Velibor Mihić Ulis

 

Muke po „Ulisu“! Zabranjena knjiga! Oslobodjeni roman!

 

Upozorenje priređivača: Hteo bih, prvo, da razgraničim dve stvari, da ne bi došlo do zabune. Prvo sledi tekst Danijele Jovanović, njen je i naslov, a posle Prevod dela obrazloženja sudije Vulsija za donošenje odluke. Najzad, na kraju, jedno moje obećanje, trudiću se da ga ispunim „sa srećnim suzama (u očima!)“. Srećnim što je postojao takav talenat kao što je bio Irac velik gospodin književnosti Džejms Džojs!!!

Prijatno vam čitanje!

 “Dort, wo man Bücher verbrennt,

verbrennt man auch am Ende Menschen.”

Heinrich Heine

 

Džojsov “Ulis” je prvi put u celini, kao knjiga, objavljen 1922. godine u Parizu (Sheakspire and Company). Četiri godine ranije, počelo se s njegovim izlaženjem u vidu pojedinačnih epizoda u Maloj reviji (The Little Review), književnom časopisu čije je sedište prvo bilo u Čikagu a zatim u Njujorku. Časopis su osnovale Margaret Anderson (Margaret Caroline Anderson) i Džejn Hip (Jane Heap) a urednik internacionalnog odeljka je bio književnik Ezra Paund (Ezra Pound).

Upravo na insistiranje Ezre Paunda, Džojs je pristao na objavljivanje pojedinih delova iz ovog, kako danas mnogi smatraju, najznačajnijeg romana u istoriji pisane reči. Međutim, već 1920, Društvo za suzbijanje poroka, iz Njujorka, pokrenulo je postupak da se dalje izlaženje “Ulisa” zabrani. Iste godine, sud u Njujorku je doneo odluku da se urednice Male revije osude zbog objavljivanja opscenosti, a kopije časopisa su konfiskovane i uništene.

Ali, 6. decembra 1933, sudija Okružnog suda u Njujorku, Džon Vulsi (John M. Woolsey), doneo je odluku kojim je ranija presuda o zabrani, bilo štampanja, bilo unošenja romana “Ulis” u SAD, poništena, što je bio presedan!

Naime, sve do donošenje te odluke, bilo je opšteprihvaćeno da zakoni koji zabranjuju opscenosti nisu u sukobu s Prvim amandmanom američkog Ustava koji garantuje slobodu govora i slobodu štampe …

Danijela Jovanović

.

Prevod dela obrazloženja sudije Vulsija za donošenje odluke:

II

“Ulisa” sam pročitao u celini, jednom, a delove na koje se država poziva i žali, više puta. U stvari, već više nedelja, sve moje slobodno vreme je posvećeno upravo razmišljanju o odluci koju treba da donesem u vezi ove knjige.

“Ulis” nije laka knjiga za čitanje, niti ju je lako razumeti. Ali, toliko mnogo je napisano o njoj, tako, da bi joj se pristupilo na pravi način, potrebno je pročitati i sve te knjige koje je prate. Dakle, proučavanje “Ulisa” je težak i složen zadatak.

III

Reputacija “Ulisa” u literarnom svetu je takva da je bilo nephodno da joj pristupim na taj način  kao i zbog tog jer treba da donesem odluku u vezi njenog pornografskog karaktera.

Da je moj zaključak da je knjiga pronografska, to bi bio kraj ispitivanja i morala bi da usledi novčana kazna za njene izdavače. Ali, u “Ulisu”, i pored izuzetne otvorenosti i iskrenosti te knjige, ja nigde nisam mogao da uočim ni trag namere autora da izazove seksualno uzbuđenje kod čitalaca. Stoga, smatram da “Ulis” nije pornografska knjiga.

IV

U “Ulisu”, Džojs je pokušao da stvori nov  književni žanr. Likovi u njegovoj knjizi pripadaju donjoj srednjoj klasi u Dablinu i Džojs je, ne,  samo, opisao šta svi, oni, rade tog jednog dana ranog juna dok se kreću kroz grad baveći se svojim uobičajenim poslovima već nam saopštava o čem svak od tih likova razmišlja.

Džojs je pokušao – po mom mišljenju, veoma uspešno – da prikaže preplitanje svesnog i podsvesnog u čoveku. On nam pokazuje kako ovo preplitanje različitih impresija, bilo iz svesnog, bilo iz nesvesnog, nekih davno prošlih s nekim skorašnjim, utiču na život i ponašanje likova koje opisuje.

Ono što on pokušava da prikaže nema za rezultat jasno iscrtane ivice poput snimaka na filmskoj traci koja je bila izložena svetlosti, gde je sve jasno vidljivo na tamnoj pozadini, već zamagljenosti.

