Zašto Srbije ne treba da udje u EU

 

Razlozi za NE u EU – Srbija NE u Evropsku uniju

10 teza i razloga zašto Srbija ne treba da postane članica Evropske Unije

 

Nakon analize i razloga Zašto Srbija treba da udje u Evropsku uniju sada slede i razlozi zašto to nije potrebno Srbiji i šta su dugoročne posledice ulaska Srbije u zajednicu Evropskih naroda. Ti razlozi su mahom bazirani na projekciji budućnosti i trendova koji mogu obuzeti EU u svom nastajanju da postane super država. Većinu ovih razloga sam detaljnije obrazložio nego što sam obrazlagao razloge „ZA EU“ iz jednostavnog razloga koji će biti objašnjen u zaključku teksta.

Navedimo teze što jednostavnije (1) zašto Srbi treba da odbace zajednicu sa Evropskom Unijom.

.

1. Super (Sjedinjena) Evropska Država će biti imperija. Prvi razlog za odbacivanje EU je stvaranje jedne nadnacionalne super države, odnosno Evropske imperije (2) kojoj sadašnji evropski projekat teži. U biti velikih društava je da naginju ka imperijalnim i nadnacionalnim modelima razvoja. Evropljanima nikada takve ideje nisu bile strane, naprotiv, cela Evropska istorija je bila niz pokušaja obnove antičke Rimske imperije koja je oduvek bila inspiracija zapadnjacima.

Problem budućnosti Srba i svih ostalih malih nacija u okviru super država i imperija je mogućnost da se u njima silom ili milom utope i izgube svoj nacionalni i svaki drugi identitet. Jer, sutra stvorena Velike Evropska imperija možda bude imala ciljeve i potrebe koje će potpuno izbrisati nacionalne manjine, ili će favorizovati jednu ili par glavnih nacija (3).

To je u startu postalo očigledno, tim pre što se svaki nacionalizam u zemljama EU odmah histerično guši i satanizuje od strane evropskih medija (4), kao faktor nazadnjaštva, nestabilnosti i stanje koje se nikako ne preporučuje, ni pojedincu, ni političkoj partiji a ni naciji. Danas je u Evropi biti nacionalista ni malo poželjan status ili stav. I sva je prilika da će u budućnosti nacionalno pitanje biti još ekstremnije tretirano.

„Budi rimljanin (evropljanin) kada si u Rimu (Evropi)“ postaće moto koji će EU primeniti na svoje gradjane.

.

2. Kolonijalni ratovi i novi „krstaški“(5) pohodi na Istok. Evropa se u miru sprema za kolonijalne ratove. Uz podršku prekookeanskog atlantskog saveznika Sjedinjenih Američkih Država i njihove slobodno zidarske elite, nova Evropa cilja ka Istoku, ka toplim morima i naftnim poljima Bliskog Istoka, te gleda gladna za naftom, gasom i mineralima Sibira. U to nemojte nipošto sumnjati, epizode u Iraku, Libiji i Kuvajtu, te o pripremama za Siriju i Iran, nedvosmileno govore o predatorskoj strasti globalnih sila.

Svi dosadašnji sukobi i savezništa pod patronatom Nato pakta je uvežbavanje novih „krstaških“ pohoda prema Istoku. Čak i ako se o tome sada ne razmišlja javno i otvoreno, infrastruktura se sprema i samo je potreban jedan okidač, odnosno uključivanje propagandne mašinerije koja će nam objasniti kako su ugrožena prava Kopta u Egiptu, Kurda u Turskoj i Iraku, i svih ostalih malih naroda u Rusiji.

Da se radi na tome, neka posluži primer angažmana slovenačkih specijalnih jedinica u Avganistanu. To je naravno samo deo želje NATO pakta da sve države participiraju u dejstvima Atlantskog saveza, kao i potrebe male Slovenije da obuči svoje vojne i policijske jedinice da budu osposobljenije, ali je sve to uvod u stvaranje Evropskih legionara i zajedničke vojske koja će ratovati po svetu.

