Zlatko Šćepanović
Nezdrava hrana za decu od margarina, paštete do viršli
Hranu koju ne treba davati svojoj deci jer nije zdrava niti biološki vredna
Podsticaj da napišem ovaj tekst je reklama na televiziji u kojoj se pojavljuje popularni pevač Željko Joksimović i preporučuje margarin deci za jelo, pod sloganom zdrave hrane. Margarin nije nikako zdrava hrana, to je potpuno veštačka i biološki bezvredna hrana, jer se sastoji od vode, lošeg ulja i gomile umetnutih i veštačkih konzervansa i stabilizatora, veštačkih boja, veštačkih vitamina i veštačkih aroma.
Reklamirati margarin kao zdravu hranu je potpuno licemerje, zavodjenje i manipulacija potrošačima, kao i zdravljem nacije. Margarin je veštačka i loša kopija maslaca, butera, i nikako se ne može izjednačavati sa prirodnim proizvodom. Naravno, ne radi to Željko Joksimović namerno i svesno, on to radi za pare proizvodjača margarina koji to proizvodi i nama prodaje upakovano u lažnu priču i tvrdnju.
Ista moja zemrka se odnosi i na prevarantsko i manipulativno reklamiranje viršli, parizera i pašteta kao zdravog doručka i zdrave hrane za decu.
Svestan sam da nikakvo regulatorno telo a ni Asocijacija za zaštitu potrošača neće moći da se izbori sa medijskim lažima i da ovakve spotove kao obmanjujuće skine sa tv ekrana, pa sam rešio da napišem ovaj tekst. Svestan sam i da će mnoga deca i mnogi roditelji ili staraoci dece biti žrtve ovakvih reklama i propagandnih poruka i svojoj će deci mirne savesti davati lošu i nezdravu hranu, verujući da je sve istina što se tvrdi u medijima. Zato i pišem ovaj tekst, makar za malobrojne koji će ga pročitati i razmisliti o njemu i hrani koju daju svojoj deci.
.
Kako se pravi topljeni sir, pašteta, viršla i industrijska hrana
Pre 10-ak godina sam se zaposlio kao direktor marketinga u Imleku. Prvih dana sam obilazio fabriku. Kolege su me odvele do Topione sira. Ušao sam u zgradu i u veliku sobu, svu u keramičkim pločicama. Na sred velike sobe, na podu, naspram uredjaja za topljenje, stajala je velika gomila nabacanih pokvarenih sireva. Sirevi su svi bili iz asortimana Imlek-a, bili su raznih dimenzija i vrsta, deformisani, sasušeni, zeleni i beli od budji i plesni koja se uhvatila na njima, neki su bili naduti od procesa vrenja koji je počeo da se odvija u njima na sobnoj temperaturi i pored izvora toplote. Gomila užegle hrane za bacanje. Smeće.
Upitao sam kolegu: „Da li su ovi sirevi za bacanje?“
Kolega mi je odgovorio: „Ne, ne nikako. Ništa se kod nas ne baca. Ovo su sirevi iz povraćaja iz prodavnica, koji su se pokvarili, oštetili ili im je istekao rok trajanja, i koji se ovakvi kakve vidite stavljaju u topionik, istope se, i onda se mlečna mast i protein iz njih procedi, dodaju se začini i sve to ide u kalupe za topljeni sir. Od te mase dobijamo topljeni sir, one male trougliće sira za dečiji doručak, ono što se popularno zove Zdenka sir“.
Od tog dana, mi nikada nismo više kupili topljeni „zdenka“ sir niti moja deca znaju šta je topljeni sir. Istovetan proizvod topljenom siru je i sir za sendviče u listićima, koji se pravi na isti način i koje takodje ne kupujemo deci za ishranu.
Isto mišljenje i naš stav prema nezdravoj hrani se odnosi i na paštetu, parizer i na viršle, proizvode koji se na sličan način dobijaju od otpadaka životinja u industriji prerade mesa. Mesna industrija sve iznutrice, kožu, nokte, papke, creva, žile, salo, masnoće, kosti, ligamente, i svo ono manje kvalitetno meso životinja, fino samelje do neprepoznavanja, doda povrće, soju i začine, plus konzervanse i stabilizatore, i upakuje to kao ukusnu namirnicu zvanu pašteta, parizer i viršla. Osim veštačkih aditiva problem takve hrane je i gomila soli koja se stavlja u preradjevine da bi se iste održale od brzog kvarenja.
