојала између Косова и осталог дела Србије. Ја често морам, да бих то објаснио, да упоређујем Косово у односу на Србију, са покрајином Лацијом, односно са Фиренцом и Римом, у односу на Италију, са градовима који су дубоко италијански. Тиме им кажем да Косово није нешто што је створио Тито. Косово је историјски, саставни део Србије. То је тачно, а већина становништва постала је муслиманска тек после свих ратова, после свега што се догодило после 15. века. Нажалост, ово незнање изазива код западњака потпуно неправедну реакцију, па мисле да Србија неће да се одрекне Косова само због поноса и економских интереса. Ни не помишљају да то, у културном смислу, значи ишчупати срце српске нације. Дакле, наишао сам управо на ову велику тешкоћу, због чега сам написао више текстова о црквама које су Шиптари уништили на Косову после краја рата заснивајући се на српским подацима и фотографијама, јер сам непрестано одржавао односе са неким центрима у Србији, а такође и са центрима православног Косова. Ограничио сам се само на цркве посвећене Светом Николи, дакле нисам говорио о свим црквама, које су уништене после рата. Приметио сам да су људи на западу изненађени оним што сам написао, што ме је уверило да је то стварно тешко објаснити, јер непознавање чињеница отежава сваки контакт. Ако неко нема осећај шта је Косово, које није периферна област, како се може учинити, онда је тешко водити дијалог.
Имате ли и даље контакте са Србијом?
– Имали смо многе контакте са Србијом, рецимо са манастиром Дечани, чак смо се недавно и случајно срели са монасима из Дечана, овде у Барију, а данас о безбедности Дечана брину Италијани. Значи, имамо низ односа, за које се надамо да могу да постану корисни и плодни и на верској основи.
Било би добро да та сарадња пређе са културног нивоа и на религиозни ниво, јер штета да је Србија током целог тринаестог и четрнаестог века имала са нама диван однос, а потом, у новија времена да није тако. И док са Русијом имамо сјајне односе, са Србијом до пре неку деценију ствари нису ишле много добро, већ помало као с Грчком, Васељенском патријаршијом или са Руском ”зарубежнајом” заграничном црквом која је основана у Сремским Карловцима. Данас, ствари изгледају мало другачије. И Српска црква се мало отворила ка екуменизму, ка дијалогу, па се надамо бољем, упркос негативном контексту који се ствара око Косова, и због кога понављам да много патим, скоро као да сам Србин. Јер, поглед на толику равнодушност Запада према черечењу једне нације изазива у мени и личну патњу, али надам се да и ово може да доведе до сазревања на религиозном нивоу, као што патња у животу човека може да доведе до сазревања, у смислу да се сви ми, католици и православци, окупимо да бисмо се одупрли новом менталитету који не поштује ни историју, ни културу, ни религију.
Нема званичног протеста Ватикана око уништавања српских хришћанских светиња на Косову и Метохији. Многи католички прелати су говорили као и ви, али нема званичних исказа Ватикана. Ми то не разумемо.
-То је проблем који настаје када сте истовремено и црква и држава. Тада није лако заузимати ставове. Света столица, осим о моралним проблемима, о глади, о егзистенцијалним проблемима, ретко се изјашњава чак и о великим црквеним неправдама. Не знам да ли је реч о равнодушности или о немару, али Света столица се изузетно ретко изјашњава о темама које нису етичке природе. Чак и када је јасно ко је у праву, а ко у криву, Ватикан се не изјашњава. Сећам се, када сам ја покушавао овде да објасним да морамо бити на страни Московске патријаршије, а не на страни Васељенске патријаршије, долазила су упозорења одовуд, одонуд, из Рима: не мешајмо се, нека то буде унутрашња ствар православља. Постоји страх да се то може тумачити као мешање Римокатоличке цркве у унутрашње ствари православних или источних цркава. Лично сам био опоменут, јер сам одавао утисак да сам на страни Москве у великом сукобу са Константинопољем…
Ако тако наставите, завршићете и Ви као Ваш велики претходник Ђордано Бруно…
– (Смех)… Ја, као научник, имам право и обавезу да кажем истину о стварима. Москва не жели да буде подређена Константинопољу. Она има своју теорију, старију од хиљаду година, да једино Црква која проповеда Јеванђеље има право на стварање аутокефалности, док константинопољска црква сматра да аутокефалност може да даје само Константинопољ. Дакле, није то борба за примат у православљу. То је канонска борба око проблема аутокефалности. Да ли је ”црква мајка” само Константинопољ или је то свака црква која евангелизује. Али, када се дотакнем тих тема, грчки православци би да ме растргну. На задњем скупу жестоко су ме напали, као да ја дајем право Москви. А ја само износим чињенице. Ваша је ствар ко је у праву. И рекох на том скупу: видећемо у Равени да ли ће то бити лака ствар. Ако Руси буду уредно учествовали, ви ћете бити у праву. Ако Руси не дођу, онда сам ја у праву. И заиста, у Равени је дошло до сукоба због Естоније. Ја могу овако да иступам, јер већ ионако имам доста проблема, па један мање, један више. Уосталом, заузимам ставове као научник. Наравно, када бих био ректор Базилике Светог Николе у Барију, морао бих бити опрезнији, јер би надбискуп могао да ме опомене да ја нисам oтац Ћофари, већ ректор Базилике.