Iako Evropa danas sebe predstavlja kao oazu naroda i živi mirno u prosperitetu i pod okriljem bogate infrastrukture, veliki brojevi nameću drugačiju stratešku matricu. Do juče, Evropa nije morala da vodi računa da li će jedna Slovačka ili Madjarska dobiti energente iz Rusije, danas je sve to Evropa, a poznato je da što je neko telo veće, ono ima i veće potrebe, kao što i neko ko je navikao na komfor hoće taj isti komfor da održi. Tako da će i potrebe Evrope za sirovinama i energentima iz uvoza sve više i više rasti. Logično je da će glad za sirovinama povući EU ka prostorima koji nisu njeni.

U celoj toj igri velikih i svetskih strategija nama je bolje da ne ulećemo u nove „krstaške“ pohode i ratove za sirovine.

.

3. Birokratija i centralizacija upravljanja iz Brisela – nepotizam elite (6). EU se izrazito birokratizuje. Potpomognuta izobiljem novca i želje za centralizacijom moći, stvara se samostalna birokratska sila u samom Briselu koja počinje da živi sama za sebe. Taj farisejski sloj visokoplaćenih birokrata i političara postaće a već i jeste postao samodovoljan sam sebi, i učiniće sve da zakomplikuje život običnom gradjaninu Evropske unije.

U cilju dalje centralizacije sve većih resursa koje birokratama iz Brisela budu stajali na raspolaganju, zakoni i institucije nove Evrope će biti sve komplikovaniji a put kroz institucije sistema će postati lavirint za niz specijalista, savetnika i konsultanata koji će za pare nuditi putokaz – čitajte lobiranje i uticaj na pozitivno rešavanje predmeta. Kada se na jednom mestu nadje takav trust mozgova i viševekovnog diplomatskog iskustva raznih starih nacija, Italijana, Engleza, Francuza, Španaca, Holandjana, tu će biti haos od smeše sukoba različitih interesa, spletaka i skrivenih igara.

Samo vešti igrači će moći da se snadju u takvim uslovima a vrlo brzo će ta veština početi da se prebacuje sa oca na sina ili kćerku, odnosno da se stvara klasičan nepotizam, koji je već dobrano zaživeo u Američkom kongresu i medju visokim službenicima Ujedinjenih nacija. Evropa ima mnogo veći potencijal da nepotizam zaživi dublje i brže nego u UN ili Americi gde je to već ukorenjeno. Sve će to dovesti do dubokog razilaženja izmedju malog podanika i visokog birokrate iz Brisela. Za sada to nije slučaj, ali sklonost EU administracije da upravlja konfliktima u svim delovima kontinenta dovešće do centralizacije moći i velike piramide vlasti.

I verovatno će jedan od ključnih razloga za propast Evropskog projekta upravo biti ta Vavilonska kula zakona i propisa, koji će biti u sukobu sa nacionalnim propisima, željama i potrebama njenih podanika u udaljenim regijama carstva. Jer, ma koliko neko mislio o Evropi negativno, jedna od njenih velikih odlika u odnosu na ostali deo sveta je slobodarski duh i nezavisnost koju mnogi evropski narodi gaje u svojim srcima. Ta crta će biti presudna u ne tako dalekoj budućnosti.

.

4. Merkantilizam i trgovačka logika moralnog relativizma- Platon i Aristotel, ideja i novac. Evropska unija je tvorevina trgovaca, bazirana na konzumerizmu i društvenoj stratifikaciji na plebs i aristokratiju bogatih. Osnovna ideja nastanka EU je nastala pre svega od evropske aristokratije i plemenitih duhovnih težnji ka ujedinjenju Evropskog kontinenta i naroda Evrope kako bi beskrajni evropski ratovi prestali i Evropa postala centar mira, blagostanje i kulture. Prve rodonačelnike evropske ideje i neke od današnjih lidera inspirisao je Platon i njegovo delo „Država“ da se pristupi stvaranju idealne države. Tako je zaista izgledalo na početku a onda su se trgovci u vidu velikih korporacija i banaka, te američki Stejt department dočepali vodjenja Evropske unije i snagom golog novca i američkog pragmatičnog trgovačkog mentaliteta („Sve se može kupiti za dovoljno novca“) počeli da daju ritam društvenim zbivanjima i promenama. Trgovci i bankari su se više vodili delima Aristotela i njegovim pragmatičnim pristupom politici i fizici, a ne svetu ideja koje stoje i zrače iz Platonovog sveta. Taj preokret se desio nakon udaljavanja De Gola iz Francuske politike i dolaska francuskih socijalista na vlast, kao i za vreme vladavine Margaret Tačer kada je pod uticajem slobodnozidarskog lobija (7) iz Amerike došlo do promena u skoro svim političkim strukturama partija u Evropi. Tada je hrišćanska i desna Evropa izgubila svoju dušu, što je očigledno kada danas pogledate političku mapu Evrope – svuda su snagom novca i besomučne propagande na vlasti neo, liberalno, demokratske, socijalističke i zelene frakcije. Čak i u zemljama Istočne Evrope gde očekujete nacionalne partije, imate socijaliste na vlasti. Zavladao je Mamon, bog novca. To je razlog zašto je nastupio taj nelogičan uzlet demokratsko liberalnih i socijalističkih partija kao i globalni ekonomski neoliberalizam kojima se idejno upravljalo iz Bele kuće i Američkih Federalnih rezervi.

