Veselinka Stojković

.

Pesnikinja i veliki humanista Zorica Sentić organizovala akciju pomoći porodici Stanojević u Novoj Brezovici, čija je kuća izgorela 22. jula ove godine. Nedelja, 12. avgust 2012.

ČESTO MOŽEMO VIŠE,

UVEK MOŽEMO NEŠTO

.

Srbijice moja, gde si?

Zelenijeg zelenila u ovo doba godine, ni plavetnijeg plavetnila, svetlosti svetlije – nema nigde do u vidiku s Barelića, koji je dvadesetak kilometara od Vranja.

Krenuli smo iz Levosoja, „malog sela Levosoja“ Zorice Sentić, oko devet ujutru. Na sreću, svež dan je osvanuo posle nesnosnih vrućina. Deca iz Osnovne škole „Miloje Borojević“ u Mačkatu na Zlatiboru, škole stare više od vek i po, sa svojim učiteljicama Vesnom Ivanović i Anom Joksimović, i Ljiljom Bucić iz računovodstva i svojim vozačem Perom, prespavala su u Bujanovačkoj Banji. Deca iz Levosoja sa svojom Zoricom Sentić sačekala su ih u centru sela, pred svojom školom koja nosi ime Vuka Karadžića, koja je, nažalost, bila zatvorena.

Prošli smo pored Bujanovca, pa pored Vranja, i desnom putnom trakom, koja seče Moravu, uputili smo se u planinski deo Pčinjskog okruga. Prema Bareliću. Pored zlatiborskog minibusa, džip i kamion sa stvarima.

Zastali smo na Bareliću da udahnemo lepotu, pa da krenemo prema Novoj Brezovici. U dom porodice Dobrivoja Stanojevića čija je kuća nestala u požaru. To nam je bio cilj, da živo vidimo tu porodicu, te ljude koji ljudskošću velikom zrače, ne samo da ih gledamo preko ekrana. Zaputili smo se da im pomognemo koliko možemo.

Tu nas je sačekala vranjska televizijska ekipa.

Stižemo. Uglavnom pešice, jer minibus ne može naniže, uskim i nesigurnim putem. A i hteli smo. Džip i kamion sa stvarima i hranom koje smo poneli kao pomoć, spuštaju se do pred zgarište. Iznad zgarišta, na kosini udesno, stoji šator. Kada smo kasnije ušli, zatekli smo krpe od posteljine na ležajevima sasvim na zemlji. „Kiša je pala, pa nam se sve namokrilo“, čuli smo. A zelenilo i zrelilo sa svih strana, život bujan.

Pred sronulom sitnom zgradicom bez leđa, ozarenom suncem i toplotom iz šporeta uz sam ulaz, na kome se u velikom loncu kuva ručak, čekaju nas domaćini: baba Velica (74) i deda Dobrivoje (69) sa unucima – Miljanom (17), Bojanom (16) – koji zbog nemaštine nisu nastavili školovanje, sa Milošem (10) i Strahinjom (6). Majka Danijela nas je sačekala u Bareliću. Domaćinstvo kao da je sa samoga neba spušteno u tanku zaravan, usred Božije čarolije. Da se ne nagledaš lepote, a zgarište pred nama.

Deca deci pohrlila. Iz Mačkata, iz Levosoja. Sela selu. Ruke da pruže jedni drugima. Da pomognu koliko mogu: jedni sa kesom paradajza i bombona, džemperom, kašikom, tanjirem, brašnom, jer sve su ovi ljudi izgubili u vatri, drugi – zahvalnošću, dobrotom u očima, jer se u velikim časovima ćuti.

Tridesetoro dece pred zgarištem.

Srbijice, da si ih videla: tu ljudsku lepotu, Božiji dar, to srce… Srce.

Zoricu Sentić među njima koja drži čas, veliki čas: čas dobrote, plemenitog davanja, života. I rečju, da. Govorila je kao nijedan učitelj na svetu što sigurno nije. Čovek čoveku. Domaćin Dobrivoje, kome je i ime pravo, slušao je Zoricu kao samoga Boga što bi slušao, činilo mi se. Kao deca okupljena oko nje što su je slušala. Kao svi mi.

