Velibor Mihić de Majo
Majstori kratke priče…
Da li je takva i ova priča?… To nek odluče čitaoci!…
Ako je – priča koja je pred vama – napisana kao da je odslikana, otpevana, odsanjana… odgrljena, odnežena, odbolovana… Ako ste je, zauvek, zapamtili i često se, nekim povodom, nje podsetite (ili vas ona POSETI, na javi ili snu!)… Ako likovi nisu kao od hartije, kartona ili iverice… Ako srca njenih junaka trepere, suze ili pate… ili čvrsto kucaju, grohotom se smeju ili raduju… Ako… ako…
Najzad, ova priča – „OGLEDALO“ – nije završena – već se – uz pomoć čarolije – nastavlja u vama… u vama – i, još, ponegde! Obdareni… ili oni koji nemaju drugog posla… ili oni s viškom mastila – sami mogu da je nastave, da „teraju“ sve do kraja, nekakvog svog završetka, to je njihovo pisačko-čitalačko pravo da sa svojom maštom, darom, željom, vremenom rade šta hoće…
E, pa… da proverimo!…
OGLEDALO
Svaki Čovek je greška
sebe, samog!
Labud Dragić Alkalaj
Svake uboge noći, Isak je budio Rebeku da mu skuva čaj, pronađe knjigu i donese papuče.
„Pa šta?!“ – upitaćete se, s pravom. – „Kao da je to nešto?! Pa to…“
Polako, polako!… Videće se da li je ili nije. I na šta sve, to (to s papučama) može izaći, ali, sve u svoje vreme… Dakle, svake noći… Nikad da preskoči, da prespava, da prenoći izvan kuće. Ponekad, čak, i u isto vreme: čaj, knjiga, papuče! Jedan, dva, tri! Zahteva, naređuje, traži da mu se ispuni volja. Nikud ne žuri, probudi se, strpljivo sedi, čeka da mu se prinese vreo čaj od zove, doda knjiga s drvenim koricama i pronađu papuče… a majstor je bio da ih zaturi!
Ali, i to se dešava na svetu ili, kako bi rekli pesnici stilisti, dešava se, na svetu, sve… Sedamnaeste godine (takve „prakse“) i za neki dan više – Rebeki „puče film“ i kad mu je na sto stavila šolju čaja i knjigu – ona se lepo pokupi i vrati u krevet!…
Molim, kako, nismo razumeli, drugim rečima, to što se vratila u krevet, šta, znači, to?!… O, o, o!…
To što ste pročitali!…
Molim-molim… šta to znači?!…
Dosta od nje, papuče nek traži sam!…
Isak je, prvo, protrljao oči misleći da sanja. Zatim se uštinuo za naduven obraz (boleo ga je zub) da proveri da li spava. Najzad, pipnuo je čelo da utvrdi da, možda, nije u bunilu zbog, recimo, iznenadne temperature, zato što je sedeo na hladnom kamenu, na obali Neretve… ili jeo zeleno voće kakvog je, u to doba godine, bilo u izobilju, na Luci, iza bašte Dušana Hadžića… ili pio vode posle … posle… e, sad više nije mogao ni da pretpostavi posle kakvog zalogaja bi mu se ta neprijatnost mogla desiti… to jest, da nema papuče!
Zaboravila da mu ih prinese…
Spustio je stopala na go patos da vidi da li će njegova supruga na to obratiti dužnu pažnju.
Ništa, ama, baš, ništa se nije desilo, osim što je Rebeka već hrkala, zadojena opojnim mostarskim noćnim snom, s primesom dve-tri kapi modre mostarske zore…
– Papuče, papuče! – dvaput je viknuo Isak ne dozvoljavajući da civilizacija pođe drugim pravcem. – Papuče!!! – viknu i treći put, što mu se nikad nije desilo.
Rebeka se trže, nije znala šta ju je probudilo.
– Ah, nešto me je probudilo… Stenica, petlovo krilo, grč?
– Nije „nešto“, nego sam te ja probudio… Nađi mi papuče, ženo!…
Gle, civilizacija je, očigledno, pošla drugim putem. Zemlja je malo zadrhtala, vasiona jeknula, ali Rebeka nije marila za to! Spavalo joj se. Ona se pokri po glavi, pomisli kako bi, to, bilo divno da Isak ima šest-sedam pari papuča. A ne ove jedne jedine koje je već sto puta krpila! Ne bi morala da ustaje i da ih traži. U njihovoj skromnoj sobici s ogledalom, lako bi bilo naći jedan od sedam pari, ali, ovako, s jednim parom… Trebalo bi, samo, pružiti ruku (ili nogu) i odmah bi se pronašao neki par. Bilo ona, bilo on… Eh, kad bi Isak hteo da sam pruži nogu, papuče ne mogu biti daleko! Ali, ne vredi. Njeno je bilo da mu doda papuče… Ako ne baš šest-sedam, onda, bar, da ih je pet-šest… Ali, oni su bili… znate, već… mogli su imati samo po jednu knjigu, po jedan čaj, po jedne papuče… sve po jedno… o, i te kako dovoljno za čitav život… život koji je, takođe, samo jedan. I zato…
– Gde su mi papuče?!… Gde?!… Papuče?!…
E, tu počinje zaplet…
– Gde su moje papuče?!
