Konstantin

 

Blogovati ili ne, pitanje je svih pitanja sad

 

Odgovor je NE. Neću dalje blogovati. I pitanje je rešeno. U startu. Sledi samo opis zašto smo došli do tog odgovora na to pitanje. Evo reći ću vam zašto.

Kad god dodjem u Srbiju, lako se unervozim i inspirišem, da pišem, diskutujem, da pomognem nekako ljudima. Sve nekako treperi od želje za pričom i sukobom. Kad odem iz Srbije, to sve nekako nestane, izgubi se stvaralački i svaki drugi naboj oko blogovanja. Uključi, isključi.

Pored tog mog ličnog naboja, verovatno inspirisanim opštim okruženjem, primetio sam da je kultura komunikacije izmedju ta dva sveta potpuno drugačija. U onom svetu, tamo negde, dijalog na webu ima svrhu, umerenost i korisnost. Ljudi mahom pišu i govore kada imaju šta da kažu ili pitaju, i to rade u vrlo korektnom maniru, biraju se reči i izrazi. Osim kada vam se ne zapati neki ludak, kojih ima svuda. Oni su opšti korov kugle zemaljske. Jedino, što ih u Srbiji nekako ima procentualno više, i ima više dreke i buke na webu, blogu, fejsbuku. Svi imaju nešto da kažu i svi pričaju svoju priču, nikoga ne slušaju. „Ja ću da ti kažem i pokažem“ je geslo komentatora na webu u Srbiji. To umara. Smara. Guši. To je i razlog zašto sam rekao sebi da ću uzeti dug i jako temeljan odmor od web-a, pa i blogovanja, barem u Srbiji, na neodredjeno vreme. Možda i zauvek.

Drugi razlog koji me je oterao od računara je Fejsbuk. U stvari ta socijalna mreža sa svojim aktivnostima i ambijentom me je oduvek nervirala, a posebno na srpskom prostoru i medju domaćim življem. Pre svega Fejs vas fantastično prikaže kao osobu, ocrta vaš psihološki profil. A to zna da bude razočaravajuće kod niza vaših prijatelja i poznanika kada ih upoznate ko su oni i kakvi su. Jer, ljudi u žudnji da podele svoja razmišljana na fejsbuku obično podele i tajne svog karaktera, sklonosti i slabosti. Posebno je degutantno kada spoznate humor, da ne kažem umor koji ih pokreće, i neke njihove patetične sklonosti, bile one političke, ekološke ili erotske prirode, svejedno je.

Ono što me je na srpskom fejsbuku posebno iritiralo je količina lakovernosti i deljenja sumnjivih i bizarnih sadržaja, tipa svetska zavera protiv Srba, HAARP, Teslina skrivena oružja, najružniji, najdeblji, najgluplji, pa niz seksi fotografija, zategnutih zadnjica ili skriveni lekovi od raka za koje oni ne žele da vi znate i slične tričarije. Oni pristojniji fejsovci mahom dele niz sladunjavih i romantičnih slika ptičica, sumraka, zaljubljenih devojaka, srca u milion varijanti, kuvarskih recepata i zilion muzičkih numera i tako redom.

Ne znam, možda me je život u pragmatičnom svetu naučio da se manem kiča i da radim korisne stvari, da delim sa ljudima sadržaje koji obogaćuju vaš fond znanja i ukusa. Zato sam prvo i digao ruke od Facebook stvaralaštva, jer kada pogledam na zidu objave prijatelja, uhvati me očaj. To me je sve više nerviralo, i samo sam reda radi održavao svoj profil dok jednog dana nisam rekao dosta, život je lepši van Fejsbuka, mada se 80% onih koji vise na toj mreži ne bi složilo sa mnom. Njima je sasvim cool, uvek ima novosti, glupih i šarenih sadržaja, psovanja i tračeva, i web žurki.

Mogao bih da napišem knjigu o ponašanju na Fajsbuku, tim pre što sam gledao poznanike koji su postali stvarni i medicinski dokumentovani zavisnici od šerovanja i lajkovanja. E pa ja se više ne šerujem i baš me lajk za to.

Blog je već bio drugačiji medijum, jer se tu mogu kasti i možda čuti pametne stvari. Na žalost, ambijent i psihoza koja vlada na srpskom webu definišu i misaoni i svaki drugi prostor za blogovanje, makar da se ono smatra uspešnim. Ali ono što srpska (blogeri sa B92 i par nezavisnih blogera), pa čak i hrvatska publika (primer pisanja Vedrane Rudan, na primer) smatra uzbudljivim i poželjnim, meni se od tog uzbudjenja samo hvata muka, i nemam živaca a ni volje da čitam a kamoli pišem o toj vrsti sveprisutne mentalne i emotivne destrukcije.

Krenuo sam sa idejom da pišem o nekim stvarima i informacijama do kojih dolazim a ne može ih svako imati. Na nesreću, teško je biti prorok u svom selu, svi na tebe kamenom. Jer ljudi ne vole istinu ako nije njihova. Zatim, pusto moralisanje sa kojim sam par puta pokušao da nekome nešto objasnim, samo iritira publiku i nikoga „ne pali“. Niko ne voli da ga osudjuju, čak i kada je evidentno kriv. Opet, na konstruktivne stvari niko ne reaguje. Nije uzbudljivo i ratoborno pa ne inspiriše publiku da zadovolji svoju vampirsku glad.

U redu, mogu da promenim stil i budem neko ko nisam, da pišem na popularne teme na popularan način, ali se sam ne „palim“ na to i skupljanje jeftine i beskorisne slave i za mene i za publiku. Posebno što imam stalnu devojku :-)

I sve me je to nekako počelo umarati i zamarati. Posebno kada sam van Srbije, gde nekako život teče normalnije, prirodnije i bez napetosti, i blogovanje ti i ne treba. I uhvatio sam sebe da se pitam šta mi to u životu treba. Šta mi treba da čitam ostrašćene komentare poluludog fanatika, koji mi svojim žestokim komentarom lunatika upropasti dan. Iako znam da je on ili ona, s onog sveta, nije mi svejedno. To je cena blogovanja koja vas tare i šmirgla u zemljama na Balkanu. Kao uostalom što ta sila mrvljenja i sukoba sustiže i sve ostale aspekte života. Ne želim da se rvem sa web vukodlacima. Nije mi potrebno.

Odavno mi je jasno da se u životu živi uspešno i pobedjuje unutrašnjom verom, moralom, snagom dobre ličnosti i jakog duha, a ne praznim rečima. Prazne reči su za prazne glave koje vode prazne živote. Da ne bi i moje reči postale prazne, bolje da ostavim prazne stranice iza sebe. A one napisane, neka Redakcija vidi šta će sa njima.

Ostavljam ih praznim na dalje ovim postom, kao mojim svojevrsnim blogerskim testamentom. I imam i svoju zadnju web želju:

„Zaboravite reči i slike, one stvaraju zbrku, utišajte emocije i gledajte život širom otvorenog srca, mirnih očiju i sa puno nade.

Kao što je Konstantin Veliki sanjao simbol krsta kojim će pobedjivati u ratnim i dvorskim bitkama, tako i vi pobedjujte život svakodnevni krstom vere i rečju Jevandjelja a ne praznim pričama.“

„U početku bi reč, i reč bi u Boga“

. . .