Sveti Ignjatije Brjančaninov

 

Mnjenje

.

# Svima je poznato kakva je duševna nesreća zadesila judejske književnike i fariseje zbog njihovog nepravilnog duševnog raspoloženja: oni su postali ne samo tuđi Bogu, nego i izbezumljeni neprijatelji Njegovi, bogoubice. Sličnoj nevolji podvrgavaju se podvižnici molitve koji su iz svoga podviga izbacili pokajanje, a trude se da u srcu probude ljubav prema Bogu, nasladu i zanos: oni produbljuju svoj pad, čini sebe tuđima Bogu, stupaju u opštenje sa satanom, zaražavaju se mržnjom prema Duhu Svetom. Ta vrsta prelesti je užasna: ona je jednako pogubna za dušu kao i prva, ali je manje očigledna; ona se retko završava umnim poremećajem ili samoubistvom, ali značajno povređuje um i srce. Prema stanju koje proizvodi u umu oci su je nazivali «mnjenjem».

Na tu vrstu prelesti ukazuje sveti apostol Pavle kada kaže: Niko da vas ne obmanjuje tobožnom poniznošću i služenjem anđelima, upuštajući se u ono što nije video, i uzalud nadimajući se telesnim umom svojim (Kol. 2,18). Onaj ko je obuzet tom prelešću umišlja o sebi, stvorio je o sebi «mišljenje» («mnjenje») da ima mnoge dobrodetelji i zasluge, i da čak obiluje darovima Duha Svetoga. Mnjenje se sastoji iz lažnih shvatanja i lažnih osećanja: po tom svome svojstvu ono u potpunosti pripada oblasti oca i predstavnika laži – đavola. Stremeći ka otkrivanju osećanja novog čoveka u srcu, a nemajući nikakve mogućnosti za to, onaj ko se moli zamenjuje ih osećanjima koja sam proizvodi, krivotvorenim, kojima se brzo priključuje dejstvo palih duhova. Prihvativši nepravilna osećanja, svoja i demonska, za istinska i blagodatna, on usvaja i shvatanja koja tim osećanjima odgovaraju. Ta osećanja, koja srce stalno usvaja i koja se u njemu pojačavaju, hrane i umnožavaju lažna shvatanja: prirodno je da se od takvog nepravilnog podviga obrazuju samoobmana i demonska prelest – «mnjenje». «Mnjenje ne dopušta postojanje onoga što umišlja» – rekao je sveti Simeon Novi Bogoslov. Onaj ko za sebe misli da je bestrasan, nikada se neće očistiti od strasti; onaj ko za sebe misli da je svet nikada neće dostići svetost. Jednostavno rečeno: onaj ko sebi pripisuje duhovna delanja, dobrodetelji, zasluge, blagodatne darove, zavarava se «mnjenjem» i njime pristup u sebe i duhovnim delanjima, i hrišćanskim dobrodeteljima, i Božanskoj blagodati, široko otvarajući pristup grehovnoj zarazi i demonima. Kod onih koji su zaraženi «mnjenjem» nema više nikakve sposobnosti za duhovno napredovanje: oni su tu sposobnost uništili, prinevši na oltar laži same osnove čovekovog delanja i njegovog spasenja – njegova shvatanja o istini. Kod onih koji boluju od ove prelesti primetna je neobična gordost: oni kao da su opijeni sobom, svojim stanjem samoobmane, videći u njemu – blagodatno stanje. Oni su puni i prepuni umišljenosti i gordosti, ali mnogima koji sude po licu deluju smireni, i nisu u stanju da ocenjuju po plodovima, kako zapoveda Spasitelj (Mt. 7,16; 12,33), a tim pre ne mogu da ocenjuju prema duhovnom osećaju koji spominje apostol (Jevr. 5,14). Prorok Isaija je živopisno predstavio delovanje prelesti «mnjenja» na palog arhangela. Ti si – veli prorok satani – rekao u umu svome: na nebo ću uzići, više zvezda nebeskih postaviću presto svoj, sešću na goru visoku, na planinama visokim koje su na severu; podići ću se iznad oblaka, biću nalik Višnjem. Sad si pak u ad sišao, u temelje zemlje (Is. 14,13-15). 1. 245-246