Priznajem da je ta hrana ukusna, i sam sam voleo da je jedam. Ali sada znam da je nezdrava i loša, i pokušavam da makar svoju decu odaljim što dalje od nje. Svestan sam da mnogi od roditelja neće poslušati ovaj i slične savete, zbog toga što nemaju dovoljno novca i vremena da sami spremaju hranu, a hoće pak da deci učine obroke ukusnijim i da deci izadju u susret željama za reklamiranom i ukusnom hranom. Ali bolje da decu hranite palentom i pavlakom, nego viršlom i paštetom, razlika u kvalitetu i supstancama koje se ugradjuju u telo i tkiva vaše dece je ogromna.
.
Roditelji i deca, zdravlje i zdravi način ishrane
Znajući kako se pravi industrijska mesna hrana i šta sve u njoj ne vredi, deci kupujemo samo suvi vrat, pečenice, domaću slaninu i dimljeno meso. Ponekad i domaće kobasice kada znam ko ih i kako pravi. Industrijske mesne preradjivene ne kupujemo i ne unosimo u kuću. Posebno, što su puni natrijum nitrita (natrijumova so), konzervansa koji je inače svuda proteran u Evropi zbog kancerogenih svojstava, ali se još uvek nemilice troši u Srbiji zbog jeftine nabavke i svojstva da mesu daje crvenu boju – meso inače u preradi bledi i posivi.
Neko će mi reći da takav životni stil mogu da priušte sebi samo bogati ali to jednostavno nije istina. Suština je u stilu života i u stilu ishrane. Priznajem, mi za prosečnu srpsku porodicu jedemo neuobičajeno malo mesa. Možda jednom do dva puta nedeljno imamo nešto malo mesa kao prilog za sosove, ali retko kada jedemo čiste šnicle, stekove, krmenadle. Možda jednom u dve nedelje spremimo pile ili ribu i ne držimo se besmislenih preporuka nutricionista da svakog dana moramo pojesti po 200 grama mesa. Uvek favorizujemo pečurke, povrće, testeninu, variva i sosove pre mesnih obroka. Jela začinjujemo domaćom slaninom ako želimo miris i šmek mesa, i često pravimo kineska jela koja su poznata po maloj količini mesa, pa nam je u tom smislu izdatak za kuhinju daleko manji od srpskog proseka. Mi ne punimo zamrzivač teletom ili tranžiranom svinjom, jednostavno ne favorizujemo meso u ishrani, mada nismo vegetarijanci. Hranimo se zdravije i razmišljamo drugačije.
Ipak, meni nije cilj da propagiram naš stil ishrane ili vegetarijanstvo, jer svako robuje svojim navikama i ne želim da menjam tudje navike, ako sami ljudi ne dodju do njih. Želim samo da skrenem pažnju na lošu hranu koja naša deca jedu i koja se ugradjuje u njihova tela i ćelije, a sve zbog zabluda koja su im servirane. Takodje, želim da ljudi shvate šta oni jedu. Na primer, jedna od sličnih namirnica nalik paštetama i topljenom siru je instant kafa, kod nas popularna kao Neskafa. Sprema se na skoro isti način kao i topljeni sir, od užegle i propale kafe niskog kvaliteta, koja se tako obradi i preradi da dobijemo instant granule kafe. Od trenutka kada sam to saznao, a evo prošlo je jedna decenija i od tog saznanja, mislim da nisam u 10 godina popio više od 2 neskafe u kafiću. Nema potrebe da se hranim visokopreradjenom industrijskom hranom koja nema vredna biološka svojstva koja trebaju mom telu.
Mi vodimo računa da koristimo biološki vrednu hranu, živu hranu. Posledica toga je dobro zdravlje koje imamo. Na primer, moja ćerka je doživela da joj nastavnica u školi kaže: „Dete, ti si čudo prirode. Godinama te gledam a nikada te nisam videla bolesnom. Ni nazeb“.