Ватикан није признао Косово, што је нама драго, иако не знамо да ли ће тако остати. А Ват
i pra dede su ti bili rimokat. ali praprapraprapra dede nisu jel se odvojiste od stare=pravoslavne vere i onda udri onog ko istinitog Boga ispoveda=svedoci i svojim zivotom. A i papa vam je NEPOGRESIV IZAMENIK HRISTA na zemlji………..ili je papa bog ili HRISTOS BOG NIJE SVEMOGUC PA MU TREBA zamenik…….haha mnogo lepo u rimokat.svetu ko u holivudu…………..Bogorodica nije bezgresno zaceta jedino GOSPOD ISUS HRISTOS jer bi bila boginja……………VI VEC TAKO IMATE SV TROJSTVO(pogresno=ne slivaju se licnosti)dakle SV.TRJICU MARIJU I NARAVNO PAPU. A tu je i nato sa svojim bogovima………itd itd itd
ZAŠTO SUDIMO NEPRAVILNO I KAKO ĆEMO DOĆI DO PRAVILNOG SUĐENjA
Mi ne sudimo pravilno zato što ne gledamo dubinu stvari nego se od prvog pogleda, sudeći po spoljašnosti, ispunjavamo ljubavlju ili mržnjom prema njima. Ljubav ili mržnja ovladaju umom i zamračuju ga te ne može pravilno suditi. Zato, kad posmatraš što ili misliš o čemu, obuzdaj što više možeš svoje želje i ne dozvoli da se prema tome što ocenjuješ odmah zaneseš ljubavlju ili ga odmah omrzneš, nego ga nezainteresovano posmatraj samim umom.
Kad je um u svom prirodnom stanju i nije pomračen strašću, on jeslobodan i čist, te može da saznaje istinu, da proniče u dubinu stvari u kojima se pod lažnom privlačnom spoljašnošću često skriva zlo, a pod ružnim spoljnim izgledom dobro.
No ako se povedeš za svojom naklonošću, te od prvog pogleda nešto zavoliš ili omrzneš, tvoj um već ne može pravilno suditi. Jer to raspoloženje ili, bolje reći, ta strast koja ide ispred suđenja,postavlja se kao zid između uma i stvari, zaklanja um i utiče da čovek misli po strasti, to jest, ne onako kakav je taj predmet ustvari.
To opet čini da se prvo raspoloženje (ljubav ili mržnja) još više povećava. A ukoliko ono jača, ukoliko čovek više voli ili mrzi nešto, utoliko se um u odnosu prema tome više zamračuje dok se sasvim ne pomrači. I događa se da strast prema izvesnoj stvari raste do krajnjih granica, te se čoveku čini da bi je trebalo voleti ili mrzeti više od svega na svetu.
Tako, eto, biva kada čovek ne zauzdava sebe nego dopusti sebi da zavoli ili omrzne nešto pre nego što o tome promisli. Um ili volja u tome slučaju rđavo funkcionišu i sve dublje padaju iz tame u tamu, iz pogreške u pogrešku.
Zato, čuvaj se od ljubavi ili mržnje prema bilo čemu pre no što uspeš da to temeljno upoznaš pri svetlosti razuma, Svetog Pisma, blagodati, molitve i pomoći svog duhovnog oca, kako ne bi pogrešio i smatrao dobro za zlo, a zlo za dobro, kao što u većini slučajeva biva
Sveti Nikodim Agiorit
Vladimire,jel ste vi svjesni da sam katolkinja i da živim u katoličkoj zemlji i da sam udana za katolika iz Dalmatinske Zagore i da odlazim u katoličku crkvu?Da sam rođena kao katolkinja i da svoje ne bi mijenjala nikada.Kada sve ovo čitam,Bože moj,kao da je čitav svijet nastao od Srba.Ne priznajem to nikada.Odvratno!Što to ima u vašem narodu tako ne znam ni izraz koji bi rekla jer mi se gadi.Dajte napišite Hrist je Srbin.Ja nisam znala da s e ovako daleko može ići.Nije ni čudo da je izbio rat,evo rekla sam.Što to ima u vašoj naravi da mora sve biti pod vašim ropstvom? Moram reći da ne poštivate tuđe.Vladimire ne da mi se mak na konac evo vam Katekizam katoličke crkve,kliknite na knjigu,sve piše
http://www.svivan.ba/index.php?option=com_content&task=view&id=860&Itemid=359
Koliko znam Trojstvo i Sveta Trojica je jedno te isto.