Ono što je pak slabost ideologije američkih trgovaca i engleskih bankara, to jest njihovog duhovnog sagledavanja sveta, je u tome što su ljudske vrednosti svedene na meru novca i energije koja treba samo da se uklopi u hijerarhijsku strukturu Velikog Arhitekte Vavilonske kule. Ljudi su postali samo puki objekti za odigravanje globalnih projekata. Kada takva misao vodi kreatore globalne i evropske politike, za očekivati je da će niz njihovih odluka voditi ka nihilizmu i obesmišljavanju čoveka, u krajnoj liniji ka totalitarizmu, odnosno stvaranju novih ratova i masovnih krvoprolića. To je ona idejna nit koja je počela od spoja Mletačkog trgovca i renesansnog čoveka Leonarda da Vinčija, spoj u kome su mere čoveka iskazane brojevima a kilo ljudskog mesa dukatima.

Sloj beskrupuloznih trgovaca i bankara ezoterista, kojima je novac jedini instrument i cilj, vodiće dalje EU ka stvaranju društvenih vrednosti konzumerizma, opit koji je uspešno demonstriran u SAD i u Južnoj Americi, delom i u Evropi. Za običnog pojedinca to će u početku biti sjajan proces, uživaće u blagostanju, dobroj i raznovrsnoj ishrani, ludoj zabavi i moru mogućnosti, ali da bi se takav društveni sistem mogao održati, moraće da se vode kolonijalni ratovi i mnogi će postati topovsko meso.

Srbima nije cilj da budu polusvesno ljudsko meso i hrana za topove.

.

5. Neopaganizam i duhovno raslojavanje. Duhovno ustrojstvo globalne elite je paganizam (8), odnosno verovanje u sve i svašta, u sve što vam se dopada. To vas u realnom životu, ako nemate pravilno versko usmerenje, vodi da verujete u niz besmislica i da se upravljate prema njima. Epilog je procvat sekti, kultova i ekspanzija bizarnosti, nasilja i devijacija, kao i mešanje religija. I najgore od svega, neopaganizam i kultovi ulaze u svakodnevni život kroz muziku, tv serije, crtane filmove za decu, filmove, industrijske proizvode i medijske vesti. Paganizam i sujevreje postaju stil života, što daje za posledicu beskrajne nepromišljene akcije, trošenje ljudi, zaludjenost. Danas kada gledate satanistički MTV imate sasvim regularno seriju sa porodicom demona u glavnoj ulozi, vladavinu vampira, tetovaže, otvorene pozive na maloletnički seks, lezbejstvo i eksplicitno satanističke simbolike crnih bendova i popularnih izvodjača kao Lady Gaga, Madona, Red Hot Chilly Papers, …

Odlika neopaganske svesti je relativizam svega i svakoga, što je fantastična mentalna matrica za manipulaciju i stvaranje krvavih sukoba jer u ljudima se stalno potencira ono animalno svojstvo. Iako su sve floskule neopagana bazirane na porukama o miru, jedinstvu i slozi, u praksi je to put u pakao. Na primer, naopaganizam dozvoljava postojanje veštica, druida, šamana, vudu vračeva, u istoriji dokazanih mračnjaka koji su se bavili čedomorstvom, ritualnim ubistvima ljudi i krvnim žrtvama. Naravno, savremeni čovek će reći da je sve to bilo u doba inkvizicije i srednjeg veka i da oni umesto krila šišmiša upotrebljavaju računar i video igre, ali je poenta ostala ista. Ljudi su isti kroz vekove i isto se ponašaju, udžbenici ih nisu napravili boljima nego što jesu u suštini. I savremeni paganin će vremenom pasti pod mračni uticaj svojih verovanja i početi sve više da tone u narkotike i sve dublje gadosti dok neko od njih ne ode do ekstremnih granica i krvnih žrtava. Samo letimičan pregled crnih hronika po novinama i ritualnih ubistava satanista daje vam prikaz naglog porasta sve bizarnijih dogadjaja.

