Kokan, Atelja 212 i kokain - pozorište u kući glumaca i reditelja "Kad su cvetale tikve"

Konstantin

Pozorište u kući glumaca i upravnika Ateljea 212 u vreme kada cvetaju tikve

Nekako se baš potrefilo da su tikve počele da cvetaju kada je započeo sukob na relaciji Kokan Mladenović pozorišni reditelj i upravnik pozorišta Atelje 212 iz Beograda i glumaca istoimene pozorište-u-kući ustanove. No, kako je sukob sve intezivniji, sva je prilika da će neke tikve ubrzano da sazreju a i da puknu. Zato je možda prikladniji naziv ovog teksta „Kad su pucale tikve“.

I dok se javnost polarizuje „Za“ i „Protiv“ Kokana (u daljem tekstu Ko-Kan) ili glumaca, jer su beogradski in-tele-ktualni krugovi isfrustrirani izbornim porazom demokratskih pro-eu-euro snaga, pa bi hteli da ponovo glasaju, makar za kulturu na nekulturan način, hteo bih nešto da kažem a da politički korektno ne zauzmem nikakav stav. Malo čudno zvučim, kao da sam na kokainu, a ne temi Ko-kan, ali to je sve zato što sam srećno neobavešten šta se tamo u Ateljeu 212 stvarno dešava i ko koga tu šta i kako i zašto.

Ali ipak imam šta da kažem, jerbo sam igrao na daskama koje život znače, i to baš u tom Ateljeu i to baš sa tim glumcima, i pomalo ih znam. Kokana ne znam, i njegov vrli lik i delo ne mogu da komentarišem ali mogu da kažem nešto o drugovima glumcima. Jer, drugovi glumci su ostali drugovi i kada su se vratila vremena gospodina i gospodja, jer su glumci jedna drugarska ekipa, što i pokazuje njihovo zajedništvo i opšta esnafska podrška da upravnik Kokan Mladenović odigra Magbeta, sam za sebe.

Koliko sam iz medija uspeo da razaznam, glavna zamerka našem junaku priče Ko-kanu (a ne kokainu) je u tome što je glumce terao da rade stvari koje oni neće da rade i što je uveo nekulturu u našu inače vrlo kulturnu scenu, to jest pokušao je da komercijalizuje Atelje 212 „žutim“ predstavama i da svima život učini boljim, kako sebi, tako i glumcima i publici željnoj hleba i igara. Sve u svemu, na kraju je jedino publika zadovoljna jer je dobila svojevrstan vodvilj beogradske glumačke ekipe i jednu sjajnu „žutu dramu“ koja neće zaseniti Sulejmana Veličanstvenog na te-ve-u ali će izazvati glavobolju kod lokalnog sultana koji je Ko-kana stavio na mesto upravnika pozorišta a ne kabarea.

Glumci su vrlo jedna specifična ekipa ljudi i osoba. Vrlo, vrlo sujetni, ne mnogo profesionalni i radni, osim za novac, i komunistički orijentisani – ti radi šta hoćeš i ja ću raditi šta hoću, i svakom po zaslugama. Sve bi to funkcionisalo i u slučaju Kokana (i bez kokaina) da Ko-Kan nije radio šta je hteo sa glumcima koji rade šta hoće, odnosno neće ono što on hoće. Svetozar Cvetković i ostali prethodnici su znali i razumeli glumačku psihu i večito pijanstvo velikih i tragičnih uloga koje odigravaju po domovima kulture malih gradova i većih sela, i nije im se mešao u posao i tezgu van posla. Ko-Kan je tu lekciju propustio da nauči u prevodu sa jedne na drugu funkciju i ona mu se sada kao tikva razbija u glavu. Jer, zna se, ko sa djavolom tikve sadi, o glavu mu se razbijaju.

Suština je jednostavna – Srbija nema Holivud a ni Bolivud, već više Boli-me-uvod za sve glumačke želje i aspiracije. Glumci su slabo plaćeni i prinudjeni su da tezgare po svakakvim jadnim mestima. Osećaju se poniženo i uvredjeno. I to tako decenijama unazad. Jedinu utehu koju imaju pored aplauza i alkohola je da su pri nekom velikom pozorištu, da primaju mesečnu crkavicu koju ionako potroše u pozorišnom bifeu i okolnim kafanama, a stvarno žive od glumatanja u nacionalnim serijama, jeftinim reklamama i brojnim tezgama po domovima kulture. Zato su svi glumci ostali drugovi, osim možda par njih koje su sreća i pare malo pogledale, jer ostali nikako nisu stigli da postanu gospoda, nije se imalo od čega. Zato su našli svoj mali svet ispod dasaka i na daskama koje život znače. Pristali su da budu tu gde jesu, imaju malu ali sigurnu platu i penziju, malo rade kod kuće a više sa strane.

A onda im se pojavio Ko-Kan sa novim idejama o evropskom i komercijalnom pozorištu, gde će oni mnogo da rade u pozorištu a malo da rade van pozorišta za istu platu. Pa ne može to! Nije pošteno, menja se paradigma i model života ustanovljen decenijama unazad. A uostalom i mi umetnici imamo dušu i neki kriterijum, i nećemo da glumimo u „žutim“ serijama kada već živimo u „žutoj“ državi. Kao da je Ko-kan na kokainu pa je zaboravio gde i u kojoj sredini živi. Liči mi na reditelja koji je želeo da izrežira svoj uspeh sa plejadom neuspešnih glumaca u zemlji uspešnih mitova i neuspešne ekonomije.

I puče tikva!

. . .

Moj poklon jednog neprevazidjenog izvodjenja sa „dasaka koje život znače“ glumcima i upravniku Ateljea 212 za medjusobno pomirenje, ljubav i mir u svetu.