http://hr.wikipedia.org/wiki/Euharistija (ovdje je sve,neda mi se kopirati)
Pretvorba ili Transupstancijacija u Katoličkom nauku predstavlja vjerovanje da se hostija i vino u misi, odnosno slavlju euharistije pretvaraju u stvarno Isusovo tijelo i krv. Pretvorba se dogada u unutarnjoj bîti (supstanci), a ne u vanjskom izgledu. Tu doktrinu prihvatio je IV. lateranski sabor 1215. proglasivši je službenim učenjem Katoličke crkve, pozvavši se na autoritet Tome Akvinskog. U posvećenom kruhu i vinu na taj se način uprisutnjuje čitav Krist, dušom i božanstvom, Bog i čovjek.
Istu vjeru potvrđuje i Tridentski sabor, a prema Katekizmu Katoličke Crkve sav je Krist prisutan u svakoj euharistijskoj prilici (i u kruhu i u vinu) i u svakom njezinu dijelu »tako da lomljenje kruha ne dijeli Krista« (KKC, 1377).
Protestanti ne priznaju samu pretvorbu, već vjeruju da to rade na spomen na Isusovu smrt i da time izražavaju vjeru u njegov skori dolazak, a ne da vrše stvarno lomljenje Isusova tijela i pijenje njegove krvi. Smatraju da autoritet u nauku ima samo Bog i Božja riječ, a ne Toma Akvinski. Zbog odacivanja nauka o transupstancijaciji među ostalima pogubljen je John Frith, Hugh Latimer i Thomas Cranmer dok su protestanti kasnije pogubljivali katolike koji su ispovijedali vjeru u transupstancijaciju, npr. Fidel Sigmaringenski (1622.), Marko Križevčanin, Melkior Gradec i Stjepan Pongraz (7. rujna 1619.) ili Ivan Sarkander kojega su protestanti 14. veljače 1620 tri sata rastezali, potom 17. veljače i konačno 18. veljače kad je i podlegao mukama.
Kandilo,tekst je za mene?Molim Vas pročitajte ga i za sebe više puta,Vladimire i vi i ne znam koji mi je ono muški savjetovao da pređem u pravoslavne,svi pročitajte tekst koji je ostavio Kandilo puno puta.Bravo za Kandila,izvrstan tekst!Hvala.
Dragane,hvala na trudu al to je ipak težak tekst za moj mali mozak.
Ćirile i Metode zbog vas me boli glava,molite za ovaj narod a i za moj!
Nemojte se truditi ljudi više,nemam ja živaca za ovo.Sama sam tražila ovo,priznajem.Zahvalna sam za ovo iskustvo.Puno sam naučila.
I baš sam sretna da sam katolkinja.Baš jako.
Doći će dan kada Isus neće pitati što si i tko si,znaš li zakone napamet,pa ipak vidjet ćete da će nas suditi samo po ljubavi.Najjednostavniji zakon.
Bog s Vama svima. I učite svi od Vojsija,badava vjera kad ste tako napadni i agresivni.
@Zlatko Š. vama se zahvaljujem na dobronamjernom savjetu,često vas se sjetim,ne da mi se sa ovim vašim vukovima više.Vi ste čovjek blage naravi i nenapadan i hvala Vam za to.
Ne mogu da verujem da se ovde još uvek vode psiho pripreme za 5 Balkanski rat! Nacionalno verska prepucavanja. Ajmeee, mislio sam da muški Srbin i ženska Hrvatica imaju pametnija posla da rade, ugledajte se na Severinu. Ljubav ne zna za podele ;-)
Šalu na stranu, pomirićemo se mi u duhu političke i verske korektnosti koja je na snazi u EU i kandidatima za istu. I niti bih ja o Hrvati(ca)ma prosudjivao na osnovu Martinih komentara niti bih o Srbima donosio zaključak na osnovu nekoliko „srpskih vukova“.
Kao što je gosn Fitilj Dogme pustio zadnji tekst o Pravilnom sudjenju, ko smo mi da sudimo o drugome a da nemamo blagoslov za to, a nemamo ni blagodeti Svetog Duha da vidimo šta je šta.
Mada, neke stvari se naslute ;-)
Predlažem postizbornu šutnju/tišinu i političko versku korektnost.
Pa Konstantine,nadam se da ste pročitali sve komentare upućene meni,pa kako da više ne poludim?A imala sam stajalište baš ovakvo kako ste sami u vašem komentaru rekli.Jeste JEDNA Hrvatica i 5 vukova. Vi se ne biste branili?
U svakom slučaju podržavam vaš komentar.