To je istina, godinama naša deca nisu imala ni nazeb ni grip, hvala Bogu. Verujemo da uz dobru porodičnu genetiku koju svi imamo, tome doprinose i naše prehrambene navike i sam stil života. Kao i prosvećen dečiji doktor, Dr Pejović, pedijatar iz Doma zdravlja Zvezdara koji je našu decu od malih nogu vodio i savetovao nas da decu ne lečimo antibioticima, da im ne dajemo vakcine koje im ne trebaju i da posmatramo dete u celini, kako ono izgleda i deluje u bolesti, a ne da paničimo jer ima temperaturu. Hvala doktoru Pejoviću na glasu razuma i realnom pristupu dečijim bolestima, mnoge porodice je zadužio.
Vratimo se zdravoj i nezdravoj hrani. Na listi te hrane koja je mahom „zabranjena“ našoj deci i koja se ne kupuje u našoj kući su: gazirana pića kao što su Koka Kola, Pepsi, Fanta, Jupi, jer su sva ta pića gomila šećera u obojenoj gaziranoj vodi. Srećom, moja supruga voli Ruski kvas, pa je uspela i da deci usadi ljubav ka tom, ipak zdravijem i prirodnijem napitku, koji liči na obojena gazirana pića ali to nije. Ne kupuju im se ni industrijski ledeni čaj tipa Bravo, Nestea, takodje piće koje ćemo radije sami napraviti od pravog čaja sa limunom, a ne deci davati obojenu i aromatiziranu vodicu punu aditiva.
Na listi zabranjenin namirnica za našu decu su i bombone, čajna kobasica i slične preradjene kobasice, gotova jela, industrijski sosovi, zasladjivači, lisnata testa, razne grickalice, štapići, smoki, bejk rols, sladoledi. Sladoledu se teško odupiremo, kupujemo ga ali ne unosimo u kuću, samo na moru.
Ne bih želeo da me čitaoci pogrešno shvate, da mi fanatično branimo deci da tu hranu konzumiraju. Nismo eko fanatici niti porodica bistrih potoka koja živi u šumi i daleko od civilizacije. Mi tu hranu jednostavno ne kupujemo deci, ne donosimo je kući i ne dajemo im svesno da je jedu. Kada se desi da ona tu hranu konzumiraju van kuće ili u gostima, mi im to ne branimo, ali govorimo sa njima i objašnjavamo im vrednost svake pojedinačne hrane. Čak i mi sami nekada kupimo hranu koju ne podržavamo, ali je to više izuzetak. Ne plašimo decu pričama o štetnosti hrane da ne bi kod njih stvarali fanatizam i stres, ali ih podučavamo šta je zdrava hrana i zbog čega je treba jesti takvu. Svesni smo da je znanje a ne fanatičan stav najbolja odbrana za pravilne prehrambene navike.
Uz to, pošto naša deca žive u gradu, gde su htela ona to ili ne, naviknuta na industrijsku i sterilisanu hranu, koristimo svaku priliku da ih susretnemo sa seoskom i domaćom hranom. To najčešće ima za posledicu proliv kod dece, posebno kada jedu domaće kiselo mleko. Moja supruga i ja smo svako leto provodila na planinama i u seoskim sredinama i naši stomaci su adaptirani na bakterije u domaćim proizvodima i taj stepen „higijene“, dok naša deca nisu prošla tu vrstu obuke. Zato kada god imamo priliku da smo u nekoj seoskoj sredini insistiramo da deca jedu domaće kiselo mleko i proju umesto kupovnog jogurta i kifle. Rezultat adaptacije njihovog stomaka na domaće je postignut nakon nekoliko godina i nekoliko proliva. Sada su adaptirani i mogu da vare domaću hranu, što smatramo za uspeh i još jedan element za popravljanje imuniteta. Posebno se raduju supi od domaće kokoške, koja je toliko drugačija od supe iz kesice, da je to neverovatno.
Sve u svemu, trudimo se sa svojom decom i to nam se vraća njihovim dobrim zdravljem. Govorimo im o vrednosti jednostavne hrane, o vrednosti voća i povrća, variva i vode, o suncu, prirodi. I za sada nam svima dobro ide. A u reklame na televiziji odavno ne verujemo.
U zdravlje!
. . .
