Sveti Inokentije Moskovski, Apostol Amerike i Sibira

PUTOKAZ ZA CARSTVO NEBESKO

Knjiga Putokaz za Carstvo Nebesko – napisao je Sveti Inokentije Moskovski, misionar i apostol Amerike i Sibira

Uputstvo novim vernicima i pokrštenima domorodcima u Sibiru i Americi kako da se vladaju i odnose prema hrišćanskoj veri – deo teksta iz misionarskog priručnika Svetog Inokentija Moskovskog, koji je polovinom 19 veka obilazio bespuća Sibira, ostrva u Beringovom moru i velika prostranstva Aljaske, tada pod Rusijom. Učio je ljubavlju i blagom reči domorodačko stanovništvo i sibirska plemena veri Spasenja. Zbog svoje jednostavnosti i mudrosti ovaj priručnik je doživeo ogromnu popularnost u celoj Rusiji i pravoslavnom svetu, i doživeo je nebrojeno mnogo izdanje. Njegove pouke i uputstva se primenjuju širom sveta.

Prenosimo jedan odlomak iz teksta.

 

Hri­šća­ni­ne! Tvo­je spa­se­nje ili po­gi­bi­ja u pot­pu­no­sti su u tvo­jim ru­ka­ma. Go­spod ti je po svo­joj neo­pi­si­voj mu­dro­sti i lju­ba­vi dao slo­bo­du iz­bo­ra, i ne že­li da ti taj dra­go­ce­ni dar odu­zme. Sto­ga, ako že­liš da sle­diš Isu­sa Hri­sta, On će ti po­ka­za­ti put u Car­stvo ne­be­sko i po­ma­ga­će ti na tom pu­tu.

No, ako ne že­liš da Ga sle­diš, či­ni ka­ko ho­ćeš: ni­ko te ne­će pri­mo­ra­va­ti. Ali pa­zi da ne pre­ne­breg­neš po­ziv Isu­sa Hri­sta i Nje­go­vu ve­li­ku mi­lost. U Svo­joj do­bro­ti Hri­stos mo­že du­go, du­go da ku­ca na vra­ta čo­ve­ko­vog sr­ca, če­ka­ju­ći ka­da će se nje­go­va du­ša pro­bu­di­ti i ka­da će se u nje­mu po­ja­vi­ti že­lja za spa­se­njem. Ali te­ško čo­ve­ku ko­ga On ko­nač­no na­pu­sti i od­ba­ci kao bez­na­de­žnog si­na po­gi­be­lji!

Sto­ga, da bi sle­dio Isu­sa Hri­sta, pre sve­ga po­treb­na ti je po­seb­na že­lja i od­lu­ka da to uči­niš; a da bi to po­že­leo i od­lu­čio, neo­p­hod­no je da znaš ku­da ideš, ko­ji put ta­mo vo­di i šta ti je za taj put po­treb­no. Ova pi­ta­nja su to­li­ko va­žna, da o nji­ma tre­ba re­ći ne­što vi­še.

Pre no što po­đeš za Isu­som Hri­stom, mo­raš uči­ni­ti sle­de­će:

1) Kao pr­vo, tre­ba pa­žlji­vo da pro­u­čiš osno­ve hri­šćan­ske ve­re, to jest knji­ge Sve­tog Pi­sma na ko­ji­ma je na­ša ve­ra za­sno­va­na, na­ro­či­to Je­van­đe­lja i Apo­stol­ske po­sla­ni­ce. Tre­ba da upo­znaš ne sa­mo nji­hov sa­dr­žaj, ne­go i po­re­klo, ko ih je i ka­da na­pi­sao, ka­ko su sa­ču­va­ne i do­šle do nas, i za­što se na­zi­va­ju bo­žan­stve­nim i sve­tim. Sve što nam je neo­p­hod­no da zna­mo za spa­se­nje, u Sve­tom Pi­smu je iz­lo­že­no ve­o­ma ja­sno i te­me­lji­to.

