Velibor Boba Mihić

 

Sokobanja – 175 godina turizma – zdravstveni i turistički srpski biser u slici i reči…

 

Grad koji ima, samo, vazduh i vodu – ali su najbolji na svetu! I daruje najveće bogatstvo za svakog čoveka – ZDRAVLJE!…

Gde su najbolji ćevapčići na svetu!…

Žena iz Bele Crkve – povratila dobar glas! – čudo u Sokobanji!…

Sokobanja – grad u kom se (p)ostaje mlad!

 

 

Između dva rata, Sokobanja je bila mondensko letovalište i nadaleko čuveno lečilište zbog svojih lekovitih voda: vruće vode u „Turskom amamu“, u Gradskom parku, u centru – i mlake/hladne vode, u kupatilu „Banjica“, na Banjici, na periferiji, blizu reke Moravice… Mnogo godina kasnije, tamo, preko puta „Banjice“, duž desne obale Moravice, mogao se, iz godine u godinu, videti zamišljen Ivo Andrić, naš nobelovac, kako, nogu-pred-nogu, onim svojim poznatim „andrićevskim“ korakom, ide u „svoj“ hotel „Moravicu“ gde je uvek odsedao…

Autor ovih redova, prikazao je ovaj idiličan srpski gradić u svojoj knjizi „Sremac, Nušić i Andrić, dragi gosti Sokobanje“ kroz sećanja ovih pomenutih srpskih velikana pisane reči, ali i kroz sećanja meštana i gostiju-namernika… kao i svih drugih posetilaca dobre namere i volje…

.

A Sokobanja nije od juče!…

Još u doba neolita, postojala je ljudska naseobina u području zvanom Trebič, 5 km zapadno od Sokobanje. Stručnjaci Arheoloskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti 1968. godine, obavili su istraživanja na lokalitetu Trebič. Iz doba neolita, pronašli su očuvan nožić od ljutog kremena koji je, verovatno, služio za obradu kože, pa sekire, razne alatke i još neke predmete pokućstva.

Iz perioda II i III veka, takođe, na ovom mestu, arheolozi su otkrili dobro očuvane prastare rimske grobnice. U njima su pronađena dva zlatna polulivena prstena s gemom na kojoj je bio urezan lik pčele-radilice, zatim stilizovana dugmad vešto ispunjena olovom, prsten od bronzane žice u obliku stilizovanih zmijskih glava, brozan predmet za kozmetiku s koštanim ukrasima, i dr.

Legenda o boravku Rimljana u ovom kraju ukazuje na postanak naziva Trebič. To je poznata, u ovom kraju, narodna priča o reci Moravici koja teče pored tvrđave Sokograda podignutog na veoma okomitoj steni, a koji je bilo teško osvojiti. Rimljani su nastojali da osvoje tvrd Sokograd. Kad im, to, ratničkom veštinom nije pošlo za rukom, pregradili su reku Moravicu – ko zna kako se tad zvala! – da snagom vode osvoje neosvojivu tvrđavu koju su opsedali. Voda je, međutim, „htela“ drugo: probila je branu i poplavila celo rimsko naselje. A u narodu je ostala priča – voda istrebila selo. Tako nastade naziv Trebič. A tamo gde je voda probila branu – prevalila preko ustave, ostade naziv Prevalac, kako je i danas…

U selo Nikolinac, pored Sokobanje, 1930. je otkrivena  izdvojena (zagonetka!) rimska grobnica. Verovatno se radi o grobnicama pored puta koji je tud, u to pradavno vreme, prolazio u rimsko doba do Niša, preko sadašnjeg Bovna, za sadašnji Svrljig. U blizini je pronađena i neobična statua rimskog boga Merkura u lepom mermeru (glavna ulica u Sokobanji i danas je poznata kao mermerno šetalište!)…

U rimsko doba, Sokobanja je bila povezana sa susednim oblastima drumom koji je prolazio klisurom Moravice, pored sela Bovna, pa desnom obalom Južne Morave čak do Niša. Kako pominje istoričar Konstantin Jiriček (1854 – 1918), stanovništvu su još i sad poznati ostaci tog drevnog puta…

.