Tu ste u pravu da se lako napravi senzacionalizam :-)
Mada, instant kafa jeste vrlo procesuiran proizvod i spravljena od svih mogućih ostataka kafe, vrlo slična pašteti i viršlama. Sad, koliko su paštete i viršle In ili Out, toliko je i Neskafa :-)
Imlek ima neke dobre proizvode kao što je maslac a neke i ne baš. Mada, vrlo je diskutabilno to sve u očima potrošača, koji je na primer odbacio dosta dobar Baš jogurt a slepo se drži roze Kravice koji je osrednji i vodnjikav jogurt, al narod to voli.
U Hrvatskoj na primer ne postoji klasični tečni jogurt, oni imaju jogurt u čašici čvrste konzistencije koji jedu kašičicom. Tečni jogurti su im samo specijalni napitci, sa posebnim sojom bakterija, vlaknima, obogaćeni omega 3, voćni jogurti i slično.
Svako ima svoje navike.
Zlatko,imamo tekućih jogurta,svakodnevno kupujem po litru od Veronike,domaće farme koja ima svoje proizvode u dućanima,a ima od Dukata,u čvrstom stanju i u tekućem i od Zbrego’va isto. Ima i Bioaktiva. Samo ja to ništa ne pijem,ne smijem ni reći što je to, za Bioaktiv. Kupujem od Veronike(zagorska farma) i od njihovog mlijeka sama radim domaći kefir,muž ne voli pa mu posebno kupujem tekući od Veronike.
http://www.veronika.hr/index.html
Naravno da imate jogurt :-)
Ali je kod vas u Hrvatskoj prisutna dominacija klasičnog i običnog jogurta u čaši, i to kao što je kod nas kiselo mleko.
Bioaktiv je specijalni jogurt sa kulturama bakterija koje bi trebalo da utiču na bolju crevnu floru, pa na imunitet, i tako redom. Kliničke studije su pokazale da to deluje, ali … ima tu dosta marketinga, dosta, podosta :-)
Zlatko, hvala puno na ovom tekstu. Vecinu sam znala, ali sada ste mi samo potvrdili. Sa srecom
Nema na čemu. U zdravlje :-)
Mislim da u ovom tekstu skoro nista novo nije receno. Svi mi znamo,manje ili vise, da je danasnja hrana nezdrava, ali se postavlja ono drugo pitanje…Da li imamo mogucnosti za nesto drugo? Danas kada odete u prodavnicu (bilo koju) prosto ne mozete pronaci jedan proizvod za koji se moze reci da je zdrav. Ne postoji u savremenom svetu zdrava hrana koja ce naci svoje mesto na rafovima prodavnica, super i megamarketa, jednostavno, to nije isplativo i kosi se sa definicijom kapitalizma. Ono sto je svakako problem, to je nepostojanje izbora kada govorimo o populacijama koje zive u gradovima. Recite mi, gde danas covek da kupi zdravu hranu, ako zivi u gusto naseljenim gradovima? Jedini izvor hrane su upravo prodavnice i megamarketi koji se snabdevaju od velikih proizvodjaca (industrija). Ne mislite valjda da se neki megamarket snabdeva od nekog seljaka sa obronaka Zlatibora ili Tare. Jedini izvor zdrave hrane je na selu i to u planinskim predelima. E sada, kako da se jedna prosecna porodica, koja zivi u gradu, hrani tom hranom? Da putuje jednom nedeljno u planine? Naravno da je to nemoguce i besmisleno, s obzirom da nemamo para ni za gradski autobus, a kamoli za gorivo. Sa druge strane, ljudi koji zive u tim planinama prave tu hranu za svoje potrebe, a ne za masovnu prodaju pa je samim tim ne moguce doci do iste (u nekim vecim kolicinama). Sustina tih velikih industrija je sto manji troskovi, sto veca zarada i to se postize samo ako se koriste jeftini sastojci (otpatci, vestacke arome, emulgatori itd.), a prodaju se kao dar iz prirode. Znaci, izbora nemamo i to je najveci problem. Prosto, ne mozete ocekivati da nekom seljaku bude isplativo da prodaje svoju zdravu hranu po istoj ili nizoj ceni od industrijske, jer su troskovi desetostruko veci. Negde u celoj ovoj prici je cak spomenuto kako neki sami prave hleb kuci. Od kojeg brasna? Od koje zitarice? Od ove genetski razvijane da bi kao i sve ostalo imalo sto veci plod, a time sve manje bilo zdravo. Pronadjite na internetu podatak kakva je zitarica danas u odnosu na pre 50 godina. I na kraju, licno smatram da ce u buducnosti opstajati samo oni koji zive na selu i koji sami prave svoju hranu za svoje potrebe, a ljudi koji budu ostali da zive u velikim gradovima, pre svega ce se suociti sa nemogucnoscu da uopste kupe hranu (bice je sve manje kao i para), a drugog izbora nece imati. Jedino ce onom seljaku biti frka kada krene masa gladnih gradskih ljudi da pljackaju ta sela.