Pomislila sam, sigurno su i drugi: Zorica je taj veliki učitelj koji je potreban Srbiji. Čoveku. Koji se vratio iz svoje druge domovine, iz Francuske svoje – a nikada nije ni otišla iz Otadžbine, zarad srpskog dobra, ove dece, i ove porodice. I knjige. A svako dete je i dobilo knjigu. „Za sreću“, kako je pisalo u posveti. „Darujmo reč“ – i „Darujmo reč“ se ostvarivala. Taj Zoričin izum. Reč je prvo.

Krenuli smo oko podne. Sa nadom da smo nešto učinili. Da će Srbijica i više. Da će više, koliko treba. A njima treba krov nad glavom, kućica da se skuće. Za sada.

I lekar baba Velici treba što pre.

Pozdravljali smo se pred dobrim domom Stanojevića, sa njima i međusobno, pozdravljali smo se na vrhu puta od Nove Brezovice. Zlatiborci su krenuli, mi za njima. Čekao ih je dug put. Veliko Zoričino HVALA i nas koji smo odavde, i SREĆAN PUT su ih ispratili. Naše ruke.

Hvala im zaista. Veliko srce imaju.

Srbijice moja, tvoja su brda okolo Vranja. I Nova Brezovica u kojoj žive deca i unuci Dobrivoja i Velice Stanojević. I još dobrivoja i velica i njihovih unuka. Još stanojevića.

„Brinem se za dedu i babu“, reče unuka. Šta ti kažeš, njena Srbijice?

Akcija „Često možemo više, uvek možemo nešto“, kako joj ime dade Zorica Sentić, nadamo se, tek je počela. „Ne treba novac. Sada treba neko od stovarišta do prodavnice da pođe i da traži. Svako će dati koliko može: ciglu, crep, prozor, vrata, kabal, sijalicu“, reče na kraju ova velika žena.

Akciju su pomogli S.T.R.EMOS Čajetina, „Mesara Bojović“ Kriva Reka,

„Mesara Radovanović“ Šljivovica, „Žitomlin“ Kriva Reka, „Zlatiborac“ Mačkat, učenici, roditelji i nastavnici OŠ “Milivoje Borović” iz Mačkata, prevoz „Gaga TURS“ Zlatibor.

U ovu današnju akciju uključio se, pored dece i roditelja i drugih ljudi iz sela, i „Mlin Toma“ Levosoje, dve porodice iz Vranja, i ljudi koji su organizovali prevoz dece i prikupljene pomoći iz Levosoja.

Pomoć iz Niša, koju je Zorica Sentić takođe organizovala, sa Natašom Ćirić, i Jelenom Radojković i Lidijom Petković iz Svrljiga, koja je trebalo danas da stigne, stiže uskoro.

U Vranju, akciju nastavlja mladi pesnik Stevan Milošević i „Justinova omladina“.

Ko dođe u Novu Brezovicu, u ovaj kraj koji puca od lepote s Barelića, vratiće se okrepljen dobrotom i ljudi i prirode i neba. I doći će opet. I zato što je ljudima ovoga kraja potrebna pomoć.

Zorica Sentić je došla drugi put. U maju 2011, posetila je Osnovnu školu „Bora Stanković“ u Bareliću u okviru akcije „Darujmo reč – da svako selo u Srbiji dobije biblioteku“. Tom prilikom je donela knjige školi i napravila lep video-zapis o školi koji se može videti na sajtu „Darujmo reč“.

Zorica Sentić je „Darujmo reč“ pronela i u Nišu, u Svrljigu, u Mačkatu – ovoga leta – vreloga jula 12, 13, 26. Saorganizatori ove akcije danas, i pomoći koja će iz Niša i Svrljiga stići, upravo su ljudi koji su letos učestvovali u „Darujmo reč“. Kakvo lepo zajedništvo! To i reče Zorica pred domom porodice Dobrivoja Stanojevića: zajedno je najlepša reč; pored reči prosim: devojku, ali i pomoć za ljude kojima je potrebna.

Lepo je selo Levosoje, „malo selo Levosoje“, ima pravo Zorica Sentić. Kada smo se, na kraju puta, našli u njenom domu, shvatili smo zašto je Zorica naša – bajka: jer živi u bajci – od starine, od cveća, od lepote: od ljudskosti. U bajci koju sama stvara. Verujemo, i u Francuskoj.

Pesnikinja i veliki humanista Zorica Sentić.

Srbijice naša, tu si?

. . .