Mi­ro­slav Mi­šo Ba­krač

.

SNA­GO

.

Sje­ćam se ka­da smo uz svje­tlo ški­lja­ve pe­tro­lej­ke či­ta­li ri­jet­ka pi­sma ko­ja su od nje­ga do­la­zi­la, ,,iz svi­je­ta“, ka­ko su sta­ri go­vo­ri­li. U tro­šnoj ku­ći pla­ka­li smo svi. Mo­ja maj­ka Ma­ja naj­vi­še. Od­ga­ji­la ga je, nje­go­va­la i ču­va­la, od ka­da mu je maj­ka umr­la, ubr­zo po­sli­je po­ro­đa­ja. Đe­ver joj je bio. ,,E, moj Sna­go, moj ško­lo­va­ni si­ne!“ po­na­vlja­la je uz plač. Ta­ko ga je zva­la. I za osta­le đe­ve­re i za­o­ve ima­la je svo­ja ime­na: Vil­ka, Zlat­ka, Du­ša, Zla­to…

Sve­ča­nost u du­ši ob­u­zi­ma­la je svu če­ljad u ku­ći ka­da je iz­da­le­ka do­la­zio. Vo­ljen. Uvi­jek ra­do oče­ki­van kao pro­lje­će po­sle du­ge, hlad­ne zi­me. A on… Isi­ja­vao je ve­dri­nu i lju­bav. Sve mu je kod nas bi­lo mi­lo i li­je­po.

Ka­da je za­vr­šio fa­kul­tet pro­ri­je­di­še se do­la­sci. I ka­da bi do­šao, uvi­jek je bi­lo uz­gred. Pri­kla­njao se jed­nom bra­tu. Dru­gog je za­po­sta­vljao. I ni­je to krio. Otu­đe­nost je po­sta­ja­la sve ve­ća. Jed­no­ga da­na za mo­ju maj­ku pro­go­vo­ri, opo­ro: ,,vi­di onu gli­ba­ru!“

Za sna­he je na­la­zio dru­ge na­zi­ve: ,,po­ga­nu­lje.“ Ovaj je bio naj­bla­ži… Bi­rao je vri­je­me kad će se to naj­bo­lje ču­ti. Ka­da smo sa­hra­nji­va­li bra­ta, naj­vi­še nas je za­bo­le­lo.

Na ovo se mo­ra­la sta­vi­ti tač­ka: ,,od da­nas, ni­gdje gdje se sa­ku­plja­ju dje­ca tvo­je bra­će, za te­be ne­ma mje­sta!“ re­koh mu opo­ro, a du­ša mi za­mri­je. Mo­rao sam. I bi ta­ko.

Gle­dam ga ka­ko po­sr­će kroz ži­vot. Sam. I oni ko­je je stvo­rio da­le­ko su od nje­ga. Oni ko­ji su ga vo­le­li bol­no is­pra­ća­ju nje­go­vu sa­mo­ću.

Ne znam ko će za njim za­pla­ka­ti! Mo­ja maj­ka Ma­ja na sve ovo sa­mo re­če:,, E, pre­ško­lo­vao se moj Sna­go!

. . .

Priča iz zbirke kratkih priča „Najkraće priče 2011“, priredio Djordje Otašević, IK Alma.