Tamo gde nema istine, gde se moral tumači olako, tu vlada laž, tama i smrt. Srbima ne treba dodir i suživot sa takvim društvima ako hoćemo da ostanemo duhovno zdravi.

.

6. Verska netolerancija tradicionalnih religija. Zvuči paradoksalno ali EU je u svojoj suštini ekstremno netolerantna prema različitim verskim i društvenim običajima, jer je Evropska ideologija uprosečavanje svega autentičnog. Evropa je talionica naroda, i kao takva u tom kotlu nisu dopušteni izuzeci koji će davati drugačiju aromu prosečnom rezultatu – evropljaninu potrošaču koji veruje medijima i sluša državu. To se dobro videlo na primeru nošenja islamske odeće i pokrivanja lica muslimanki u Francuskoj.

EU insistira na „nadnacionalnom humanizmu“(9) svojih paganskih kreatora. U tom smislu će stare religije i stari tradicionalni modeli biti na udaru i pod sankcijama, sa željom da se na primer pravoslavlje „približi“ Evropskom modelu shvatanja religioznosti i duhovnosti. I tu imamo dubok sukob, jer ono što Evropa bude tražila od pravoslavlja je čista blasfemija i satanizam, sakriveno pod velom „ljudskih prava“. Posebno se u tom smeru trude anglosaksonski mediji, to jest američki pseudo naučni kanali NG, Discovery, History koji godinama već imaju tematske blokove emisija kojima navodno raskrinkavaju hrišćanstvo kao zaveru sveštenika, i religiju predstavljaju kao naučno neutemeljen fenomen koji služi samo za obmanu narodnih masa, nalik komunističkoj propagandi da je „religija opijum za narod“. Izvori toga leže u socijalističkoj i framasonskoj doktrini intelektualne elite Francuske, Engleske i Amerike.

Posledica delovanja neopaganizma i univerzalnih ljudskih prava od Francuske revolucije pa na ovamo je pojava ekumenskog pokreta, čiji je cilj verska korektnost, to jest pod patronatom vladavine ljudskih prava se provlači mnoštvo društveno opasnih verovanja. Najočitiji i najekstremniji vid toga su postojanje Satanističke crkve u Americi i Pokreta Veštica Wika u Engleskoj. Svet ide u susret društvu u kome će se smeti verovati u bilo šta, samo ako to ne narušava tudju bezbednost, iako narušava duhovni svet i zdrav razum. S druge strane, zbog davanja prava bizarnom, imaćemo stanje u kome će veštice i čarobnjaci sutra tužiti Pravoslavnu crkvu jer ih u službama pominje kao grešnike i čita molitve protiv njih, narušavajući njihova ljudska prava. To je ta obmana ekumenizma koja će pogoditi hrišćanstvo i protiv koje se treba boriti, pošto je u svojoj suštini projekat samog Lucifera (Nečastivog).

Iako ekumenistički pokret u inicijalnoj fazi okuplja samo hrišćanske crkve, mnoge od hrišćanskih sekti i pokreta su najobičnije jeresi. Drugi korak je uključivanje i svih ostalih religija, jer i jedna Sajentološka ili Munova crkva mogu sebe nazvati hrišćanskom, po nekom kriterijumu. Ulaskom u takav verski dijalog i ekumenski pokret, pravoslavna Crkva će dugoročno priznati svim bezbožničkim pokretima i sektama pravo na Istinu, kao sebe ravnima.

Posmatrajući samo taj aspekt suživota sa EU trebalo bi odlučno krenuti glavu od prihvatanja „evropskih humanističkih vrednosti“, jer će nas to odvesti ravno u pakao i kao pojedince i kao narod.

.

7. Infrastruktura i ekonomija bogatih regiona. Srbija sa djuletom oko nogu ulazi u Evropsko more, gledano ekonomskim pokazateljima. Na dnu je liste evropskih ekonomija i narod i elita se nadaju da će ulaskom Srbije u EU to stanje da se popravi. To je činjenica, ali samo malo i na kratke staze.