Ko bi znao kako i zašto, tek zaplet se „ustoliči“.
– Papuče su ti – iza – ogledala – mirno reče Rebeka i utonu u san…
Isak ljutito ustade, približi se, bosonog, ogledalu, prvo nasloni znojavo čelo, pa proturi crven nos i riđu glavu… tražeći papuče…
Nema pa nema. Tačnije, ne vide se, nisu na dohvatu ruke…
Ne znam da li ste razumeli: čovek, ponekad, gleda, a ne vidi; sluša, a ne čuje… a to su ogromne razlike, priznaćete, ne, samo, u stilu, već i u…
Pa onda Isak uđe, ceo, u ogledalo i – nestade!… Ne ostade ni senka… ni miris… ni zvuk… „Povukle“ ga papuče…
Ujutro, čaj se, odavno, ohladio, knjiga neotvorena… a od Isaka – ni traga ni glasa! Našla je papuče, ali nema Isaka! A šta mu je ona rekla? Šta da uradi? Otišao, čovek, da ih traži! Gde? Hm, pa sama mu je rekla – iza ogledala!…
Zvala ga je, ali nije vredelo. Ko je još kog dozvao iza ogledala?!
Mora da se našalila kad mu je rekla da su papuče iza ogledala, a on je shvatio da su u ogledalu i… dogodio se nesporazum! Čovek nestao u stvari! Dematerijalizovao se u perspektivi ogledala…
Prođe sedmica dana, prođoše i dve…
– A gde je Isak, ne viđam ga? – upitao je Oren, prvi sused, vrata do vrata.
– Otišao je po papuče?
– Po papuče?… Kako, to, misliš: papuče?… Da kupi nove?!
Rebeka se nasmeja… Preču pitanje…
Sutra, oglašava se, Oren, ispred vrata.
– Je li Isak kod kuće?
– Nije.
– A gde je?
– Ma rekla sam ti, otišao po… po… pa… pa… Ja se našalila, onako, da su mu papuče iza ogledala, a on, neispavan, kako ga je majka dala, usred noći, poverovao i… ušao u ogledalo! Ušao i otišao… Ali, vratiće se, ne brini, nema, tamo, čorbe od luka, kolača, jabuka… nema sutlijaša s cimetom… da ne nabrajam…
I, to je kraj?!… I, to je sve?!…
Ne, još nije ni počelo…
Prođe, još, neko vreme i isti onaj Oren, kad je njegova žena Rifka otišla na tepu, ponovo upita Rebeku:
– Razmišljao sam, Rebeka, sve ovo vreme… Kako, to, misliš: Isak ‘ušao’ u ogledalo?!… Znaš li ti šta pričaš?!… Niko ne može ‘ući’ u ogledalo, jadna!
– Znam, kako ne bih znala, ali, eto, Isak je ušao… A što ga nema, ne znam, ni sama… Ušao… i nestao – reče Rebeka… i zaplaka.
Oren je istog časa zagrli da je uteši, ali je odmah i odgurnu jer naiđe njegova Rifka: nosi u mreži mali pipun i malu karpuzu s tepe…
Prstom ga pozva u kuću… Posadi na sećiju…
– A što ti, mužu, grliš Rebeku da te i moje oči vide?!
– Ja grlio Rebeku?! Ja?!
– Zašto?!
– Ti misliš da… Ma uopšte nije to što misliš, samo sam je tešio!
– Šta ti imaš nju da tešiš, nek je Isak teši?
– Pa u tom i jest stvar…
Oren potanko ispriča kako je Isak otišao po papuče, i kako je otišao, i kud je otišao, to jest… nestao u ogledalu jer drugog objašnjenja nema, na vrata i kroz prozor nije izašao, prema tom…
– I ti veruješ u tu nemogućnu priču?!