To, između ostalog, objašanjava i drugi aspekt ove knjige: Džojsovu iskrenost i otvorenost da tačno prikaže misli svojih likova. Da Džojs nije bio iskren, “Ulis” ne bi bio tako umetnički ubedljiv.

Zbog Džojsove iskrenosti i težnje da ništa ne prećuti, njegov “Ulis” je često bio meta napada kao i predmet nerazumevanja. Džojs je, da bi ostao iskren i dosledan, morao da koristi određene reči koje se smatraju ružnim i prljavim, zbog čeg mnogi zaključuju da su njegovi likovi preokupirani seksom.

Reči koje je Džojs upotrebljavao, a koje mnogi nazivaju ružnim i prljavim su stare saksonske reči poznate gotovo svim muškarcima i, usuđujem se da kažem, mnogim ženama i koje su, verujem, u rečniku, tipa ljudi koje on opisuje, široko zastupljene.

Što se tiče čestog pojavljivanja teme seksa u mislima njegovih likova, treba imati na umu da je okruženje u romanu keltsko, a godišnje doba proleće.

Lično, smatram da je “Ulis” iskrena knjiga.

V

Iako knjiga sadrži, kako sam već rekao, gore, ružne i prljave reči, smatram da nijedna od tih reči nije napisana, samo, da bi uvredila, nekog. Dakle, skaredne reči nisu napisane zbog same skarednosti. Svaka reč u knjizi je kao delić mozaika koji Džojs pokušava da sastavi i prikaže ga čitaocu u celini.

Ukoliko neko ne želi da ima bilo kakav kontakt s  ljudima koje Džojs opisuje, to je njegov izbor. Ali, kad jedan pravi umetnik pisane reči, što Džojs, svakako, jest, teži da prikaže realnu sliku donje srednje klase u jednom evropskom gradu, zar se sme američkoj publici onemogućiti da vidi tu sliku, legalno?

Da bih odgovorio na ovo pitanje, potrebno je da pribegnem objektivnim standardima i da ih primenim na ovu knjigu.

VI

Ja sam jedino nadležan da utvrdim da li je “Ulis” opscena knjiga u onom smislu kako je opscenost definisana zakonom.

Tumačenje reči opsenost je zakonski definisano na sledeći način:

namera da se utiče na buđenje seksualnih impulsa ili namera da se kod pojedinaca izazovu nečiste i požudne misli.

Da li određena knjiga može da utiče na seksualno uzbuđivanje pojedinaca i da ih navede na požudne misli, na sudu je da odluči. Prilikom donošenja odluke, moraju se imati u vidu samo oni pojedinci koji se smatraju normalnim, odnosno koji su „prosečnih seksualnih potreba“.

Pošto sam doneo odluku o “Ulisu” u pogledu  opscenosti, uporedio sam svoje utiske o knjizi  s utiscima dva svoja prijatelja koji odgovaraju gore pomenutom opisu osoba “prosečnih seksualnih potreba”.

Ova dva književna procenitelja – mogu ih tako nazvati – pozvana su odvojeno i nijedan od njih nije znao da konsultujem onog drugog. Oni su ljudi čije mišljenje o književnost izuzetno cenim, kao i njihove poglede na život. Obojica su pročitala “Ulis”.

Svakom od svojih procenitelja sam dao pravnu definiciju opscenosti i pitao sam ih za mišljenje da li smatraju da je “Ulis” opscen (sramotan, nemoralan) u okviru te definicije.

Iz njihovog odgovora sam saznao da se obojica slažu sa mnom u pogledu tog da namera autora nikako nije bila da izazove požudne i nečiste misli, već da je knjiga pogled i snažan komentar na unutrašnji život muškaraca i žena.

Zakon se odnosi samo na normalne osobe. Test koji sam gore opisao je, stoga, jedini pravi test za pitanje opscenosti u slučaju knjige kao što je “Ulis”, koja je iskren i ozbiljan pokušaj da se razvije nov književni metod za posmatranje i opisivanje ljudi.

Svestan sam da će zbog nekih scena “Ulis” teško pronaći put do nekih osetljivih, mada normalnih, osoba. Ali, moje mišljenje je da, iako neke epizode u “Ulisu” mogu kod čitaoca izazvati nagon za povraćanjem, knjiga u celini nikako nema efekat afrodizijaka.

Stoga, “Ulis” može biti primljen u Sjedinjene Američke Države.

(6. decembar, 1933)            John M. Voolsey

. . .

Napomena priređivača: Koliko cenim ovaj nenadmašan roman nek pokaže i „gola“ činjenica da od ovog teksta – vidi, gore! – svom imenu i prezimenu dodajem Ulis.

oOo