Dugoročno, velika Evropa ima svoje državne i regionalne interese i razvijaće dalje samo one krajeve koji su razvijeni, one regije koje su im od strateške važnosti ili pak one delove za koje se izlobira u Briselu. Sva je prilika da Srbija neće biti ni u jednom od tih šešira iz kojih se vadi dobitak i glavna nagrada. Mi smo treći prsten Evrope, periferije svega.

Zato će se Srbija suočiti sa status kvo stanjem i mnogim ograničenjima u domenu poljoprivrede, kvotama šta i koliko može da proizvede, kako bi ravnoteža i mir evropskih kartela bio trajan. To nas u startu stavlja u podredjen položaj, tim pre što novac za razvoj tih industrija nećemo dobiti. Na primer, mi smo ponosni na paprike i ajvar i to hoćemo da proizvodimo jer to znamo da pravimo, ali avaj, ispunili smo kvote i ne može. U realnosti, Srbija je daleko od ispunjenja većine evropskih kvota i nas u tim segmentima svuda čeka rast, ali će on biti limitiran do jedne tačke. Posle toga, ostaje nam da se snalazimo kako znamo i umemo i da gajimo nešto drugo čega Evropa nema, ako znamo kako.

Takodje, naši svi ostali ekonomski resursi su slabi i nezanimljivi u svakom pogledu za Evropu. Nešto malo banja koje se mogu razviti, turizam na Dunavu, industrija zabave i poroka u Beogradu, eventualno Borski rudnici i to je to. Svuda ima mnogo konkurentnijih projekata nego što je to Srbija, i teško da ćemo pored proizvodnje hrane imati još neku dodatnu lukrativnu delatnost u koju bi EU uložila novac. Zbog toga ćemo ostati ovakvi kakvi jesmo dugo vremena, uz očekivan razvoj samo jednog do dva velika grada, što je bio slučaj i do sada. Zaslugom srpske elite Beograd i Novi Sad su se razvijali dok je provincija tonula. To će se i nastaviti dalje uz pomoće EU elite.

.

8. Troškovi života i skuplji život za prosečnog gradjanina. Dolaskom uredjenjijeg evropskog društva i evropskih standarda života nas obične gradjane će to sve više koštati, jer su ti standardi nastali u bogatim evropskim zemljama koje to mogu da iznesu i plate. Kada se ima, može se. Švedjani i Nemci imaju novca da plaćaju komunalnu policiju koja će da se brine o životinjama, i njima kao gradjanima to nije bitan finansijski izdatak. Gradjanima Srbije je to dodatni trošak za koji nemaju novac. A takvih dodatnih troškova je sve više i više, jer su standardi života i rada sve veći i zahtevniji.

Do juče smo se radovali što uopšte imamo gradski prevoz koji nas vodi od tačke A do tačke B. Danas se zahteva da taj gradski prevoz bude klimatizovan, da ima sofisticiranu opremu, dovoljan broj sedišta i vozila da gradjani ne bi morali da se guraju i guše u smradu tela, ali to i košta 5 puta više nego nekada.

Tako će biti u nizu delatnosti, gde su se higijenski i svi ostali standardi, uz mnogo više obezbedjenja i pažnje prema detaljima podigli na viši nivo, nivo koji je komforan i ugodan, ali koje prosečne srpske plate i ekonomija ne mogu da izdrže. Zato sledi kreditno zaduživanje i ropski život otplaćivanja pozajmica i keš kredita bankama. Ne samo zbog toga, naravno, već zbog zbira troškova i novog stila života punog želja koje koštaju.

.

9. Moralna degradacija i stvaranje vrednosti proseka (10). Napomenuli smo da je sadašnja Evropa pod uticajem američkog konzumerizma i trgovačke logike evropskih bankara. Dok su nekada velike ideje ujedinjenja predvodili evropski intelektualci, duhovne vodje ili aristokratija, nošeni idejama ljudskosti i moralnim načelima, danas je EU uz Ameriku i ostale NATO saveznike vodjena idejama monetarizacije ljudi. Ljudi su novac, brojevi. I kao takvi ulaze i izlaze iz kalkulacija i proračuna, kao sa takvima se projektuju i sprovode društveni eksperimenti da bi se stekla znanja i iskustva za planirano uredjenje sveta.