Događaj po događaj…

Turci su Sokobanju zauzeli 1398, znači: devet godina posle Kosovske bitke. Kostantin Filozof u biografiji despota Stefana Lazarevića pominje da je 1413. u Banji zapovednik bio turski podanik Hamza koji se odmetnuo od sultana Muse. Zbog tog je sultan Musa zauzeo grad Sokolac, a Hamzu uputio u Jedrene, gde je pogubljen. Narod iz ovog kraja je, za kaznu, raselio u daleke carske spahiluke…

Turski geograf Hadži-Kalfa 1658. pominje Banju kao sedište kadiluka…

Dva puta je Banja prelazila u vlast Austrijanaca za vreme ratova 1690. i 1737. a, kasnije, opet, pripada Otomanskoj Imperiji, pošto je, prema Požarevackom miru 1718,  granica prolazila severno od današnje Sokobanje.

U to doba, Banja je „veliko i živo mesto“. Sredinom prve polovine prošlog veka, u Banji je bilo oko 50 srpskih i 700 turskih kuća. Srpske kuće, nalazile su se oko današnjeg Vrela (tu sam proveo detinjstvo i prvu mladost!) i taj kraj se zvao Varoš. U nižem delu naselja, bliže reci Moravici, nalazio se turski deo naselja, podeljen na mahale. Najglavnije mahale u to doba su bile – Amam potok, Palilule i Džamijište. Tad je u Sokobanji bilo pet džamija od kojih danas nema ni kamena na kamenu, vreme je, neumitno, odnelo sve…

Prema pisanju generala Smetausa, u vreme boravka Austrijanaca 1737, mesto je, u doba Turaka, bilo lepa varošica s kupatilima za koja se navodi da su lepo građena, ozidana mermerom i drže se vrlo čisto. Turci su dolazili u Banju sa svih strana, pa i iz daleke Azije. General Smetaus u svom zapisu navodi da su pre Turaka ovde na lečenje i oporavak dolazili još rimski legionari, ratnici Vizantije i srednjevekovne velmože. Danas nema tragova njihovih zgrada ni temelja davno srušenih građevina…

Buran period u svojoj istoriji, Sokobanja je doživela u vreme Prvog i Drugog srpskog ustanka i posle konačnog oslobođenja od Turaka.

U Prvom srpskom ustanku, Hajduk Veljko Petrović prvi put je osvojio Banju koju je zvao svojom Banjicom, s proleća 1808. Već 9. jula 1809. naselje ponovo prelazi pod vlast Turaka. Avgusta 1810. Hajduk Veljko, uz pomoć svojih četa i ruske vojske, zauzima Banjicu po drugi put. Sa Čučuk (u značenju: malom) Stanom ovde provodi najduži deo vremena i, povremeno, odlazi u tursko kupatilo s  toplom mineralnom lekovitom vodom. Pod vlašću srpskih ustanika mesto ostaje sve do 1813. Posle propasti Prvog srpskog ustanka, od 1813. do 1832,  Banjom ponovo upravljaju Turci…

.

Novo doba…

Vihor pobune ovog kraja i Krajine doneo je Sokobanji konačno oslobođenje i prisajedinjenje Srbiji. To je bilo oktobra 1833. Tad Turci, najzad, odlaze iz Banje, a doseljava se stanovništvo iz drugih krajeva tek oslobođene Srbije.

Mesto se, zatim, brzo menja, tako da danas iz turskog perioda gotovo i nema vidljivih tragova ili spomen-obeležja. Od 1813, Banja sa Svrljiškom kapetanijom predstavlja nahiju, a godinu dana kasnije samostalno Banjsko okružje. Od 1835. u tom okružju se nalaze i srezovi: zaglavski, timočki, banjski, svrljiški, aleksinački i ražanjski. U to vreme, Banja je, već, poznata i veoma posećena.

.

Od Banje… do Sokobanje

U svojoj istoriji, mesto je promenilo nekoliko naziva. Prvo se zvalo Banja, a za vreme Hajduk-Veljka Banjica, zatim Velika Banja, opet Banja, zatim Aleksinačka Banja, Soko Banja, da bi 1859. dobila današnji naziv – Sokobanja.