Sve­te Knji­ge tre­ba da iz­u­ča­vaš u či­sto­ti sr­ca, bez pre­du­be­đe­nja i pre­te­ra­ne lju­bo­pi­tlji­vo­sti, i ne­moj se tru­di­ti da na si­lu ot­kri­ješ ono što je Pre­mu­drost Bo­ži­ja od nas sa­kri­la, ne­go pro­u­ča­vaj ono što se ti­če na­šeg is­pra­vlja­nja. Ta­kvo iz­u­ča­va­nje ve­re ni­ka­ko ne pod­ra­zu­me­va spo­re­nje sa njom – na­pro­tiv. Za hri­šća­ni­na je neo­p­hod­no da što ozbilj­ni­je iz­u­ča­va svo­ju ve­ru, za­to što je onaj ko je ne po­zna­je hla­dan pre­ma njoj i mo­že da pad­ne pod uti­caj ne­kog je­re­tič­kog uče­nja ili ne­hri­šćan­ske re­li­gi­je. Ko­li­ko je hri­šća­na, ili bo­lje re­ći ko­li­ko je lju­di kr­šte­nih u ime Isu­sa Hri­sta, oti­šlo i od­la­zi u pro­past sa­mo za­to što se ne in­te­re­su­ju za sa­dr­žaj svo­je pra­vo­slav­ne ve­re!

Ko god pre­zi­re ovu du­žnost, osta­će bez od­go­vo­ra na Stra­šnom su­du. Ali ne mo­gu svi lju­di u is­toj me­ri da se ba­ve pro­u­ča­va­njem Pra­vo­slav­ne ve­re, ne­go sva­ko pre­ma svo­jim spo­sob­no­sti­ma, zna­nju i pro­sve­će­no­sti. Ta­ko, na pri­mer, uče­nom čo­ve­ku je od ko­ri­sti da se upo­zna sa de­li­ma Sve­tih Ota­ca Cr­kve, a ta­ko­đe i sa isto­rij­skim i bo­go­slov­skim knji­ga­ma ko­je su na­pi­sa­li pra­vo­slav­ni auto­ri. Ove knji­ge će mu po­mo­ći da du­blje i te­me­lji­ti­je upo­zna svo­ju ve­ru, što će mu sa svo­je stra­ne omo­gu­ći­ti da u Pra­vo­slav­noj ve­ri utvr­di dru­ge, ko­ji­ma su te knji­ge ne­do­ku­či­ve. A neo­bra­zo­va­ni i pro­sti lju­di tre­ba da pi­ta­ju i da uče od pa­sti­ra Cr­kve, jer su se oni pre­da­li pro­u­ča­va­nju ve­re i ba­ve se ti­me od de­tinj­stva, po­sve­tiv­ši tom de­lu či­tav svoj ži­vot.

2) Ka­da se uve­riš da je na­ša pra­vo­slav­na ve­ra za­sno­va­na na Sve­tom Pi­smu, a ne na ljud­skim iz­mi­šljo­ti­na­ma, i da je Sve­to Pi­smo za­i­sta reč Bo­ži­ja ko­ja nam je sa­op­šte­na Du­hom Sve­tim pre­ko pro­ro­ka i apo­sto­la, on­da je pri­hva­ti svim svo­jim iskre­nim sr­cem. Ve­ruj bez sum­nje i bez mu­dro­va­nja sve­mu ono­me če­mu nas uči Sve­to Pi­smo, ne slu­ša­ju­ći je­re­tič­ka tu­ma­če­nja i po­ku­ša­je pri­rod­nog ob­ja­šnje­nja ono­ga što pre­va­zi­la­zi ljud­ski um. Ako bu­deš smi­re­no pri­hva­tao Hri­sto­vu isti­nu, tvo­ja ve­ra će bi­ti zdra­va, i bi­će ti na spa­se­nje.

3) I ko­nač­no, po­tru­di se ka­ko bi pro­bu­dio u se­bi usrd­nost da sle­diš ono če­mu uči Sve­to Pi­smo. Ako pak u te­bi ne­ma te usrd­no­sti, on­da se ba­ci ni­či­ce pred Spa­si­te­lja na­šeg Isu­sa Hri­sta i u to­ploj mo­li­tvi za­tra­ži od Nje­ga da ti po­ša­lje va­tre­nu že­lju da ži­viš po Nje­go­vim za­po­ve­sti­ma. A ka­da bla­go­dat Bo­ži­ja poč­ne da te vo­di pu­tem spa­se­nja, sle­di je, hra­bro od­ba­cu­ju­ći pod­va­le lu­ka­vo­ga, ko­ji će po­ku­ša­va­ti da te skre­ne sa spa­so­no­snog pu­ta.

. . .

http://www.predanje.com/

(Књигу „Путоказ за Царство Небеско“ превео и приредио Младен Станковић. Више о књизи погледајте на: http://predanje-ms.blogspot.com/2008/11/1833.html)