Posledica takve ideje i takvih stremljenja je težnja za stvaranjem univerzalnog stanovnika zemlje, koji deli globalne vrednosti i shvatanja, kreirana od strane globalnih kompanija za robu i usluge široke potrošnje i svetske elite. Želeći da prodaju što više svojih roba i usluga, te trans nacionalne korporacija kreiraju jedan zajednički životni stil za milione svojih konzumenata, sveden na laku zabavu, instant ispunjenje i moto „lako ćemo“. Pošto su uvideli da imaju puno uspeha u globalizaciji, to je model koji je namenjen i Evropi, jer primenom i stvaranjem takvih ljudi potrošača, unutrašnji konfliti i sukobi unutar jedne zemlje se svode na egzistencijalni izbor „hleba i igara“, a ne na suštinska pitanja postojanja i duhovne samorealizacije.

Za stvaranje duhovnosti konzumerizma neophodno je bilo afirmisati ponovo paganizam kao neopaganizam o kome smo govorili, i pod okriljem verske i svake druge tolerancije „iznivelisati stare religije i tradicije“ do prostog konzmerizma. U takvoj duhovnoj klimi da je čak i verski segment života lako i lepo upakovan, a bez suštinskog sadržaja, moralni principi odumiru i rastaču se pred naletom divlje i neobuzdane zabave koja se dobija za novac. Što više zabave čovek ima, to je više traži, dok ne potone u moralnu devijaciju. Kao kada se neko hrani samo šećerom, on sve više i više traži slatkog, dok ne dobije šećernu bolest. Tako i stalna zabava i potreba za njom vodi do moralne degradacije.

A savremene korporacije i anglo saksonski model razvoja društava upravo ide ka tome. Forsiranje što više potrošnje kako bi se ekonomije razvile, a onda spoljni ratovi za strateške sirovine kako bi se preko industrije naoružanja ta ekonomija blagostanja održala, a u medjuvremenu „vrzino kolo inicijacija“ potrošača da još više troše, sede pored te-ve-a i zaglupljuju se bolesnim sadržajem, kako bi korporacije bile profitabilne. A da bi korporacije bile profitabilne konzumentima moraju da daju što više šećera i loše hrane za telo i dušu, jer su potrošači postali ovisnici. I sve tako dok ne dodje neko veliko čišćenje i pospremanje, odnosno svetski rat, gde se ceo nakaradni društveni model resetuje i ljudi ne vrate sebi.

Ovo nije nikakva novina u istoriji, niz velikih imperija je propadalao na sličnim osnovama, kada je novac i merkantilizam zavladao elitom.

.

10. Dugoročni opstanak Evropske Unije u svetlu istorije. Evropska unija neće dugo opstati, barem ne dugo kada se pogleda prošlost istorijskim očima. Prethodna istorijska iskustva govore o tome da Evropa nikada nije dugo vremena bila ujedinjena i velika, zapravo ona je uvek bila jedno šarenilo malih naroda i nacija, kneževina, provincija, regiona.

Evropa je vrlo heterogena sredina, uz mnogo mikro regiona, navika i mentaliteta, uz izraženu potrebu za nezavisnošću. To je sve teško uklopiti u jednu veliku i funkcionalnu državu bez postojanja jednog dominantnog naroda koji bi ostvario supremaciju nad ostalima. Kinezi su imali Han narod, Rusi sami sebe u mnoštvu mongloskih i slovenskih naroda, Etrurci sebe u stvaranju Velikog Rima, Osmanlije su bile bit Turske imperije, Vizantinci velike Vizantije, itd. Koga ima Evropa, koji narod koji će je voditi?

Takodje, Evropu pogadja i ekonomska kriza koja nije toliko kriza novca, jer ga Evropa i onako ima dosta, koliko je to strukturalna kriza principa na kojima EU počiva. Ti principijelni razlozi su u koliziji sa Evropskim duhom nezavisnosti i čistih računa, regionalnim slobodama i mogućnostima odlučivanja, i strahovitog pritiska američke administracije i svetskog bankarskog lobija da se Evropa unitarizuje na nivou finansija i poreza, a kasnije i na svim drugim nivoima. Mi sada gledamo presudnu bitku u kojoj se Evropski gradjanin bori za svoju nezavisnost protiv globalnog ujedinjenja i novog svetskog projekta koji joj se nameće, jer Amerika ne može sama da vlada svetom, treba joj Evropa.