Godinu dana posle prisajedinjenja Srbiji, mislilo se na opravku izvora i kupatila u Banji. To je podstakao Knjaz Miloš. Knjazu je banjska nahija 28. marta 1834. godine uputila pismo i predočila potrebu da se obnovi amam i donese plan za podizanje jednog kupatila. Četri dana kasnije, 1. aprila, Knjaz je poslao odgovor, a u tom dokumentu je, između ostalog, pisalo: „… A što se opravljanja amama tiče, u tom ima Vel`Serdar Mileta Radojković iz Rasine od mene nalog i upotsvovanije taj posao izraditi…“

To je bio nalog da se staro tursko kupatilo, sagrađeno na temeljima zgrade još iz doba Rimljana, potpuno obnovi. Tad je sazidano osam novih kada. Bili su izdvojeni bazeni za ženske i muške posetioce, što se i do danas zadržalo. U sredini kupatila, izgrađena je Knjaz-Miloševa kada (kada br. 1 – i danas dobro očuvana; s tamnim pločicama; kupao sam se – u njoj – kao Knjaz – više puta!).

Preko puta kupatila, bio je podignut Knjaz-Milošev konak – prizemlje i sprat, u arhitekturi tog vremena. Taj konak je srušen. (Autor ga se, još, seća, iz vremena kad je bio dete! Do danas je, posle rekonstrukcije, očuvano ono staro zdanje, skoro preko puta, i nazvano Konakom, pogrešno; tek da se zna! Tu je bila trorazredna Građanska gimnazija koju je autor pohađao!)…

Do kraja dvadesetog veka, Sokobanja se brzo razvijala i širila. Prema podacima niškog Arhiva, Sokobanja je 1894. imala 442 posetioca. Četiri godina kasnije, u Sokobanji je boravilo 804 gostiju. Apoteka u Sokobanji, osnovana je 1899. U to vreme, gosti koji u ovoj banji traže leka raznim bolestima, borave u privatnim i lepo uređenim kućama bogatih meštana, odlaze u kupatila, kupaju se i koriste  vodu za piće. Obilaze izletišta Lepteriju, Kalinovicu, Ripaljku i Sokograd, putuju do šumovitog i mirisnog Ozrena, posećuju izazovan Rtanj ili odlaze na izvor Moravice.

Sokobanja već dobija osnovne forme organizovanog klimatskog lečilista.

Banja postala lečilište naredbom knjaza Miloša!

.

Naredba – Sokobanja

(Kućni red za banjsko lečenje: 23. jun 1880)

 

(pečat knjaza Miloša)

Čistoća je najveće zdravlje za život čoveka.

Pošto nastupaju skorije topliji dani i da ne bi bilo isparenja od kojekakvog đubreta što kuži vazduh kog nam građani mnogo iza svojih dućana i kuća drže. To

 

Naređujem:

 

Da se đubre iz varoši od danas pa u roku za dvadeset dana iznese.

Da se od sad pred dućanima i ulicama redovno svake nedelje i svakog praznika čisti.

Da se sve lokve i bare šljunkom ispune u I tački naređeno.

Da se nezagrađeni placevi po ulicama zagrade za vreme u gornjoj tački propisano.

Ovo ukoliko se kog tiče nek mu služi k znaniju, ako ko protivno ovu neredbu učini, biće prema kriv. Zakonu i članu 329. kažnjen.

U održavanju reda u kupatilima, kako bi se izbegle nepotrebne gužve, ondašnje policijske vlasti, izdale su naredbu, u kojoj se , između ostalog. navodi:

„Svaki bolesnik koji dođe u cilju da radi lečenja upotrebi kupanje u ovoj mineralnoj vodi, dužan je prijaviti se lekaru Sreskom, a koji stanuje na gornjem broju državne kuće za goste u sobama pod brojem 1 i 2 i pokazati mu tačno svoju bolest, kao i sve ostalo čto je ovom potrebno da ga uvede u spisak posetilaca i da izda nastanjivanje bolesnika kako mu se i u kom redu valja predavati amamdžiji na čuvanje te da on zna kad je kom red da se kupa, kako se tom ne bi poređalo nesporazumljenije i svađa između bolesnika, samih i između ovih i amamdžija. Kad bolesnik svrši kupanje, dužan je da se opet prijavi lekaru, pa da se ovaj uveri o dejstvu koje je bolesnik imao od upotrebe kupanja.

