Dragana Rajblović

 

DNEVNIK našeg pešačenja – II deo

 

 

 

Sutradan se, na žalost, moralo dalje. Nikad gori dan od vrućine i omorine i tako do sela Jezero gde jezera ustvari ni nema, ali zato ima prijatnih i gostoljubivih ljudi.  Sledeći dan smo preko lepe, zelene planine Ozren došli do vodopada Ripaljka koji ima 11 odseka čija je ukupna visina oko 40 metara.  Kakva hladovina pored vodopada, kako divno mesto, a mi moramo da se vratimo na 45 stepeni celzijusa sve do Vrmdže podno Rtnja.

U selima koja usput prolazimo, nas kao po običaju ljubazni domaćini zovu da svratimo na kafu, sok,  voće (neprskano!), ali ako i tu pravimo pauze nikada nećemo stići do sledeće planirane tačke. Na petama i prstima mi se žuljevi i plikovi prave jedan ispod drugog. Nisam mogla da hodam u papučama jer je teren toga dana bio samo za patike ili letnje gojzerice i stopala su mi proključala od vrućine. A muškarci ništa! Imali su samo prvih dana dok im se noge nisu navikle i posle sve super, iako ni jedan od njih nije hodao u papučama.  Zoza je tek bio slučaj za sebe! On ni jednom nije dobio ni jedan žulj. I takođe ni jednom nije na kraju dana ponavljao pred kamerom utiske dnevnog treka, ni jednom se nije zbunio! I ni jednom ga nije ujeo komarac! Obećala sam mu da će kad stignemo na sever biti gurnut u neki jarak malo pre granice s Mađarskom :)

U Vrmdži sam jela najlepši med na svetu u „Vodenici kod deda Mije“. Moraću da naručim poveće količine! A i sve ostalo što su imali je domaće, ukusno i za svaku preporuku. A mi se zahvaljujemo Slaviši Krstiću, predsedniku mesne zajednice na ovoj preporuci.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ujutru je bio plan da dođemo do podnožja Rtnja pa ko hoće nek se penje do vrha, ko neće, da ostane dole, bere koprive i pravi čorbu na primusu iz džipa. Ivan je odlučio da se penje, a Milan, Zoza i ja da pravimo čorbu. Na kraju niti vrha, niti čorbe!

Krenuli smo iz Vrmdže putem koji su nam preporučili meštani. Ivan je odmakao dosta ispred nas i u jednom momentu staza je počela da se gubi i mogli smo samo da nagađamo gde dalje. Mreže nije bilo pa nismo mogli da se čujemo sa Ivanom. Kako smo više zalazili bilo je sve neprohodnije i odlučili smo da se vratimo nazad. Znali smo da je Ica sa džipom negde na kolskom putu, ali ni on nije bio dostupan, pa smo pokušali da se otprilike krećemo u pravcu gde ćemo izbiti iz šume najbliže Ici. Svaki put kad smo pomislili da smo našli izlaz, naleteli smo na litice da bi na kraju završili na nama već dobro poznati teren koji smo prethodnih dana već uveliko apsolvirali, tj.neprohodnu strminu niz šumu.  A onda je zazvonio telefon :) Ivanova sekretarica iz Beograda nam javlja da je Ivan uspeo samo nju da dobije i da nam javlja da se on takođe izgubio negde u brletima prilaza podnožju Rtnja sa zapadne strane! Mi i dalje nismo mogli da ga dobijemo, pa je Suzana bila naša veza. Tek što smo sišli dole, sledio je prolaz preko guste visoke trave i svakakvog rastinja koje se uporno lepilo za moje pantalone i saplitalo me. Kao ona biljka Kleopatra iz serije „Adam“s family“. I to samo na mene, a Zozu i Milana nije dotakla! Kad se izvukosmo i iz ovog ludila, ja više nisam imala crne, već čupave zelene pantalone i majicu!

Jedva nađosmo Icu koji nam je pored kola, za utehu umesto čorbe od koprive, namućkao u flašicama hladan nes. A onda se i Ivan pojavio sa blatnjavim i mokrim cipelama i pantalonama. Jedino što nam je preostalo je da se smejemo zbog uzaludno utrošena skoro 4 dragocena sata, jer nas je čekao dug i takođe nesiguran put za snalaženje do Krive Reke.

Kriv put, krive zabačene staze, koje čas nestaju čas se pojavljuju. Nikad nisi siguran da li si na pravoj. Iako je priroda kroz koju idemo prelepa, stalno nailazimo na prepreke koje pokušavamo da zaobiđemo, a onda se nađemo na još gorim. Ako zaobiđemo vodu i blato do kolena onda prelazimo preko žbunja malina ili kupina, izbodemo se trnjem i napadne nas stampedo komaraca. Uz sve to, već 11. dan Milan nosi kameru u jednoj ruci, tešku više od 2 kg i stalno mora da pazi da se na klizavim terenima negde ne olupa ova skupa sprava. Ne postoje te pare za koje bih ja tako dug put nosila nešto i da mi ruke nisu slobodne. Da sam ja snimateljka ništa ne bih snimila! Jer bi mi kamera uvek bila na leđima u rancu :)

Dan je lepo počeo sa napadom Kleopatre, a nastavio se sa koprivom za koju sam se pogrešno uhvatila umesto za granu. Cela šaka mi je gorela i pekla me. Jaka neka kopriva. Stvarno su se biljke toga dana navrzle na mene. Jedino su nam šumske jagode bile naklonjene kojh je bilo u izobilju.