# Oni koji su zaraženi prelešću «mnjenja» sreću se veoma često. Svako ko nema skrušen duh i ko sebi pripisuje bilo kakve vrednosti ili zasluge, svako ko se ne drži nepokolebljivo učenja Pravoslavne Crkve, nego o bilo kom dogmatu ili predanju rasuđuje proizvoljno, prema sopstvenom mišljenju ili prema inoslavnom učenju, nalazi se u toj prelesti. Stepen prelesti određuje se stepenom odstupanja i tvrdoglavosti u tome odstupanju.

Čovek je slab! «Mnjenje» se neizostavno uvlači u nas, u bilo kom svome obliku, i, postajući naše «ja», udaljava od nas blagodat Božiju. Kao što nema, po rečima svetog Makarija Velikog, ni jednog čoveka koji je potpuno slobodan od gordosti, tako nema ni jednog čoveka potpuno slobodnog od delovanja fine prelesti koja se zove «mnjenje»…

Postoji li ikakva veza između prelesti prve vrste i prelesti druge vrste? Veza između ta dva oblika prelesti svakako postoji. Prelest prve vrste uvek je sjedinjena sa prelešću druge vrste, sa «mnjenjem». Onaj ko je pomoću prirodne sposobnosti uobrazilje načinio sebi lažne likove, sjedinjujući ih posredstvom mašte (fantazije) u jednu očaravajuću sliku i potčinjavajući celokupno svoje biće njenom zavodljivom i silnom uticaju, nažalost nužno misli da osećanja srca koja ta slika izaziva predstavljaju blagodat.

Prelest druge vrste – «mnjenje» – deluje bez stvaranja zavodljivih slika: ona se zadovoljava stvaranjem lažnih blagodatnih osećaja i stanja, iz kojih se rađa lažno shvatanje o čitavom duhovnom podvigu. Onaj ko se nalazi u prelesti «mnjenja», stiče lažan pogled na sve što ga okružuje. On je obmanut i u sebi i izvana. U onome ko je obmanut «mnjenjem» mašta deluje veoma snažno, ali deluje isključivo u oblasti apstraktnog. Ona se ili uopšte ne bavi, ili se retko bavi predstavljanjem raja u uobrazilji, gornjih obitelji i dvorova, nebeske svetlosti i miomirisa, Hrista, Anđela i svetih; ona stalno proizvodi umišljeno duhovna stanja, tesno druženje sa Isusom, duhovnu besedu sa Njim, tajanstvena otkrivenja, glasove, naslade, i na njima zida lažnu predstavu o sebi i o hrišćanskom podvigu, zida uopšte lažni način razmišljanja i lažno raspoloženje srca, dovodi čas do opijenosti sobom, čas do raspaljenosti i zanosa. Ovi raznoliki osećaji pojavljuju se usled dejstva prefinjene sujete i sladostrašća: od tog dejstva krv dobija grehovan, zavodljiv pokret, koji deluje kao blagodatna naslada. Sujeta i sladostrašće podstiču se umišljenošću, tim nerazdvojnim saputnikom «mnjenja». Užasna gordost, nalik gordosti demona, predstavlja dominantnu osobinu onih koji su prihvatili jednu ili drugu prelest. One koji su obmanuti prvim oblikom prelesti, gordost dovodi u stanje očiglednog umnog poremećaja. Kod onih koji su obmanuti na drugi način, prelest, koja takođe proizvodi povređenost uma, nazvanu u Svetom Pismu izopačenim umom (2. Tim. 3,8), manje je primetna, skriva se iza maske smirenja, pobožnosti, mudrosti – a poznaje se po svojim gorkim plodovima. Oni koji su zaraženi «mnjenjem» o svojim kvalitetima, naročito o svojoj svetosti, spremni su na svako licemerje, lukavstvo i obmanu, na svaki zločin. Oni odišu nepomirljivim neprijateljstvom prema služiteljima istine, i sa divljom mržnjom ustremljuju se na njih, kada ovi kod prelešćenih ne priznaju ona stanja koja im pripisuje «mnjenje» zaslepljenog sveta.