Svaki ovako prijavljen bolesnik ima lekaru za prijavu i nastavljenije platiti po jedan dinar.

Oni posetioci ili ovdašnji meštani koji su manje slabi ili ne misle da redovno izdržavaju kupanje svakog dana, pa tako dolaze i bez prijave lekara da se kupaju, ne mogu se kupati pre dokle se po ovome propisu prijavljeni bolesnici svakog dana ne izvrse kupanje.

Oni bolesnici koji su došli i otpočeli kupanje pre nego je lekar otpočeo radnju, svoju, ovde, dužan je, takođe, da mu se javi, a najdalje za dva dana, a ako to ne učini, on se ima upravljati po gornjem stavu ove naredbe.

Posetioci koji stanuju u odeljenjima državne zgrade za goste, treba. kako u sobama, tako i u hodnicima, da održavaju čistoću, a smetlišta i druge nečistoce iznose i bacaju na mesto koje će amamdžija svakom objasniti. Pri polasku, dužan je svaki posetilac amamdžiji uredno predati sobu, ključ od ove i sve ono što mu je na poslugu dato ili što je na sebi za udobnost služilo, platiti vlasti Sreskoj kiriju-račun i, to, po 85 para dinarskih za 24 sata na sobu.

Očekuje se od sviju koji se kupaju da u kupatilo ne dosađuju jedni drugima larmanjem, vređanjem ili traženjem ma kakvog prvenstva ili bolje udobnosti i komoditeta od drugih, ne puštajući vrućiju ni ladniju vodu nego što je naređeno lekarem.

Kupanje u takozvanoj „Banjici“ (hladno kupatilo, za živce i ženske bolesti, prim. aut.) koja postoji van ove varošice (tad je, zaista, bila udaljena, prim. aut.) vršiće se isto kupanje, muških od 5 do 8 sahati ujutru i i od 4 do 6 sahati posle podne, a ženskih od 8 do 10 sahati pre i od 2 do 4 sahati posle podne. Oni koji se bez prijave lekara kupaju, mogu se kupati samo posle ovog vremena . Svaki bolesnik će biti dužan da pored prve prijave i za sve druge vizite lekaru plaćati po jedan dinar odma ili pri polasku.

Ni u jednom kupatilu, ne sme se upotrebljavati sapun ili šta drugo što vodu muti i prlja…“

Ovaj Kućni red za banjsko lečenje, izdao je Sreten I. Đurković, načelnik sreza sokobanjskog, juna 1837. 

Prvi zvanični gost u Sokobanji, 8. juna 1837, bio je gospodin zastavnik Lazarević.

 

Dobar početak

 

Tako je Sokobanja „krenula“ u banjsko-klimatsko-turističkom pravcu – pre 175 godina – i tog „kursa“ se drži i danas kad je, uveliko, postala idiličan gradić Srbije, u koji hrle i stari i mladi, i oni koji ovde pronalaze lek, i oni koji, jednostavno, žele da se odmore i „napune baterije“ za sledeću godinu…

Naučnik Petar S. Jovanović, 1914, obavio je antropogeografska ispitivanja Sokobanje. On, između ostalog, piše:

„Varošica ima više tip drumskog naselja. S obe strane glavnog druma, poređani su dućani i radnje. Zbog tog je varošica dobila veoma izdužen oblik. Pozadi, pored sporednih ulica, nema dućana, već su tamo kuđe za stanovanje. Njih mnogo više ima s južne, ozrenske strane. Naročito su jako grupisane kuće oko mesta gde je toplo Kupatilo, s omanjim parkom i pijaca sa Sreskim načelstvom, Opstinom, Crkvom i Osnovnom školom. Iznad poslednjih kuća, pod Ozrenom, nalazi se još jedan park. Tu izbija sokobanjsko Vrelo – izvor izvanredne vode za piće…“

Taj izvor je 1934. kaptiran za vodovod. Petar S. Jovanović  navodi da Sokobanja ima Poštu, Telegraf, Sresku bolnicu i Sreski rasadnik.