– Nisam rekao da verujem, ali Isaka nema… Rebeka je našla njegove papuče, ali Isak se nije vratio… A i njene suze su prave…
Rifka satarom rascopi karpuzu i reče mu:
– Jedi tu svoju polovinu i ćuti… Mislila sam da si pametniji… Samo ti veruj ženskim suzama pa ćeš videti kako ćeš se provesti! Kad ti, to, jedna žena kaže, i, to, još, tvoja žena, onda… onda…
Oren je posluša, pomisli kako je ovog puta dobro prošao. Ono kad je na trenutak zagrlio Rebeku, nešto malo naklonosti je osetio, mrvu, ali i mrva je deo hleba. Ona mu se uvek dopadala, ali onako, izdaleka: voleo je da joj vidi čelo, da joj čuje glas, pa kako Isaka doziva na ručak, kad se smeje ili kad… Rebeka je bila deblja od Rifke, a Rifka mršavija od…
Uveče, pred spavanje, Rebeka sedi u sobi i gleda Isakove papuče. Ne može da veruje da Isaka više nema… Pa zaplače… Pa otvori vrata, možda je Oren blizu da je uteši, ne zna zašto na to stalno misli, na nešto što se ne sme… Pa sanja… sanja kako spava… spava i sanja… Isaka… onako debelog, malo povijenog, rumenog, zdravog kao… kako… ljubi neku ženu… bez lica… ne može da je vidi, zaklonjena je Isakovim ramenom… ali kosa joj vijori na vetru kao svetla zastava…
Probudi se sva u goloj vodi, srce joj preskače, čelo ledeno… a pred vratima… znala je!… Oren! Došao, po mraku, mnogo pre zore, da pita za Isaka…
Same ruke su im se sastavile, prvo ruke, pa čela, nosevi i usne… kresnuše zub o zub… i planu iskra!…
Kako tad, tako svake noći: po deset poljubaca, sporih, vrelih, deset poljubaca nije mnogo, manje je od dvadeset, ali više od osam… pa svako u svoju kuću…
Noću, u stvari, u zoru, kad, izljubljena, umorna i otežala, zaspi, Rebeka sanja Isaka: gleda je, malo odignut iznad zemlje, bez papuča… I kako koji san, Isak je sve mršaviji, ni nalik na onog krupnog Isaka iz vremena pre papuča… u snu… slabi… Nešto joj govori, ali ona ne razume, glas mu je unjkav… Da nije gladan, tamo, tamo?…
Uveče mu ostavi u plitici malo jela, ponekad pojede, ponekad ne, kako kad… Jabuku i smokvu nikad ne ostavi, a orah samo razbije… i ona ga, tako i zatekne…
Ima dana kad Rebeka ne može da izdrži od misli koje je progone. Zato ode na obalu, na Luci, prema kući Hadžića, zuri u brzu modru Neretvu, gleda u modrozelenu vodu brzr reke i plače. Suza suzu stiže. Uzdasi kao talasi. Damari kao čekići. Ne zna da li da popusti Orenu, hoće pa hoće da jednu noć prespava u Isakovom krevetu! Šta da radi? Nije pametna. Da li da mu dozvoli ono što se i njoj sviđa i što želi ili da ga odbije?… Poslušati srce ili pamet?… Ili raditi po svom!…
Jednom, sanja Isaka na biciklu. Bicikl joj je dobro poznat, to je Orenov bicikl, pa godinama je stajao do njenih vrata… Isak vozi bicikl ukrug i maše joj. Još mršaviji, ali ima snage da vozi. Bicikl, Orenov, crn, ma Orenov je, ima i mali sepet od pruća, ma…
– Gde ti je bicikl? – upitala je sutradan Orena.
– Ne znam, nema ga… A što pitaš?
– Hajde, ulazi – reče mu Rebeka. – Ispričaću ti, sve sam sanjala…
I vreme je prolazilo… Sve stopu po stopu, po vrisak, rakorak… nove događaje…
Rifka se lepo vratila majci (kako došla, tako otišla!), a Oren se još lepše uselio kod Rebeke…
Svake uboge noći, Oren je, kao Isak, tražio da mu skuva čaj, pronađe knjigu i donese… znate, već, šta…
I ponovi se isti rasplet:
– Papuče su ti – iza – ogledala – mirno reče Rebeka i utonu u san…
Ujutro, ni Orena, ni papuča…
Zajedno će ih, na smenu, obuvati i nositi…
A ona će na dve plitice ostavljati… znate, već, šta…
A imaju i bicikl…
I vremena, vremena, vremena… beskrajno mnogo vremena, tamo, iza ogledala, iza ogledala, iza… zauma…
EPILOG:
Pa, Rebeka, onda, u cik zore…
Nešto je omelo, ali, ona…
Dve plitice, pri dnu zida, tamo gde je!… na jednoj, hrane, ima, na drugoj ne!… tamo gde je mišji put!… a na drugoj nema!… jedu iz jedne plitice!… tamo, iza zauma, mnogo se ne jede!… samo!… sa!… s!… Miš zacijuka kad ga Rebeka poklopi šakom!… A kad šaku!… miš!… otcijuka kao da ga je Mark Šagal naučio!… put neba!… Gleda, Rebeka… a kao da ne vidi!… Sluša, Rebeka… a kao da ne čuje!… Tihi! šuškasti! zelenomodri! svetlucavi! penasti! paperjastosnežni! šapatni!… su zvuci!… iza!… o-gle-da-la!… i!… oseti… a osetiti, to, jedino, zna!… kako je!… dve muške ruke, jednajakadrugaslabajednasuvadrugamomomomokrajedna… bleji, druga mekeće!… uzimaju ispod miške i… hoooooooooj!…
U tom trenu, Rebeka zaspa!…
Ko zna kako i zašto, eto Rifke pa pravo na ogledalo!…
– Orene!… Gde si, Orene, nesrećo?!… Orene preljubniče!… Ore… ore… neeeeeeeee!…
Nigde nikog, samo, na zidu…
Uramljeno, gleda u nju i kao… kao… d…
I tu je priči kraj ovog početka… ili početak ovog kraja, videće se ako bude nastavka.
Pokušajte… vi!
Č-e-k-a-m… v-a-s!…
oOo