Stoga se sa većim stepenom sigurnosti možemo kladiti da će Evropski projekat relativno brzo propasti razdirana unutrašnjim trvenjima i napetostima, osim ako Evropa ne bude vodila kolonijalne ratove na istoku, što je bio i razlog broj 2 zašto Srbi u EU ne treba da se umetnu.

.

Istorija Evrope u 3 minuta – video prezentacija kako se Evropa menjala

httpv://www.youtube.com/watch?v=5px3i5siBFM

.

Zaključak o ulasku ili ne ulasku Srbije u Evropsku uniju.

Kada neko napiše tekst o tome zašto Srbija treba da udje u EU a zatim tekst zašto ne treba da se udje u Evropu, čitalac sa razlogom očekuje i zaključak cele priče, odnosno definitivan stav autora šta on zapravo misli. Ili se autor jednostavno poigrava sa čitaocem?

Ne, autor ovih tekstova ima svoj konačan stav po pitanju Srbije i Evropskih integracija. On smatra da bi Srbija svakako trebala da postane član Evrospke unije jer bi mnogo toga dobila, počev od materijalnih sredstava, do znanja i kulture. Svi razlozi navedeni u ovom tekstu su nešto što se može desiti u budućnosti ali i ne mora, za razliku od sadašnjosti Srbije koja se dešava sada i koja je pod uticajem kriminala i korupcije.

Svaka država se lako može obračunati sa bilo kojim kriminalcem ili kriminalnom grupom ako to hoće. Ali ako je sam vrh države kriminalizovan i uronjen u korupciju, iz te rupe nema lakog izlaska. Domaća elita je počev od ludih crvenih godina socijalista postala krimogena struktura povezana sa običnim kriminalom, monopolima i interesnim grupama tajkuna. U svoje redove su regrutovali i dobar deo gradjanstva putem partijskih zaposlenja, vezane ekonomije i dirigovane sive privrede. U takvom okruženju, narod je moralno i mentalno podivljao, potpuno sludjen šizofrenim informacijama i odlukama koje dolaze sa vrha vlasti. A u Srbiji više nema one kritične mase valjanog sveta koji bi izneo revoluciju koja Srbiji treba. Oni koji valjaju su taoci sistema, a oni koji ne valjaju i ne vide „šta je trulo u državi Srpskoj“, već optužujući „braću po oružju“ samo stvaraju dublju i mučniju situaciju. Tu pre svega mislim na većinu političkih partija u Srbiji koje su sve medjusobno uvezane „puterom na glavi“, pa mudro ćute i ne progone se medjusobno kada dodju na vlast, već brže bolje jedni druge amnestiraju da bi napravili novi dogovor oko preraspodele plena. Zato je Srbiji potrebna Evropa.

I mišljenja sam da Srbija i Srbi mogu u okviru EU zajednice da napreduju i da prerastu svoje sadašnje okvire, da mogu kao narod da sazreju, ojačaju i osposobe se da jednog dana samostalno budu lider jedne Nove Evrope Balkana. Da bi to i postali trebalo bi da budemo otvoreni za nove ideje, pošteni, druželjubivi i hrabri. I da znamo kuda i gde idemo.

. . .

NAPOMENE

(1) Što jednostavnije pisanje znači da je terminologija i diskurs pisanja spušten sa akademskog nivoa na nivo dnevne žurnalistike, kako bi što većem broju čitalaca bio razumljiv. Iz tog razloga su mnoge stvari kratko i jednostavno prepričane.

(2) Evropska imperija predstavlja postepen prelazak konfederalnog uredjenja sadašnje EU ka čvrstom i centralizovanom federalnom modelu države, gde će osnovni instrumenti vlasti: zakonodavstvo, moneta, vojska, sudstvo i policija biti pod jedinstvenom upravom nadnacionalne elite.

(3) Majorizacija, odnosno vladavina jedne dominantne nacije nad drugim nacijama u okviru velike imperije postoji kao trend još od starih Sumera, pa preko Egipta, Rima, sve do Rusije i Kine.

(4) Sistematski su satanizovani svi jaki nacionalni pokreti i desničarske partije u Evropi, počev od Austrije, preko Francuske, sve do aktuelne Madjarske i Rumunije.