U to doba, varošica je podeljena na nekoliko mahala, od kojih su najvažnije, bile: Čaršija, Amam potok, Palilula, Podina, Banjica i dr. Pisac, zatim, ističe vrednost pojedinih predela u bližoj okolini: Sokograd, kanjon Moravice, Lepteriju, Ozrenske livade i Vrelo. Iz godine u godinu,  raste i broj posetilaca. Za 1908, zabeleženo je da su tog leta u Banji boravila 963 gosta…

Između dva svetska rata, broj posetilaca godišnje se kreće od 1.240 (1933. godine) do 1.590 gostiju (1940. godine).

Sokobanja tad dobija izgled naselja zbijenog tipa pošto se na praznim placevima između mahala, gde su bile njive i livade, podižu nove lepo uređene zidane zgrade. Grade se i vile za izdavanje banjskim gostima. Sokobanja cveta!

U to top-vreme, za boravak posetilaca, bile su popularne vile: „Mišic“, „Mon-repo“, „Nada“, „Srbija“, „Desa“, „Bota“, „Caca“, „Zora“, „Dom Milanovo“, „Stojanović“, „Ozren“, „Ljubica“, „Danče“, „Milica“, „Bor“, „Moj mir“, „Julija“, „Dara“, „Dana“ i druge.

Sokobanja, u to vreme, imala je jedan hotel – „Park“, s 35 postelja i „Odmaraliste ratnih vojnih invalida“ (tu sam bio u Domu za siročad!, prim. aut.) sa 60 kreveta.

Najpoznatiji restorani u to doba su: „Sokograd“, „Kasina“, „Srpski kralj“, „Hajduk Veljko“, „Evropa“, „Ladna voda“, „Lovac“, „Proleće“ i „Zora“.

Goste na pansion (stan i hranu) primali su Mika i Čedomir Stojanović, zvani Ćurčije. Najpoznatije ćevabdžinice, bile su kod Bore Stojanovica-Kalče i Voje Golubovića.

Najbolji ćevapčići na Balkanu…

Pjer Križanić, naš poznat karikaturist i redovan gost Sokobanje, o ćevapčićima kod Voje Golubovića, napisao je „sočne“ stihove:

„Putovo sam noću–danju

Dok sam stigo u Sokobanju.

I prošo sam mnogo milja

Sve zbog Vojinog roštilja.

I pođose Pata, Mica

Zbog Vojinih ćevapčića.

Stoput nek mi Dizni piše,

Ne vraćam se natrag, više!

Za mene je ovde bolje,

Hranim se kod čika-Voje,

Njegov roštilj nema manu –

Najbolji je na Balkanu.“

To je vešt ugostitelj iskoristio za reklamu i stihove napisao na tabli, kraj firme, iznad radnje, u glavnoj ulici.

Kako je Branislav Nušić „kumovao“ čuvenoj krilatici koja je proslavila Sokobanju

.

Sokobanju, između dva rata, svakog leta, posećivali su  poznati pisci, glumci, pevači, sportisti, političari, lekari, inženjeri, arhitekti, oficiri… tog vremena. Pisci su: Branislav Nušić, Stevan Sremac (u Sokobanji je, nažalost, preminuo, zbog trovanja krvi!), Radoje Domanović i drugi. Branislav Nušić je o lekovitim svojstvima Sokobanje napisao kratak stih koji se i danas rado prepričava među gostima:

„Sokobanja, Soko-grad,

Dođeš mator, odeš mlad!“1)

Kako je nastala ova krilatica, saznajemo iz živog sećanja fotografa Siniše Ristića, iz Sokobanje. On je, jednog leta,  zamolio poznatog komediografa da ga snimi. Otišli su na Moravicu. Ristić je snimio Nušića sa suprugom u čamcu. Kasnije, kad je Branislav Nušić došao kod Ristića po svoje fotografije, ugledao je lep snimak Sokograda iznad izletišta Lepterija. Taj snimak mu se veoma dopao i obratio se fotografu Ristiću s kojim se bio veoma sprijateljio:

– Daj mi, Ristiću, da ti nešto napišem na fotografiji, da je brže prodaješ kao turističku razglednicu!

