Velibor Mihić Srpski

 

Velikan Jejts i moja malenkost, Ja

Dve kuće na jezeru

 

 

 

Nek mi bude dozvoljeno:

eksperiment poređenja…

Mali izlet u Raj zvani Poezija…

 

Dve pesme. Obe su na jezeru. Jedno jezero je u Irskoj, drugo u Srbiji. Prva pesma je Irca nobelovca Vilijema Batlera Jejtsa, rodjenog 1865, u Sandimauntu, u Irskoj a druga moja, Velibora Mihića, rođenog 1936, u Mostaru, u Hercegovini (zemlji svetog Save). Šta ih povezuje, njega i mene, moju i njegovu pesmu? Nas dvojicu – kako ovo skromno zvuči! – povezuje ogromna razlika: on je sve, a ja ništa; njega zna ceo svet, a mene niko… A pesme… pa, već je jasno: jezero… Njegova pesma, za mene, najlepša je pesma ikad ispevana… svih pesnika i vremena… a moja, za vas… pa, molim vas, nismo deca!

. . .

Vilijem Batler Jejts:

OSTRVO NA JEZERU INISFRI

 

Ustaću i otići, otići na Inisfri,

I tamo kolibu dići od gline i pruća, znam;

Gajiću leje pasulja i košnice, imaću, tri,

I živeću srećan i sam…

 

Tamo ću imati spokoj jer sporo rominja mir,

Kaplje s velova jutra u cvrčkov raspevan žbun;

Tamo je blistava ponoć, podne uz purpuran vir,

A sumrak lepršanja pun…

 

Ustaću i otići… jer stalno čaroban šum

Pljuskanja jezerske vode slušam za jave i sna;

Taj šum, dok pločnike gazim i siv prašnjav drum,

Srce mog srca zna…

 

Ista pesma u originalu:

.

William Butler Yeats:

The Lake Isle of Innisfree

 

I will arise and go now, and go to Innisfree,

And a small cabin build there, of clay and wattles made:

Nine bean-rows will I have there, a hive for the honey-bee;

And live alone in the bee-loud glade.

 

And I shall have some peace there, for peace comes dropping slow,

Dropping from the veils of the morning to where the cricket sings;

There midnight’s all a glimmer, and noon a purple glow,

And evening full of the linnet’s wings.

 

I will arise and go now, for always night and day

I hear lake water lapping with low sounds by the shore;

While I stand on the roadway, or on the pavements grey,

I hear it in the deep heart’s core.

. . .

A sad moja pesma. Nek prođu, bar, tri dana. Ne vredi započinjati ranije… Šta je danas, četvrtak?… Onda, u ponedeljak…

Moja pesma je:

 

Velibor Mihić Srpski:

KUĆA NA VRELSKOM JEZERU

 

Ovu pesmu posvećujem

svojoj unuci Kseniji Đorđević,

srcu srca svog!

 

Zatvoriću se u običan dan

Imaćemo kuću na drvetu

Kuću bez ključa

Kuću s očima od sna

Kuću

Srce u toploj mezgri

Glas od škripe čvora

Prsti do lišća ruke

I desne

Dok žilama teče krv mrava

Mravova iz Hotela Jevrope

Od korena do vrha krošnje

 

Imaćemo kuću na drvetu

Okupanu suzama plodova

Zrelih u ustima jutra

Kao i u padu večeri podjednako

Huji mi želudac

U korpi gnezda

Moje grane te pozdravljaju

A uvo

I desno

Čuje otkucaje zuba na jeziku

Volim te volim te volim

 

Imaćemo kuću na drvetu

Na Vrelskom jezeru

U Sokobanji

Imaćemo ima ima ima

Spavam u kljunu ptice

Ogrejan suncem

Okupan kišom

Imaćemo

 

Tu Ksenija nek bude naš dom

I rašću rašću

S granama u zemlji

S korenjem u nebu

Čekaću te da me pohodiš

Pružam ti ruku

I desnu

Popni se na moje grane

Useli se u našu kuću

Posle godina 100

Da drvujemo zajedno

Rosa još ima onaj znak

Rosa mog lica

Moje suze

 

oOo