Više smo se pomirili sa sudbinom da ćemo ikada stići do Krive Reke, kada je Ivan procenio da smo stigli do mesta gde je prečica i da se sigurno nećemo izgubiti. Bio je u pravu, ali nama je ionako bilo sve jedno, navikli smo. Za promenu, prečica je bila bez staze, neprohodna strmina, puna gustog granja i drveća. Stvarno nisam sebi mogla da oprostim što nisam u Bg-u kupila mačetu. Bilo bi pravo čudo da smo se nekom prilikom pri gubljenju ili pravljenju prečica našli uzbrdo ili na ravnom!?!  Nikad kraja klizanju po suvom lišću, ispetljavanja granja sa lica i kose, odbrane od poludelih komaraca. I u toj situaciji Milan kaže: „Zamislite da smo sada u nekoj prelepoj kući i u hladu sedimo i pijemo nešto osvežavajuće“.  Nije prošlo ni  5 minuta mi smo izbili na travnjak i ugledali naš džip pored prelepe kuće! Ja nisam mogla da verujem, mislila sam da sam se istripovala zbog Milanove mašte. Ustvari niko od nas nije verovao kako se ta mašta u roku od 5 minuta pretvorila u stvarnost.  Gospođa Božica i njena prijateljica Milka su me bar pola sata uveravale da se nalazim na mestu odakle ne idemo dalje i da je naš dan pešačenja završen!

Sedimo u hladovini sa Ivanovim prijateljima i njihovom porodicom. Mislim da nam je ovo bio najavanturističkiji dan od početka našeg pešačenja. Sa sve gubljenjima koje smo imali verovatno smo prešli umesto 35  više od 40 kilometara. Zavalila sam se u neku udobnu ležaljku i bušila novonastale plikove. Za utehu sam nalakirala nokte kako bih imala privid da je sa mojim stopalima sve u redu.

Narednih dana nisam prestajala da pričam o Božicinim kiflicama, da bi posle tri dana njen sin Marko došao u Resavicu i iznenadio nas kiflicama. Muškarci su jedva i stigli da ih jedu jer sam ih ja skoro sve zaplenila :)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Na putu do planinarskog doma u Grzi je sa nama pešačio Mare, predsednik Psd „Javorak“ iz Paraćina. Obroncima Kučaja, šumskim stazama između Visa i Javoračkog vrha, primetila sam planinarske markacije u kontinuitetu! To je u Srbiji retkost! Obično ih nema tamo gde su najpotrebnije, a tamo gde je staza očigledna, ima ih na pretek! Svaka čast Psd-u „Javorak“ na vrhunski odrađenom poslu.

Pored loših markacija, u Srbiji ćete teško naći i oznake i putokaze.  Iako se nađe neka crkavica od putokaza koja je npr. 5-10 km pre ciljnog mesta, posle više ni jednu nećete videti, ali ćete zato naleteti na niz puteva koji vode levo, desno, pravo… pa samo možete da nagađate koji je pravi.

U Grzi je bilo prijatno i sveže zbog jezera i vodopada, a posebno zbog sladoleda za koji je zalužan planinar Sale, domaćin planinarskog doma.

 

 

 

Sutradan nas je Milan napustio i predao kameru Joci koji je došao dva dana posle. Ivana, Zozu i mene je čekao dug put do Resavice. Uzbrdo, nizbrdo, kroz šumske putiće nailazimo na tragove vukova, divljih svinja , srna… Uporno pokušavam da uslikam gustu šumu, kao šuma Hobita, ali na fotkama izgleda sasvim obična. Kako je lepo! I ovde moram da dođem opet! Izlazimo na kolski put gde se vide tragovi tenkova. Blizu smo vojnog poligona,  čuju se vežbe.  Prošli smo pored Pasuljanskih livada koje mi takođe izgledaju prelepo. Na žalost, dan posle se tu desila ona tragedija kada su poginula dva kadeta :(

Nastavljamo ka Uviralu. To je mesto gde reka Nekudovo ponire između stena i odakle nemamo puno kilometara do Resavice.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Nalazimo se u prvom hotelu od početka našeg treka! Preslišavala sam se gde smo sve spavali i na kakvim mestima prethodnih dana. Onda sam shvatila da ću lakše znati, ako razmislim gde ustvari nismo.  Resavica mi izgleda kao megalopolis :) pa sam odmah otišla u market da kupim nešto i osećam se kao civil. Dok večeramo pastrmke, stižu Marko i njegov drug u punom gasu na enduru i kvadu i donose Božicine kiflice. Vauuuu!

. . .

Nastaviće se …