Konstantin Jiriček

 

Ratni poslovi i vojno uređenje

Dobre i rđave strane vojske, čiji sastavni delovi behu vlastela, seljaci, pastiri i najamnici. Vođenje vojske: vladalac, njegove vojvode i njihovi stegovi; stepeni dostojanstva na vizantijski način po dekadnom sistemu. Ratna služba tereti baštinu. Kontingenti gradova Budve i planinskih pastira. 

.

Srbi su u srednjem veku, u očima svih suseda, važili kao ratoboran i hrabar narod. Izveštaji iz doba Komnena pokazuju da nije bilo lako ratovati s njima. Car Manojlo Komnen, za vreme tih vojnih pohoda, prodro je samo jedan jedini put 1150 sa istoka do obale Tare. Kada je car Fridrih I Barbarosa 1189, na trećem krstaškom pohodu, od Nemanje svečano pozdravljen bio u Nišu i, uskoro za tim, došao u sukob s Vizantincima zbog zabrane prolaza, pregovarao je on o savezu s velikim županom Nemanjom i s carevima Petrom i Asenom, da bi stekao potporu Srba i Bugara protiv Grka. Kralj Uroš II Milutin, pod čijom je vladom počela uspešna ofansiva protiv oslabele države Paleologa, imao je vojnu moć koja je imponovala Grcima.

Jovan Kantakuzen opisuje u svojim memoarima potpun poraz i zarobljenje svoga sina, cara Matije Kantakuzena, prilikom jedne provale u srpsku oblast kod Sera, u doba Dušanova sina, cara Uroša 1357; Turci, u njegovoj vojsci, zastrašeni behu množinom i smelošću Srba koji im tada još ne behu dovoljno poznati. Bugarin Camblak veliča lepotu i veličanstvenost srpske zemlje, njene pobožne i mudre vladare i osobinu, „“velikaago i slavnišago srъpьskago ezыka voinstvnыimi silami drougыhь ezыkь prvъshoditi“.

Srpske trupe izvrsne behu osobito u svojoj zemlji. Florentinac Matija Vilani opisuje naporno šumsko ratovanje u Srbiji, prikazujući vojni pohod ugarskoga kralja Ludviga I protiv cara Uroša 1359: velike raške planine grandi montagne di Rascia kod Rudnika, prirodna šumska utvrđenja fortezze delle boscaglie, kamo za Srbima niko nije mogao ići bez velikih gubitaka, i neprekidno uznemirivanje ugarske vojske od strane naoružanih srpskih seljaka villani.

U ofansivi srpska armija imala je slabe strane stoga, što je vojska nerado gledala na dugotrajno ratovanje u dalekim zemljama. Istina, pod Urošem II njegov vojskovođa Novak Grebostrek išao je 1313 u Malu Aziju da pomogne onde vojsci cara Andronika II protiv Turaka, ali su njegovi odredi, po svoj prilici, sastavljeni bili od odabranih ljudi i stranih najamnika. Kantakuzen se jada da mu je Stefan Dušan, kada je u savezu s njim opsedao Ser 1343, uzeo sobom najbolje vojne trupe da s njima posedne gradove baš tada preminuloga Hrelje. Po njemu, ostali srpski ratnici samo su neupotrebljiva gomila seljaka; oni su, posle nešto više od dva meseca ratovanja, bili već iznureni te ne htedoše ići daleko protiv Dimotike, nego poslaše svoje ubojne konje i oružje kući.

Kada su Stefan Dušan i njegov vojskovođa Preljub poseli Epir i Tesaliju 1348, bilo je u srpskoj vojsci najviše Arbanasa koji su od vojnoga pohoda Andronika III na Arbaniju omrznuli Vizantince, te su se rado pridružili Srbima. Usled srpskog osvojenja, Epir beše ponovo naseljen arbanaskom vlastelom i ratnicima.

Dimitrije Kidon kaže u jednoj od svojih beseda 1366: Srbi i Bugari bliski su Vizantincima, slični su nam i iste su vere, ali, Vizantija se ne može nadati pomoći od njih, jer su to siromašni narodi, koji nemaju običaj da ratuju u dalekim zemljama. Ovaj nedostatak pokazao se kod ekspedicija u Trakiju. Kada je Stefan Dušan 1352 poslao caru Jovanu Paleologu pomoć pod kaznacem Borilovićem, potukoše kod Dimotike turske čete, pristalice Kantakuzena, iznenadnim napadom, do noge srpske konjanike kojih je, po Kantakuzenu, bilo 7000, a po Gregori 4000, i koji su imali slabe konje, a uz to behu i nevični kraju. Isto tako, ofanziva kralja Vukašina i njegova brata Uglješe 1371, protiv Turaka u jedrenskom kraju, dovela je do strahovita poraza na obalama Marice, u šumovitom predelu Črnomena sada Čirmen.