(5) Novi sukobi i ratovi koje Evropa bude vodila neće biti krstaški, već imperijalni, za tlo i sirovine. Verski aspekt će biti upotrebljen samo u slučaju unutrašnjih konflikata u samoj EU sa nacionalnim i verskim manjinama, kao što su muslimani, iako je do sada propaganda vrlo intezivno radila na stvaranju slike da je svaki ortodoksni musliman u stvari stvarni ili potencijalni terorista. To je metod prinudne pacifikacije i integracije muslimanskog življa u Evropi.

(6) Više nije nikakvo iznenadjenje da vodeće pregovarače i diplomate EU zamenjuju njihova deca na visokim političkim funkcijama i da se stvara široka mreža porodičnog uticaja i lobiranja za visokoplaćene političke pozicije u Briselu ili u matičnim zemljama. To je posledica gubljenja moralnog kompasa i moralnog relativizma.

(7) Slobodni zidari i framasonske sekte koje su se infiltrirale u vrh Američke, Engleske i Francuske visoke politike donele su čitav set verovanja i ideja koje su se opredmetile u konkretnoj politici. Običan mason ili mistik u ezoteričnom društvu će se sa razlogom zapitati kakva je to globalna zavera i zašto ga prozivaju ovakvi tekstovi kada on o tome pojma nema. To je istina. Takva smišljena i opredmećena zavera masona u stvarnosti ne postoji. Zavera masonskih organizacija i redova je u setu preporuka, vrednosti i uputstava koje oni dobijaju od Velikih majstora iz svojih loža i po kojima žive i donose odluke. Najčudovišnije odlike njihovog stava su: sve je relativno, samo je bitan ugao posmatranja, i cilj opravdava sredstvo. Dokaz je niz vojnih akcija pod nazivom „Milosrdni Andjeo“ ili finansijske špekulacije globalnih razmera.

(8) Paganizam, odnosno novovekovna verzija neopaganizam je pokret začet još u srednjem veku kroz alhemiju i ezoterične viteške redove. Svodi se na oživljavanje svih mogućih kultova i verovanja koji za cilj imaju ovladavanje psihičkim i telesnim moćima čoveka ili prirode, u čemu se poseban akcenat baca na magiju i činodejstvo na ljude i predmete. Osudjeno od hrišćanstva kao mnogoboštvo i služenje demonima i djavolu, paganizam se usled sujeverja i niskih ljudskih želja stalno kroz istoriju revitalizuje. U današnje doba je poznat kao New Age pokret, čiji su duhovni koreni začeti u renesansnoj Evropi, osnaženi indijskom mistikom na plodnom tlu Amerike i viktorijanske Velike Britanije.

(9) „Nadnacionalni humanizam“ je ezoterična ideja o tome da su svi ljudi jednaki i ubačeni u isti kotao, bez obzira na očigledne razlike. Ideja se u novije vreme otelotvorila u komunizmu, gde je testirana njena održivost. Suština je u ukidanju nacija i nezavisnih verovanja koja nisu u okviru univerzalnih ljudskih vrednosti koje se definišu u ložama svetske elite. Takvo verovanje sistematski istrebljuje sve tradicionalne društvene i pojedinačne stavove koji nisu „poželjni“ za kreatore novog svetskog poretka i Nove Evrope.

(10) Vrli novi čovek nove Evrope i Novog Svetskog Poretka treba da bude uprosečen i slobodan da se zabavlja i radi sve što mu je po volji dok životno ne ometa druge ljude i suštinske društvene procese. U tom smislu se koristi svaka marginalna grupa, kao što su homoseksualci, ljubitelji životinja, razne sekte, čudaci i poremećene osobe, da im se daju maksimalna društvena prava i mogućnosti za iskazivanje samo ako ne ugrožavaju život drugih osoba. Time se forsira isticanje svih jedinki, uz opštu pacifikaciju i nametnutu toleranciju, kako bi svako ljudsko biće moglo da iskaže svoj potencijal, makar on bio i morbidan, pogrešan i lud. Na taj način se razara društveno tkivo, moral i zdrav rezon i navike. Promovišu se društvene devijacije, gurajući društvo ka velikoj propasti. Samouništenje je suštinski smisao tih ideja i stavova, koje svetska elita, kao prenosilac svetlosti lukavoga, usred zatamnjenja sopstvenog uma to ne vidi.

. . .

Konstantin