Ana Lučić

 

Rimske Pape i katoličanstvo protiv masona – papske bule protiv masonerije

Spisak papskih Bula i lista enciklika protiv slobodnih zidara i masonerije. Pape protiv masona su izdale nekolicinu proglasa

Počev od prve papske bule „Pastoralis praeeminentiæ“ pape Klimenta V protiv vitezova Templara izdate još 22 Novembra 1307 godine, traje borba Rimokatoličke Crkve protiv loža slobodnih zidara, popularno nazvanih masoni po engleskoj reči za zidara. Mnogo puta su Pape obnavljale bule i enciklike protiv masonerije, smatrajući masoneriju za opasnost po hrišćansku veru i duhovnost. Papska bula je dokument ili povelja posebne važnosti izdata od Pape ili Rimokatoličke crkve. Broj izdatih bula protiv masona govori o važnosti tog pitanja za Rimsku Kuriju, što ćete videti i u sledećem tekstu i nabrajanju.

. 

§. 1. Pape pišu svoje enciklike, «okružnice» s katoličkog stajališta, o aktuelnim pitanjima nauka vere, filozofije i politike, od polovine XVIII stoleća: prvu je izdao Benedikt XIV 1740. Kroz čitavo XIX stoleće konzervativne pape pišu enciklike u kojima pobijaju epohalne zablude nastale na tragu Francuske revolucije. Crkva ovde još upozorava na savremeno krivoverje i mudroslovna zastranjivanja, ona bez ograničenja polemično odgovara duhu vremena, da bi ga s II Vatikanskim koncilom počela – slušati!

.

§. 2. Najvažnije konzervativne enciklike i dokumenti.

Klement XII (In eminenti, 1738; apostolsko pismo). Protiv masonerije.

Klement XII (Providas, 1751; bula). Protiv masonerije.

Benedikt XIV (Inscrutabili, 1776; bula). Protiv masonerije.

Pio VI (Ecclesiam a Jesu Christu, 1821; enciklika). Protiv karbonara.

Grgur XVI (Mirari Vos, 1832; enciklika). Protiv liberalizma.

Pio IX (Qui pluribus, 1846, bula). Protiv masonerije.

Pio IX (Quanta Cura, 1864; enciklika). Protiv pogrešaka vremena.

Pio IX (Syllabus Errorum, 1864). Protiv agnosticizma, racionalizma, liberalizma, socijalizma, komunizma itd. Ovaj popis savremenih pogrešaka iz Crkvina ugla jedno je od klasičnih dela katoličkog konzervatizma.

Evo kako Papa opisuje neke od zabluda: «Ne postoji vrhovno, savršeno mudro, sveznajuće Božansko Biće izvan sveta.» (panteizam, poistovećivanje Boga i sveta, kakvo je zastupao i ekskomunicirani Jevrejin i filozof Spinoza) – «Valja poreći svako delovanje Boga na čoveka i svet.» (deizam: Bog je stvorio svet, i više se za njega ne brine) – «Ljudski razum, bez ikakva obzira na Boga, jedini je arbitar istine i zablude (…) Sve religijske istine proističu iz urođene snage ljudskog razuma.» (racionalizam – jednako Descartesov, kao i onaj prosvetiteljski – koji odbacuje Objavu).

Pio IX (Multiplices inter, 1865; bula). Protiv masonerije.

Pio IX (Apostolica sedis, 1869; bula). Protiv masonerije.

Pio IX (Et si multa, 1873; bula). Protiv masonerije.

Lav XIII (Humanum Genus, 1884; enciklika). Najvažniji dokument protiv masonerije, koja je tada rušila crkvu spolja, dok ju je sa II Vaticanumom stala rušiti i iznutra.  Lav XIII na vreme upozorava pred masonskom opasnošću, pišući: «U naše dane čini se da sledbenici zla kuju urote i udružuju se svi zajedno pod vodjstvom i uz pomoć društva ljudi kojih ima posvuda, i čvrsto su povezani, a nazivaju se slobodnim zidarima (…) Naši prethodnici vrlo su rano prepoznali ovoga najvećeg neprijatelja koji se probija iz mraka tajne zavere, i predviđajući u svojim umovima budućnost, upozorili su vladare i narod, neka ne budu zavedeni njihovim obmanama i prevarama.».

Papa dalje izlaže kako je masonski cilj obezvlastiti hrišćansku Crkvu te zavladati državama, a ističe i kako su povezani sa socijalističkim ili komunističkim udruženjima.

Lav XIII (Immortale Dei, 1885; enciklika). Ovde papa istupa protiv američke demokratije, koja se tamo pre nego u evropskim zemljama razvila do pune mere. Papa napada egalitarizam te masonske građanske slobode: religije, govora i štampe. On ih naziva preteranim, neobuzdanim, razuzdanim, divljim slobodama (effrenatæ libertates). Linkolnovu demokratiju «od naroda, po narodu i za narod» raskrinkava kao običnu ohlokraciju, vladavinu ološi. Vlast mora biti od Boga, a ne od «naroda», dočim narodna većina greši.

Lav XIII (Graves de Communi Re, 1901; enciklika). Protiv političke hrišćanske demokratije. Papa dopušta da se pod tim imenom odvija karitativna delatnost i socijalna solidarnost, ali se protivi hrišćanskoj demokratiji kao stranki, pokretu i politici, jer suverenitet pripada Bogu, a ne «demosu» (te su stoga Hrist i demokratija inkompatibilni). ….

Sv. Pio X (Pascendi Dominici Gregis, 1907; enciklika). Protiv modernizma, pokreta za prilagođavanje Crkve vremenu i svetu, a najposle kumiru prirodne nauke; modernizam je početkom XX stoleća  još bio predmetom papine kritike, da bi ga, pod imenom «aggiornamento», Crkva na II Vatikanskom saboru prihvatila i ozakonila! Papa je 1910  uveo i posebnu protivmodernističku prisegu, koju je morao položiti svaki novozaređeni sveštenik.

Benedikt XV (Codex iuris canonici, 1917). Zabranjuje katolicima članstvo u masonskim ložama pod pretnjom ekskomunikacije: Ili Crkva, ili loža! Zajedno ne idu, sve do Drugoga Vaticanuma!

. . .

Tekst je isečak iz rada „O ljevici i desnici u Katoličkoj Crkvi“ autorice Ane Lučić