I Ristić mu drage volje učini po volji.

Tako je Nušić napisao poznatu krilaticu – izreku – poslovicu – misao – mudrost… o Sokobanji, a razgledenica se, zatim,  prodavala narednih godina – i „išla kao alva“!…

Boravak Branislava Nušića 1934. i 1935. pamte Sokobanjci jer je poznati komediograf umeo da okupi pošire banjsko društvo i da, neštedimice, prosipa šale kao iz rukava. Jedna od tih Nušićevih besmrtnih šala je i aluzija na inhaliranje (udisanje pare): „Mačka na rupi čeka miša, a mi – zdravlje!“ Radilo se o otvoru, u zemlji, za inhaliranje, u gradskom parku, gde se od vrele vode stvarala para koju su, oboleli od astme, kao što je bio i Nušić, udisali i lečili – koristeći te lekovite pare…

Početkom dvadesetog veka, u Sokobanju su dolazili mnogi književnici koji su ovde nalazili okrepljenje za svoj dalji rad i stvaralaštvo. Opčinjavala ih je priroda u praiskonskom obliku, divlja i netaknuta. Vozili su se čamcima po Moravici, odlazili su na izlete na Ozren, Ripaljku, Vrelo, Kalinovicu, Lepteriju, Sokograd, Kraljevu  livade, izvor Moravice, na Rtanj. Noću su dugo sedeli po malim kafanama uz pesmu i zvuke violine. Gostovala su mnogobrojna pozorišta, naročito iz Niša, Zaječara i Kruševca…

Poznat sokobanjski fotograf Siniša Ristić je nasledio brojne vredne retke negative poznatih ličnosti-gostiju, od svog majstora i učitelja, sokobanjskog fotografa Miliisava Milisavljevića.To su, između ostalih, snimci Stevana Sremca, Aleksandra Belića, Pavla Popovića, Stanoja Stanojevića, Tihomira i Mihajla Đorđevića, Slobodana Jovanovića i Mihajla Gavrilovića. Stevan Sremac je najrevnosnije posećivao Sokobanju. Ljubitelj dobrih jela i,  još, bolje „kapljice“, uvek oran za šalu, Sremac je s  društvom dočekivao zoru (bio je stari neženja!; profesorovao je u Nišu, u Gimnaziji)…

U leto 1906, Sremac se iznenada razboleo. Kratko je bolovao i 12. avgusta umro na rukama banjskog poznanika Ilije Pavlovića. Iz Beograda je, zatim, došao njegov brat da telo pokojnika prenese u Beograd. Na ispraćaju velikog pisca, okupile su se stotine banjskih gostiju i skoro svi stanovnici Sokobanje, u tužnoj povorci za kovčegom u kom je ležao njihov prijatelj. Ovaj momenat, ovekovečio je na slici mesni fotograf Milisav Milosavljević. Na kuću u kojoj je boravio Sremac,  postavljena je spomen–ploča… Danas se ta kuća prodaje. Da imam para, kupio bih je, bez razmišljanja, ne pitajući za cenju: napravio bih, tu, mali sokobanjski Muzej Stevana Sremca… Mnogo je voleo Sokobanju, čak je u njoj ispustio i svoju dušu…

U vreme Drugog svetskog rata, i kasnije, posle oslobođenja, Sokobanju su posecivali Ivo Andric, Rodoljub Čolaković, Isidora Sekulić, Meša Selimović, Zulfikar Zuko Džumhur… i druge poznate ličnosti. Svakako, Andrić je najpoznatiji. U Sokobanji, pouzdano se zna, započeo je svoj čuven roman „Na Drini ćuprija“, a, možda, i još neko svoje delo, i u celosti ili delimično, napisao! (Mislim na Andrićev roman „Gospođica“)…

Našeg nobelovca Ivu Andrića, jednom prilikom je upitao novinar zašto – pored tolikih drugih većih i poznatijih mesta u Srbiji, Evropi i svetu – dolazi, svakog leta, baš, u Sokobanju – jednostavno je odgovorio:

„Ja ne znam šta je, to, da li ova zdrava klima, voda i vazduh ili ovi prijatni ljubazni ljudi-meštani, ali, kad god dođem u Sokobanju, i provedem deset-petnaest dana, ja, posle, čitave zime nemam zdravstvenih problema i radim kao preporođen!“…

Treba li bolja preporuka?!…

A da je sve ovo o lepoj zdravoj prijatnoj Sokobanji tačno, potvrđuje i „moja malenkost“: nekadašnjih, davnih svojih mladih godina – 17 ravno, na broju! – proživeo sam i ja – detinjstvo i prvu mladost! – u njoj… Za Sokobanju me vežu najlepše uspomene…

Ovde, u BAŠTI BALKANA, potrudio sam se da i slikom, u vidu video-klipa, dočaram, bar, delić, inače, opširne priče o Sokobanji. Samo klikćite na linkove – kao sivi sokobanjski soko po kom i Banja, na Moravici, dobi naziv!…

Prijatno vam putovanje!…

Kad primetite da ste se podmladili, ne čudite se – Sokobanja je takva: „Sokobanja, Sokograd – dođeš star, odeš mlad!“ (Branislav Nušić)

. . .

Pet linkova – dole – koji će vam malo približiti Sokobanju i njenih 175 godina zvaničnog turizma:

1. link:

Kako je knjaz Miloš Obrenović obnovio Sokobanju. Klikni, dole:

http://www.youtube.com/watch?v=wOMolTCo4kc

 

2. link:

Sokobanja iz 1960. godine. Klikni, dole:

http://www.youtube.com/watch?v=C8WDskm6N7o

 

3. link:

Klikni na sajt, dole. Snimak je od 2007, ali tako je svež kao da je malopre snimljen:

http://www.youtube.com/watch?v=2hnMdrA2LsU

 

4. link:

Kliknite na donji link, videćete predivan akva park, nedavno je izgrađen, ponos Sokobanje, meštana i gostiju:

http://www.youtube.com/watch?v=8so0tNGvgKk

 

5. link:

Sokobanja – Sokograd, dođeđ star – odeš mlad! Ovo ke zapisao, još Branislav Nušić. Klikni, dole:

http://www.youtube.com/watch?v=Iy-pwpj9JdQ

 

i, na kraju,

 

6. link:

Galerija zanimljivih videa o Sokobanji. Ima, mnogo, ali ništa nije višak! Klikni, dole:

http://www.sokobanja.com/galerija/video

 

Pozdravlja vas Velibor, usred leta 2012.

oOo

 __________

1)U današnje vreme, u Sokobanji se desio nesvakidašnji „isceliteljski slučaj“ jedne gospođe iz Bele Crkve: povratila je izgubljen glas! Naime, gospođa iz Bele Crkve (čije ime iz razumljivih razloga zadražavamo u tajnosti, ali, za nju zna cela sadašnja Sokobanja!) požalila se svom lekaru opšte prakse u Beloj Crkvi da je normalan glas sve više napušta, jedva govori, jedva se čuje, toliko joj je glas bio „propao“ u šta se i sam lekar uverio i – posavetovao je: „Gospođo, pokušajte da nađete leka u lekovitoj Sokobanji!“ I ona ga poslušala…

Doša i povratila glas: počela je da govori kao pre, kad joj  glas nije bio bolestan (glasne žice, tj., glasnice). Gospođa je bila zadivljena! Ostala je, još, nekoliko dana i pošla natrag, u Belu Crkvu, ali…

Tek što je stigla do polovine puta do Aleksinca, tj., do sela Bovan – odakle počinje sokobanjski vazduh – glas joj se ponovo izgubio, nije mogla da govori!

Kako je do, tog, došlo, ne zna se, ali – gospođa se prvim autobusom iz Bovna (pola puta do Sokobanje, ponavljam!) vratila u Sokobanju i – glas joj se odmah povratio!…

Da skratim priču: žena je celu svoju porodicu preselila iz Bele Crkve u Sokobanju i tu, sad, živi – i – govori!…

Eto, koliko je lekovita Sokobanja!

Zlu ne trebalo, imajte, i ovo, u vidu: zdravlje je najveće bogatstvo: bilo, jest i biće!

 

oOo