Mozda ce se neko zapitati, zasto bas planinski predeli kada sela ima i u ravnicama poput Vojvodine? Odgovor je i vise nego ocigledan. Sta razlikuje planinske predele od ravnicarskih, osim cinjenice da na jednom mestu ima planina, a na drugom nema? INDUSTRIJA! Ovo je i logicno s obzirom da sama struktura terena odredjuje gde ce se razvijati industrijska zona, a gde je to nemoguce uciniti. Sada uporedimo cime se hrani stoka u planinskim predelima, a cime u ravnicarskim. U planinama stoka se hrani ispasom na velikim nadmorskim visinama gde je drugaciji sastav livadske trave u odnosu na ravnicu, drugacija vlaznost vazduha, drugacija temperatura, zemlja nije zatrovana industrijom i vestackim djubrivom, stoka se ne hrani hemijskim dodatcima za brzi rast, ne piju gradsku vodu punu hlora, arsena, gvozdja i tako dalje. U ravnicama stoka se uglavnom hrani u stalama, jer livada skoro i da nema iz razloga sto je sve pod psenicom, kukuruzom itd. Ono sto se koristi za ishranu stoke je zasadjeno na zemlji koja je zatrovana od industrije i vestackog djubriva. U ishranu se ukljucuju razni hemijski dodatci za brzi i veci rast stoke. Sve ovo utice na kvalitet mesa koje jedemo. Isto vazi i za voce i povrce. Danas je nemoguce zamisliti voce na rafovima koje nije prskano i vakcinisano.
Nije svako selo, zdravo selo.
@ Zavisa
Generalno ste u pravu za našu zemlju. Medjutim, do bolje hrane bi se moglo doći, samo kada bi državu to interesovalo.
Jedno vreme sam radio sa organski proizvedenom hranom. Prošle decenije u EU takva hrana je bila skuplja 300% od konvencionalne. Danas je ona skuplja samo 30-40% sa tendencijom da bude još jeftinija i da dodje na nivo samo 10-20% skuplje od konevncionalne. Naravno, to se odnosi na zemlje koje imaju organizovanu politiku proizvodnje i plasmana takve hrane, i koja se trudi da stanovništvo dodje u priliku da dobije takvu hranu.
Zašto MAxi ne bi uzimao autohtone domaće proizvode i prodavao ih – zato što ga niko ne tera i ne subvencioniše, već samo gleda profit i radi sa globalnim kompanijama. Kada bi ga država stimulisala i malo pogurala, kao što Merkator gura svoje male i velike slovenačke proizvodjače, na primer, sve bi bilo drugačije.
Hoću reći, moguće je, dešava se, samo ako ima volje. Nadje se i načina :-)
Upravo o tome i pricam, u nasoj zemlji ce tesko da se desi ovakva vrsta revolucije. S druge strane, rekli ste da je ta hrana bila 300% skuplja od konvencionalne u pocetku, a da je danas 30-40% skuplja. S obzirom da su kod nas cene konvencionalne hrane previsoke (plate male), sto dokazuju i poslednje promene na trzistu cena, kako bi se uopste u Srbiji pocelo sa prodajom hrane koja bi bila skuplja od ove za 300%? U startu bi takva hrana bila osudjena na propast, jer ne bi imala svoje trziste. Sama cinjenica da je ona i danas u EU skuplja za 30-40%, zaista ne vidim kako bi iko mogao sebi da priusti tu hranu u Srbiji. Na kraju, dolazimo do zakljucka da bi prvo trebalo urediti drzavu, razviti poljoprivredu i industriju, urediti pravni sistem ove drzave, otvoriti nova radna mesta, a onda na osnovu toga podici standard gradjana da bi uopste mogli i da razmisljaju o toj hrani. To se u Srbiji nece desiti u narednih 687 godina, racunajuci od danas :)