Nesumnjivo postoje i duhovna stanja, koja proizvodi Božanska blagodat, poput stanja u kome može da se okusi duhovna sladost i radost, stanja u kome se u srcu oseća prisustvo Duha Svetoga, stanja u kome se podvižnik Hristov udostojava duhovnih viđenja, ali postoje samo kod hrišćana koji su dostigli hrišćansko savršenstvo, pošto su prethodno bili očišćeni i pripremljeni pokajanjem. Postepeno delovanje pokajanja uopšte, izraženo kroz sve vidove smirenja, naročito kroz molitvu koja se prinosi iz siromaštva duha i plača, vremenom slabi dejstvo greha u čoveku. Za to je potrebno značajno vreme. Ono se Promislom Božijim, koji neumorno bdi nad nama, daje istinskim, dobronamernim podvižnicima. Borba sa strastima je neobično korisna: ona više od svega dovodi do siromaštva duha. Radi naše suštinske koristi Sudija i Bog naš dugo trpi i odbraniće nas od neprijatelja našeg – greha. Kada strasti sasvim oslabe – što se događa uglavnom na kraju života – tada malo-pomalo počinju da se javljaju duhovna stanja, koja se beskonačno razlikuju od stanja koja predstavljaju «mnjenje». Kao prvo, u dom duše stupa blagodatni plač, umiva je i ubeljuje radi primanja darova koji po odredbi duhovnog zakona slede za plačem. Telesni čovek nikako, ni na koji način, ne može čak ni da zamisli duhovna stanja, niti može da ima ikakvu predstavu o duhovnom plaču: spoznaja tih stanja ne dobija se drugačije nego opitom. Duhovni darovi se daju sa Božanskom premudrošću, koja pazi da slovesni sud, koji treba da primi u sebe taj dar, bude u stanju da bez povrede izdrži silu toga dara. Novo vino podere stare mehove (Mt. 9,17)! Primetno je da se u današnje vreme duhovni darovi daju veoma umereno, shodno raslabljenosti kojom je obuzeto hrišćanstvo uopšte. Ti darovi zadovoljavaju gotovo samo potrebe spasenja. Naprotiv, «mnjenje» izuzetno brzo i neopisivo lako rastočava svoje darove.

Opšte obeležje duhovnih stanja – duboko smirenje i smirenomudrenost, sjedinjeno sa unižavanjem sebe pred svima bližnjima, sa jevanđelskom ljubavlju i naklonošću prema svima bližnjima, sa težnjom za nepoznatošću, za udaljavanjem od sveta. Za «mnjenje» tu ima malo mesta, jer se smirenje sastoji u odricanju od svake sopstvene vrednosti, u suštinskom ispovedanju Iskupitelja, u usredsređenju sve nade u Njemu, a «mnjenje» se sastoji u pripisivanju nepostojećih zasluga sebi za ono što daje Bog. 1. 247-251

. . .

(Одломак из књиге: Свети Игњатије Брјанчанинов, „ЕНЦИКЛОПЕДИЈА православног духовног живота“, прво издање Београд 2005, превео и приредио Младен Станковић. Више о књизи погледајте на: http://predanje-ms.blogspot.com/search/label/%D0%98%D0%B3%D1%9A%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B5%20%D0%91%D1%80%D1%98%D0%B0%D0%BD%D1%87%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%B2).