Vojska je bila sastavljena iz tri elementa: vlastela s pratnjom, osobito konjica pronijara, dalje oružani težaci i pastiri, većinom lako naoružani i vrlo hitri pešadijski strelci, i najzad strani najamnici koje je davao vladalac i plaćao iz svoje blagajnice. Vrhovni vojskovođa bio je kralj, docnije car, a zastupale su ga njegove vojskovođe, vojvode, kojima se, po zakoniku, imao svako pokoravati kao i vladaocu. U otsustvu vladarevu vođenje vojske često nije bilo dobro zbog velikog broja vojskovođa; kako Kantakuzen priča, zapovedalo je, u jesen 1342, srpskom vojskom pred Serom dvadeset plemića, među kojima najstariji behu Vratko i Oliver. Kralj ili car bio je vrhovni sudija u vojsci, pa i tu su ga zastupale vojvode. Po budvanskom statutu, „“imperador““ imao je desetak od plena. U Vizantinaca primao je tada car petinu, a veliki domestik takođe petinu.

Nije bliže poznata deoba vojske na pukove starosrp. plьkь, po osnovi slična nemačkoj reči volk koji su, po svoj prilici, fomirani bili po župama. Njihova vidna obeležja bile su zastave stijeg, horugva, zastava, lat. gonfalones, prema kojima su se vojvode zvale i „“stegonoše““ vexillifer. Unutrašnje grananje bilo je rasterećeno po vizantijskom ili, upravo, rimskom uzoru prema dekadnom sistemu. Na srpskim državnim saborima, kada se Nemanja zahvalio na prestolu i Stefan se krunisao, okupljeni behu vojvode, tisućnici, satnici, petidesetnici i desetnici. Poslednje stepene imalo je u rukama niže plemstvo; jer je svakako bilo pronijara koji su polazili u rat s malom pratnjom od 10 konjanika. Pa i u srednjevekovnoj Rusiji bilo je tisućnika tыsяckiй, satnika sotnikъ, sockiй i desetnika desяtskiй, samo je tisuća tыsяča značila teritorijalni srez. Ovo grananje odgovara vizantijskim vojnim činovima koji, opet, polaze od starorimskih uzora.

Po zakoniku cara Stefana, vojna obaveza počivala je na baštini. Tu je dužnost imao svaki imatnik baštine, pre sviju plemić, pa ne samo vlastela i vlasteličići, koji su se ranije prosto zvali „“vojnici““, osobito pronijari, nego i seljaci i pastiri, zbog čega se manastirski ljudi, u poveljama, naročito oslobađaju te dužnosti. Nisu poznate pojedinosti o tom. Vojnici među Vlasima izrekom se pominju u hrisovulji manastira Banjske. Iz jedne povelje od g. 1436 saznajemo da su u Hrvatskom primorju Vlasi na Cetini dužni bili vojevati na konju sa štitom, mačem i strelama. Od primorskih gradova Budva je davala 50 ljudi pod jednim „“kapetanom““, koji je dobivao od opštine dvostruku platu i konja; ali Budvanci su samo onda bili dužni vojevati, ako bi „“imperador““ lično bio u vojsci, pa i to samo u onim vojnim pohodima, koji bi se kretali u oblasti između Skadra, Kotora i Zete.

Jaki su bili kontingenti planinskog stanovništva; selo Tuzi kod Podgorice, na broju 150 kuća, dužno je bilo, još pod Mlečićima 1416, da opremi 500 ljudi, koje konjanika koje pešaka. Manastirska sela oslobođena behu ratne službe, ali su morala čuvati manastirske kule, pa su, koji put, morala davati ljude, na pr. za čuvanje manastira u Svetoj Gori. Nema sumnje da su ove povlastice dovodile do smanjivanja lokalnih trupa. U to doba vojske nisu bile mnogobrojne već i zbog toga, što ih je teško bilo ishranjivati. Nemanja je obećao caru Fridrihu I 1189 da će mu dati 20.000 vojnika u pomoć. Po Kantakuzenu, srpska i bugarska vojska imale su, u bitci kod Velbužda 1330 godine, svaka po 15.000 ljudi. Iz vremena Stefana Dušana nema pouzdanih podataka.

. . .