Vik­to­ri­ja Be­ne

 

TRAN­SFOR­MA­CI­JE

 

On je ko­ra­čao u su­sret svo­joj tran­sfor­ma­ci­ji. A ta tran­sfor­ma­ci­ja sa­ma u se­bi se me­nja­la i pre­tva­ra­la u naj­ra­zli­či­ti­je ob­li­ke, sta­nja, čak oso­be.

Zar je mo­gu­će sve da bu­de ta­ko po­me­ša­no u tran­sfor­ma­ci­ji jed­ne oso­be – to pi­ta­nje se raz­vu­klo po pu­tu ko­jim je pro­la­zio. I taj put po­stao je ogle­da­lo pro­me­na za ko­je ni­je ni znao da po­sto­je. Sum­njao je čak da su te pro­me­ne sa­mo re­či.

On­da do nje­ga od­jed­nom sti­že zvuk nje­go­vog ži­vo­ta, to­li­ko od­be­glog u sve te ra­zno­ra­zne pro­me­ne, da od nje­ga kao sa­mog ljud­skog bi­ća osta­do­še sa­mo re­či. I to one ko­je opi­sa­še sa­mo­stal­no i ne­za­vi­sno od nje­ga sve ove čud­ne do­ga­đa­je.

. . .

Priča iz zbirke kratkih priča „Najkraće priče 2011“, priredio Djordje Otašević, IK Alma.